ТРАГАЊА У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ: Животопис несуђеног Калемара од политичког комесара и уредника "Младог борца" до председни

АКО СЕ НЕКО у нашем данашњем нараштају могао назвати неприкосновеним сведоком и делатником епохе у просторима српског народа, онда је то, свакако, Добрица Ћосић - писац, јавни радник, државник, али и дисидент - који је својим романима, публицистиком и јавном речју обележавао историјске токове у преломним деценијама савремене Србије.

Са дедом Јефтимијем..., Фото Књига "Време са оцем"

Рођен у Великој Дренови код Трстеника, Ћосић се као двадесетогодишњак сусрео са искуством рата које је, могло би се рећи, темељно одредило његов младалачки профил, али и целокупну животну путању.

У својим раним годинама активно се укључује у Народноослободилачку борбу, а чињеница да је у току рата био политички комесар одреда, уредник листа Млади борац, члан Покрајинског комитета СКОЈ-а и Централног комитета КП Србије и, потом, у више наврата скупштински посланик - говори и о његовом високом статусу у политичкој номенклатури тога времена.

Добрица Ћосић је несумњиво један од најзначајнијих сведока и актера новије српске историје и њених стремљења и трагања у времену и простору. Легитимитет његовом делатном учешћу у промишљању и креирању нововековне историје Србије симболички и историјски "оверава" и чињеница да је овај неспорни национални бард - такорећи вршњак прве југословенске државе. Његов друштвени, политички и, пре свега, књижевноуметнички ангажман живим је нитима испреплетен са судбином, противречностима, менама и манама, надама и очекивањима, успонима и падовима те државе, у коју су Срби, заједно са осталим Јужним Словенима, уложили вишевековне сне и борбу - у циљу остваривања и уздизања националне самобитности и културног идентитета.

Добрица Ћосић је био активни учесник те епохалне борбе - несмирено током целог свог века - могло би се рећи: све до последњег даха. Његова биографија је колико импресивна, толико и сложена. Она у пуном смислу одсликава дилеме, противречности, лутања, грешке и опомене драматичног и сложеног времена у коме је живео и које повезују XX и XXI век.

Ученик средње пољопривредне школе у Александровцу и Букову код Неготина, био је предодређен да на поморавским брежуљцима подиже и калеми засаде винограда. Али, непредвидива "суђаја времена" одредила је другачије: бануо је изненада и без најаве завојевач и - уместо у осунчаним воћњацима и ливадама - млади школарац се нашао у највећем ратном вртлогу који је Европа дотле познавала.

ЋОСИЋЕВ ЖИВОТОПИС добио је сасвим други правац. Као двадесетогодишњак укључио се у Народноослободилачку борбу; 1941. и 1942. ратовао је као партијски илегалац у трстеничком и темнићком крају, а пролећа 1943. постаје политички комесар Расинског партизанског одреда, потом и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а. Један од његових ратних задатака био је (1944) и уређивање листа Млади борац, гласила Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије. Лист је почео да излази јануара 1944. на ослобођеној територији у селу Плавце у Пустој реци (пољопривредни регион између Лесковца и Прокупља). Први бројеви листа куцаног на писаћој машини били су умножавани на шапирографу, а касније у приручној штампарији; по ослобођењу Београда лист излази у престоници, где је дужност главног уредника обављао Добрица Ћосић (до краја 1946). Ово гласило било је расадник будућих угледних новинара, научника и писаца, међу којима су: Најдан Пашић, Радослав Ратковић, Стеван Мајсторовић, Драгослав Зира Адамовић, Ђорђе Раденковић, Дејан Медаковић, Влатко Влатковић, Мира Алечковић, Данило Николић, Слободан Марковић, Бранко В. Радичевић, Душан Костић, Ристо Тошовић, Бранко Петровић, и други. Осим као уредник, потоњи романсијер деловао је и као писац програмских текстова, репортажа и прича.

Први Ћосићев текст, у четвртом броју (априла 1944), био је потписан, псеудонимом "Геџа", а први чланак потписан пуним именом и презименом појавио се у двоброју 7-8 јула 1944. У овим подацима може се препознати и рани наговештај да ће литература, писање - уз политику - постати Ћосићева кључна стваралачка преокупација. На крилима ратне победе и стварања нове државе са комунистичким и социјалистичким предзнаком, Добрица Ћосић је постао актер "нове борбе", која се еуфемистички именовала као "обнова и изградња порушене домовине". У том периоду он је у самим врховима партијске и идеолошке номенклатуре - члан Агитпропа, Централног комитета КП Србије, републички и савезни посланик, идеолошки гласноговорник.

Фото Документација Борба

ДОБРОСАВ ПОСТАЈЕ ДОБРИЦА

ДОБРИЦА Ћосић је школски писац и књижевник из лектире, па се мисли да о њему све знамо. Нека овим поводом буде обзнањено да му је крштено име Добросав, и да је њиме потписао свој први објављени текст, као ђак Средње пољопривредне школе у Букову, у неготинском крају. Текст се односио на положај сиромашних ђака, а публикован је 1939. у 8. броју часописа Нови средњошколац, који је излазио у Вршцу. Прву своју причу, под насловом "Из царства каме", Ћосић је објавио у Младом борцу, број 4, априла 1944. године.

Прича је била потписана са "Геџа", што је било партизанско име будућег писца и јавног радника. У броју 18, од фебруара 1945, истог гласила (штампа- ног најпре на шапирографу), Ћосић је објавио своју другу причу под насловом "Писмо". Она је, премијерно, била потписана пуним (новим и правим) именом и презименом - Добрица Ћосић.

НАДА ЗА БУЂЕЊЕ УСПАВАНЕ САВЕСТИ НАЦИЈЕ

ЋОСИЋЕВО двоумљење око предлога да стане на чело нове, још непризнате државе распршили су бројни пријатељи из Академије, Цркве и Удружења књижевника. Више Ћосићевих пријатеља, међу њима и Предраг Павалестра, посведочило ми је да су партизански другови подржавали идеју да се писац врати у дневну политику, пре свих Антоније Исаковић и Михаило Марковић, док није било мало ни оних који нису одобравали идеју да прослављени књижевник преузме вођење "једне већ пропале државе"; међу њима су, уз Палавестру, били Борислав Михајловић Михиз, Мића Поповић, Живорад Стојковић, Слободан Селенић, и још понеко. Нешто од те наде да ће се романсијер добро снаћи као државник види се и из телеграма које је добијао. Председништво САНУ у јавној честитки пише свом дугогодишњем члану: "Уздамо се... у твоје огромно животно искуство, у твоју духовну снагу, која ће можда да пробуди и успавану савест нације. Нека ти је срећно хожденије по мукама". Академик Чедомир Попов, историчар из Новог Сада, изразио је своју веру и одушевљење телеграмом у коме се спомиње омиљени Ћосићев лик, метафора за европеизацију Србије: "Вукашин Катић изашао је из своје коже превазишавши себе у правом тренутку и још једном потврђујући највиши степен и највиша осећања друштва и националне одговорности".

Једино је Милован Ђилас - како сведочи у дневничким белешкама објављеним 2022. под насловом Распад и рат - већ у телеграму-честитки наговестио Ћосићу да га чекају "тешкоће веће него што мисли", резервишући унапред за свог пријатеља на челу скраћене Југославије овај привезак: "Председник пораза".

* * * * * * * * *

Улазак у сукоб са ригидним комунистичким наслеђем

ОД СЕДАМДЕСЕТИХ година ХХ века, својим идејама, јавним наступима, публицистичком делатношћу, али и романескним остварењима, у којима је покушао да критички осветли и превреднује социјалистички период, Ћосић ће битно допринети промени политичке и идеолошке климе у Југославији и Србији, ушавши у сукоб са ригидним комунистичким наслеђем. Постао је један од кључних иницијатора "српског пролећа" - што је довело до стварања нове идеолошке и друштвене парадигме и успостављања вишестраначког система у земљи. Такође је у жижу политичког интересовања фокусирао проблем Косова и очувања јединства српске државе и српског народа на начелима равноправности која, по Ћосићевом мишљењу, нису уважавана у Титовој Југославији.

Иако одавно лишен политичких амбиција (скоро четврт века било је прошло од када је напустио КПЈ), средином јуна 1992. Добрица Ћосић поново улази у политику, и то на велика врата. Под великим притиском јавности, у 72. години живота изабран је за првог председника Савезне Републике Југославије. У оба дома Савезне скупштине за Ћосићев избор гласала су 154 посланика, а њих 14 било је против. Ћосић је овај избор схватио као обављање патриотске дужности. Позивајући се на познато начело Стојана Новаковића ("Отаџбини се служи безусловно!"), правдао је овај чин дугом који има према свом народу и земљи ухваћеној у зупчанике "Великог механизма Историје". Тај механизам има, по Ћосићевом поимању, смер којим управљају велике силе, често ирационално, али увек себично; политичари малих народа, па и српског, треба да чине оно што морају, и оно што је њиховом народу најкорисније...

ОВА АВАНТУРА трајала је до 1. јуна наредне године, кад је Ћосић, на Милошевићев и Шешељев предлог, смењен с дужности председника СРЈ после деветочасовне мучне парламентарне расправе; 97 посланика било је за разрешење, 44 против, уз 14 неважећих листића.

Доцније, у дневничким записима, Ћосић је своје смењивање назвао "пучистичким скечом".

Ипак, није много жалио за функцијом, коју је обављао волонтерски, живећи од пензије и прихода од књижевне делатности. Последњег радног дана стигао је кући таксијем, као што је, 15. јуна 1992, и дошао на инаугурацију у згради Народне скупштине. "Једва чекам да поново будем писац", рекао је пријатељима. Ускоро му се та жеља испунила.

Напоредо са националним и политичким ангажманом, Добрица Ћосић се истрајно бавио књижевним радом, остваривши импозантан литерарни опус широког тематско-мотивског распона. Основу његовог књижевног корпуса чине теме везане за судбину Србије и српског етноса у турбулентним временима која су обележила XIX и XX век. Могло би се рећи да Ћосић у свом књижевном делу, у новим околностима и у измењеном историјском, идеолошком и епохалном контексту - и новим литерарним средствима - васпоставља трагичну сагу о усуду српског народа, његовом расапу и егзодусу у XX и XXI веку. Та тема као да се наставља на исту ону стваралачку и идејну матрицу на којој је Милош Црњански засновао своје "Сеобе" - ненадмашно романескно сведочење о драматичном положају српске народносне заједнице у XVII и XVIII веку.

ПОРТРЕТИ КЊИЖЕВНИХ ВЕЛИКАНА

ПОВОДОМ годишњице Ћосићеве смрти у "Историјском додатку" објављујемо поглавље из рукописа књиге Миливоја Павловића "Десет портрета и десет разговора". Ово обимно дело, у коме су, уз пресек књижевног дела и животног пута, дати интервјуи с низом наших књижевних великана (Црњански, Киш, Ћопић, Селимовић, Куленовић, Матић...), излази до краја маја у издању "Службеног гласника".

* * * * * * * * *

Одбио да прима плату и служио држави о свом трошку

ЋОСИЋЕВИ савременици на различите начине оцењују његов учинак на месту председника остатка југословенске државе (без отцепљених република - Словеније, Хрватске, БиХ и Македоније); историја о том периоду још није дала дефинитиван суд. Оно што му се неће оспоравати је - добра намера и искрени напор да се на идеолошким, економским и моралним развалинама створи демократска и напредна држава. Подршке није било превише; на унутрашњем плану, српски и црногорски социјалисти подупирали су Добрицу Ћосића условно, опозиција - ни условно, сем Демократске странке на челу с Мићуновићем.

Из света, млака честитка стигла је једино од Јељцина, а руски амбасадор у Београду, Генадиј Шикин, био је први дипломата кога је Ћосић примио. Страна штампа и даље пише о Ћосићу као о српском националисти, инспиратору "Меморандума" и политичару "блиском Милошевићу"; посебно су оштри текстови у француским, пољским и аустријским гласилима.

У српској престоници, најпопуларнији човек је таксиста који је жутим таксијем довезао новог председника у Парламент. Ћосић уноси у свој дневник следеће запажање: "То је, ваљда, једини мој неспоран гест откако сам постао председник Републике. Како је лако бити популаран и колико је та популарност безначајна!"

Под датумом "16. јун 1992", Ћосић је у свој дневник забележио неколико трагикомичних сцена. Најпре су му, кад је затражио да га на посао возе домаћом "флоридом", а не скупим страним колима, одговорили:

"Наш возни парк, господине председниче, не располаже Заставиним колима. Председник се служи искључиво страним колима, због сигурности и брзине.."

ПОТОМ ЈЕ НАРЕДИО забрану употребе страних пића у свом кабинету, као и на ручковима и вечерама. Пића која сам пије - плаћа из свог џепа. Све осим кафе. Одбио је да прима плату. "Хоћу о свом трошку да служим држави", рекао је.

У кабинету величине кошаркашког игралишта у палати на Новом Београду, у коме је некад столовао Броз, а потом Цвијетин Мијатовић, Дрновшек, Бора Јовић, Стипе Месић, па Бранко Костић, нови председник покушава, чим је сео у фотељу, да телефоном позове генерале Животу Панића и Петра Грачанина, начелника Генералштаба и министра унутрашњих послова, да види какво је стање у држави. На апарату нема правог бројчаника, само нека дугмад. Ћосић не успева да добије војне и полицијске челнике; нервозан, устаје и тражи од секретарице да му објасни како се телефонира из председничког кабинета. Она му, смејући се, објашњава:

"Господине председниче, само треба да притиснете ово дугме и мени кажете шта желите.."

Ћосић детаљно бележи у дневник необичне сусрете и разговоре првог председничког дана.

За историју културе вероватно је, са те странице, релевантан овај детаљ:

ШЕФ САВЕЗНЕ Службе безбедности, Радивојевић, обавестио је новог председника да се у Удбиној архиви, уз остале, налази и обиман Ћосићев досије, резултат вишегодишњег праћења активности, изјава, поште, приватних и кафанских разговора...

"Ви имате право да свој досије узмете и њиме располажете по својој вољи", обавестио је Ћосића шеф савезне Удбе.

Према белешци у дневнику, председник је одговорио:

"Хвала вам, господине Радивојевићу. Не желим да читам свој полицијски досије. То је испод мог достојанства и дужности коју обављам. Чувајте мој досије у архиви за историју о времену које смо преживели, ако то некога буде интересовало..."

У драмској паузи која је настала, и у којој су сви заћутали, огласио се једино Михаљ Кертес, у својству помоћника савезног министра полиције, генерала Грачанина. "Знам добро тог Мађара, који је већи Србин и од Бране Црнчевића", записао је Ћосић, наводећи Кертесове речи:

"Паметно, господине председниче. Међу сарадницима Удбе било је и неких ваших блиских сарадника и другова. Седели су вам уз колено, а ви сте им наивно веровали. Разумем вас.

Сада је незгодно да то утврдите. Лакше вам је да не знате.."

Тако је протекао први радни дан Добрице Ћосића у коме - после три деценије - више није био писац. Осим писац свог дневника...

Препоручујемо

Друштво

0 6

СУМЊЕ У СМРТ ИСТАКНУТИХ СРБА: Шта спаја судбине цара Душана, патријарха Варнаве, Крцуна и Милошевића

01. 03. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

ПОЛИТИЧКО ПАЦИФИКОВАЊЕ СРБИЈЕ: Недоречени мотиви за ликвидацију српског премијера

29. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 4

НЕРАЗЈАШЊЕНА ТАЈНА ТРЕЋЕГ МЕТКА: Зашто је питање политичке позадине убиства Зорана Ђинђића одузето судству и предато политици

28. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 5

ЕВРОПА ЈЕ ОДЛУЧИЛА - КРАЉ МОРА ДА УМРЕ Убиство Александра Карађорђевића: Први пуцњи Другог светског рата

27. 02. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације