РИО ТИНТО ДЕБАТА: Анализа студије објављене на Scientific Reports

НАУЧНИ рад објављен у Сциентифиц Репортс написан је неразумљиво и без реда и износи половичне или нетачне информације. Но да бисмо га анализирали морамо да кренемо од краја.

Изградња рудника неће бити штетна по животну средину

Мерењима приказаним у раду показано је да нема загађења животне средине од истражних радњи, а не да их има.

Резултати приказани у раду (“повишене вредности” 20 км низводно од рудног тела) показују да  у случају арсена (Ас) добијене вредности су у оквиру законом дозвољених за ову реку (класа ИИ), у случају бора (Б) чак 9 пута ниже од дозвољених за ову реку, а у случају литијума (Ли) чак 300 пута ниже од дозвољених према америчким стандардима воде за пиће (у нашим правилницима границе за литијум још нису постављене).

Дакле, према раду, тј резултатима из рада који потписују Драгана Ђорђевић, Јован М. Тадић, Бранимир Гргур, Ратко Ристић, Сања Сакан, Јелена Брезјановић и Богдан Шолаја и недавно преминули академик Владимир Стевановић, показује се да нема загађења животне средине. Али то није све наравно, рад је потпуни спектакл у сваком смислу и невероватно је да је тај рад потписало осам научних радника и академика. 

Рад је замишљен тако да представи загађење животне средине од истражних радњи, међутим у истоме је показано да нема прекограничног загађења животне средине и да теоријом сличности представи еколошки и екохемијски ризик (каже се токсиколошка и екотоксиколошка процена ризика) од каснијих рударских и процесних активности.

Методологија токсиколоше и екотоксиколошке процене би требало да изгледа отприлике овако:

- Подела по фазама: изградња, рада радника и затварања;

- Подела по типу могућег загађења: ваздух, вода, земљиште;

- Одређивање почетног стања тзв позадинског загађења;

- Да се подели по локацији: 1 рудник и процесно постројење, 2 депонија;

- Да се уради списак потенцијалних загађивача, извора емисија, граничне вредности емисија и законска регулатива о захтевима за квалитет сваког од медија који се посматра;

- Да се одвојено процене ризици код нормалног рада постројења, а посебно код удеса;

- Да се евентуално процене мере за спрецавање и смањење емисија, као и мере мониторинга.

Међутим у овом раду приступ том проблему – који је суштински најзначајнији – је аматерски. Методологија овог рада  је таква да аутори изгледају као да су последњи сусрет и техничка сазнања о рударским активностима имали гледајући Снежану и седам патуљака, у делу кад патуљци са лопатама иду да копају рудник. 

Методологија рада се заснива на 3 мерења:

Састава рудничке воде (за коју се и без мерења знало да је вода високог салинитета неподесна за било какво коришћење без пречишћавања)

Фаза истраживања пројекта имала је штетан утицај због цурења токсичне воде из рудника која садржи високе нивое бора, арсена и литијума. Ови елементи су допринели загађењу земљишта и воде у пољопривредним областима због цурења токсичне воде из рудника током фаза истраживања. Када би се рудник отворио, ове токсичне воде би из дубине око рудног тела, под притиском од неколико бара, доспеле на површину која је богата површинским и плитким висококвалитетним подземним водама. То ће свакако значајно загадити како земљиште, тако и околно земљиште. (The инфлуенце оф exploration ацтивитиес оф а потентиал lithium мине то the енвиронмент ин Western Сербиа – Сциентифиц Репортс)

је потпуно бесмислен. Како је у самом раду показано – штетан утицај не постоји, нити би рудничне воде отварањем рудника доспеле на површину. И то са Yellowstone сценаријом изливања рудничких вода на површину је у равни са оним испарењима сумпорне киселине из петиције, тј није ниво за расправу у академској заједници.

Да појасним: отварањем рудничких просторија у стенској маси се ствара зона подпритиска и самим тим ка тим зонама (ка самим рудничким просторијама) креће да тече вода. Та вода се према пројекту сакупља и испумпава на површину, где се пречишћава и користи у процесу прераде. 

Додатно као да крња и неадекватна методологија нису довољно, сам начин експерименталног дела овог рада је зачуђујући. Непознато је зашто је узорак воде узиман 20 километара низводно од места загађења, када је у добром делу научне и стручне јавности познато да како се удаљавамо од извора, разблаживањем ћемо добити мање концентрације. Зар није било логично узимати узорке на локацијама ближе рудном телу, тј месту где су истражне бушотине излиле? Можда би добили онда вредности изнад граничних. Наравно да би се ови резултати узели у обзир, морало би се мерити позадинско загађење или узети у обзир геохемијске аномалије подручја која верујем да ту постоје и да је то већ раније испитивано те онда поредити резултате.

Такође изабрано мерно место је иза ушћа Корените у Јадар где је садржај арсена у седименту вишеструко повећан услед пуцања бране рудника Столице за време поплава 2014. Буквално је немогуће повезати ове вредности са истражним бушотинама. Други непознати део је узимање узорка изливене рудничке воде на земљиште до дубине од 5 цм непосредно на месту изливања. Нису узимани узорци ни на већој дубини нити на већој удаљености од тачке изливања да би се виделе размере мобилности у земљишту или распростирања негативних утицаја. То је као да на преврнутој цистерни амонијака где амонијак цури гурнете мерач у цистерну да видите колико је загађена животна средина. 

Генерално, јако је тешко анализирати рад који референцу за податак о проценту рециклаже батерија користи рад из 2017. и на основу тога изводи закључке у 2024 години. Проценат рециклаже батерија расте експоненцијално годинама и једноставним претраживањима можете наћи податке из 2023. или 2024. За Др. Драгану Ђорђевић је својствено да користи нетачне податке – као лаик на тему рударских и технолошких процеса, па и електрохемије, али на раду је потписан и проф Др. Бранимир Гргур, редовни професор на катедри за физичку хемију и електрохемију технолошко металуршког факултета, тако да срамота за ово иде њему.

Даље као референца за закључке о проблемима са водом у Јадру се користи рад о коришћењу воде у саларима у пустињи Атакама чиме се пореде неупоредиви технолошки процеси као и неупоредиве количине воде у та два различита процеса, као и наравно, “хеј откуд мањка воде у пустињи, тако ће бити и у Јадру”.

Само ове две референце из увода указују да је могуће да је рад базиран на получињеницама, неистинама, нетачним тврдњама, као и доношењу намерно нетачних закључака. На крају сам рад показује да нема загађења животне средине од истражних радњи, па закључује да има тешког загађења животне средине (штагод значило то тешког).

Рад у уводном делу наводи да  је научна дебата изазвала забринутост око еколошких и технолошких ризика, посебно имајући у виду упитна технолошка решења обраде јадарита. Да се подсетимо да  је забринутост настала јер се нетачно тврдило (намерно или случајно) да ће испарења сумпорне киселине спржити све у кругу од 10 км, да ће се раселити 20.000 људи и успут загадити вода до Макиша (иза Макиша нико није спомињао загађење што је такође интересантно) оставивши 2,5 милиона људи без воде за пиће, иако су подаци о технолошком процесу и технолошким параметрима све време били доступни да би се тако разбацивало нетачним подацима и немогућим сценаријима. 

Позивање на рад Утицај пројекта Јадар на биодиверзитет (Кризманић и остали) занемарује чињеницу јасно написану у раду о утицају на биодиверзитет, да значајан утицај на биодиверзитет мозе имати изливање сумпорне киселине у реке или непречишћених рудничких вода у реке. Како предложена технологија не предвиђа ни једно од та два писање рада као да се то десило тј да ће се континулано дешавати је бесмислено. 

И остали подаци изнети у раду изгледају као намерно обмањујући пре него да су писани као последица незнања: 

Планирани рудник литијума Јадар, заједно са пратећом инфраструктуром, производним капацитетима и најмање две депоније, налази се у западном делу Србије у близини границе са Босном и Херцеговином, на подручју познатом по просперитетној пољопривредној пракси. Пројекат би заузео територију околних села која имају око 20.000 становника28. На основу првобитно представљеног животног века од 64 године, пројекат би резултирао губитком посла за хиљаде људи који се тренутно ослањају на пољопривредну производњу овог подручја28. (The инфлуенце оф exploration ацтивитиес оф а потентиал lithium мине то the енвиронмент ин Western Сербиа – Сциентифиц Репортс)

Закључак такође има исту дакле кључну тврдњу:

Ископавање руде литијума у Западној Србији (Јадар) у насељеном и живом пољопривредном крају био би први и јединствен случај у свету. Изградња рудника и постројења за прераду, у оквиру истог индустријског комплекса за вађење литијума и бора уништила би животну активност око 20.000 становника локалне заједнице који већ добро зарађују. (The инфлуенце оф exploration ацтивитиес оф а потентиал lithium мине то the енвиронмент ин Western Сербиа – Сциентифиц Репортс)

Као референца (28) користи PPPPN Јадар, тачније нацрт просторног плана предела посебне намене (ако је веровати нацртима).

Дакле рад подразумева да је зона радова на подручју које обухвата 293 км2 (29.300 ха) које обухвата општине Лозницу и Крупањ. (PPPPN Јадар). Међутим на страни 72 тог истог просторног плана каже да неће тих 20.000 људи који живе на тих 29.300 хектара да буду избеглице већ да ће и даље да живе ту, и чак каже да се очекује смањење депопулације. Невероватно је да закључак осам научних радника и академика позивајући се на PPPPN Јадар донесе закључак да ће бити расељено 20.000 људи.

Даље, кога занима,  у том истом просторном плану пише  да од тих 29.300 ха пренамена у посебну намену (рудник, постројење депонија) је 384 ха:

од 11.527 ха пољоприведних површина на планском подручју пренамени се 231 ха. 

Као закључак, овај рад је прилично демистификовао 3 стуба петиције о забрани рударења литијума и бора:

Испарења сумпорне киселине које пржи кожу људи и животиња у кругу од 10 км,

У закључку се каже:

Велики проблем везан за експлоатацију литијума у свету је агресиван процес хемијске екстракције који укључује огромну количину концентрованих минералних киселина, пре свега концентроване сумпорне киселине. (The инфлуенце оф exploration ацтивитиес оф а потентиал lithium мине то the енвиронмент ин Western Сербиа – Сциентифиц Репортс)

Нигде у тексту рада није наведена опасност од сумпорне киселине нити коју штету проузрокује, не знам откуд сад у закључку? Можда је био ограничен број карактера па није стало и у текст и у закључак, а ту се враћамо на почетак – да методологија овог рада није ни на нивоуу средње школе – не можете у закључку рада који називате научним износити ставове који нису обрађени у раду. 

Потрошња енормне количине воде за производњу литијум карбоната би последично створила огромне количине отпадних вода које би представљале велику трајну опасност од загађивања површинских и подземних вода. (The инфлуенце оф exploration ацтивитиес оф а потентиал lithium мине то the енвиронмент ин Western Сербиа – Сциентифиц Репортс)

Ово такође нигде није обрађено у раду сем реферисање на количину воде која се троши у саларима пустиње Атакама, што је неупоредиво више него што би се користило у Јадру, тако да је овај коментар безвредно ненаучно сматрање базирано на нетачним информацијама. 

Предвиђамо да ће отпадне воде рудника бити испуштене у речни систем…. (The influence of exploration аctivities оf а potential lithium mine to the environment in Western Serbia – Scientific Reports)

Која је методологија из „предвиђамо“? Притом рудничке воде су основни водни ресурс за фабрику, није јасно засто би се уопште испуштале. 

Аутор је стручњак за процене ризика од катастрофа

(Ekologika.rs)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације