СРПСКИ ПОСЛАНИК ПЉУНУО ЛЕЊИНА: Контакти и везе са антибољшевичким покретом у Русији

ИЗЛАЗАК најближег савезника из рата представљао је озбиљан удар на спољнополитичке позиције Србије.

Посланик Србије је Лењину у лице рекао да је бандит, Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

Особу на крми њеног брода, Николу Пашића - често тромог, закопчаног, шкртог на слову и речи, мало видљивог у догађајима, које је често пуштао да иду својим током

- Октобарска револуција је пренула. Крајем 1917. и почетком 1918. постао је свеприсутан у дипломатским иницијативама и држао је све конце политике Србије у својим рукама.

Наравно, ни тада није могао без подземног рада и игре на више столова. Једна од њих је водила утабаним курсом ка Русији. Почетно изражавање симпатија и добијање копија тајних уговора нису били довољни да испуне очекивања. Успостављање тајних веза са бољшевичким врхом, у том смислу, срачунато је првенствено у корист остварења националних интереса.

Директне и индиректне последице догађаја у Петрограду, усмериле су Пашића корак уназад у односу на Крфску декларацију. Хладни међународни ветрови освестили су га да обазриво плови на главном току уједињења српског народа, са отвореном и пожељном путањом, али не инсистирањем „на све или ништа” у правац сливања са југословенском реком. Живо интересовање за судбину Босне и Херцеговине представљало је израз таквог опредељења.

Није безначајан ни покушај да се преко француске дипломатије реафирмише предлог савезничких концесија од 4. августа 1915. године, које су умногоме обухватале територије насељене српским живљем. То је индиректно подразумевало и могућност прихватања Лондонског уговора. Русија је две и по године раније имала значајну улогу у формулисању територијалних обећања.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

БОЉШЕВИКЕ НИЈЕ, међутим, занимао ратни програм Србије. Троцки је, баш као и Пашић, од узајамних веза гледао да извуче корист. Околности су диктирале да ни један, ни други, немају успеха у својим намерама. Нова, 1918. година, донеће коначан расцеп и усмерење курсева двеју државе ка супротним правцима.

Преуређење друштвено-политичког система у Русији угрозило је финансијске и привредне интересе земаља Антанте. Бољшевици су одбили да признају дугове царске владе и у своје руке су преузели имовину западних држава. Већи проблем за савезнике, дакако, био је политичке природе - у поменутом опредељењу нове власти за мир. Није се радило само о опасности од пребацивања непријатељске војске на друге фронтове. Предвиђао се сценарио доласка Русије под доминацију Немачке, која би са те стране добијала сировине потребне за даље вођење рата. После почетног шока и збуњености, све више у обзир је долазила могућност контрареволуције, уз одређену савезничку помоћ. Почетни контакти са антибољшевичким снагама на југу земље, током децембра 1917. уобличили су се у отворено пружање финансијске подршке. Крајем године, Француска и Велика Британија потписале су споразум о деоби интересних сфера. Прва је на себе преузела Бесарабију, Украјину и Крим, док је британска зона дејстава обухватала козачке области, Кавказ, Јерменију, Грузију и Курдистан. САД и Јапану су почетком 1918. за интересне области признати Далеки исток и Сибир.

* * * * * * * * * * * *

Совјети не поштују имунитет страних посланика

СРБИЈА СЕ ЗАЛАГАЛА за већу улогу Антанте у Русији већ на конференцији у Паризу, крајем новембра и почетком децембра 1917. године. Пашић је критиковао савезничко „допуштање да се ствари” развијају „без икаквог јавног или тајног учешћа са њихове стране”. Уместо тога, обратио им је пажњу на потребу да ставе до знања „великој већини руског народа”, како „Споразум увек стоји” уз њих; да не може „помагати садашњу револуционарну владу, јер је она сама без споразума и припита објавила тајне уговоре и одрекла их се, и ако су они били обавезни за све руске владе, па ма каква оне начела исповедале”. Бољшевици су још ступили у разговоре са непријатељем „и ако постоји савезнички споразум, да нико не сме засебно преговарати”. Нарочито им је, у том смислу, узео за зло „издају савезника”, договарањем са Немачком, која је проузроковала рат идејом ширења на Исток „на штету права и слобода малих народа”.

Пашићев став можда боље осликавају личне белешке о догађајима. У њима је изразио веру да се руска влада неће одржати; да ће у „мрачном” и „тешком времену” које је наступило, „зима, која је руски најбољи друг у рату” помоћи да се задржи непријатељ, док се „ствари не уреде, а народ не увиди каквом је низбрдицом пошао био, уместо да се уздигне и светске догађаје боље види”. „Не треба губити присуство духа”, бодрио се Пашић, „нити малаксавати у раду од кога зависи успех”. Главно је било добити време, јер се на бојном пољу због годишњег доба тренутно нису могле добити одсудне битке, „него се треба ограничавати на одбрану и спрему за идућу годину, која ће у сваком случају бити боља за нас и наше савезнике”.  У опредељењу српског премијера огледа се својеврсно двојство.

Слично савезницима, иако је незванично одржавала везе са бољшевицима, Србија није губила наде у нови преокрет. То се најбоље видело на лицу места.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

У СКЛАДУ СА ОПШТОМ политиком Антанте, српски посланик у Петрограду водио је рачуна о потреби помоћи „здравом делу Руса да изведу земљу на прави пут”.  Спалајковић се већ током новембра повезао са представницима контрареволуционарног покрета на југу Русије и опозиционим политичарима. По одобрењу Пашића, успоставио је неформалне односе и са новоформираном Украјином. Тамо је крајем године упутио „способног и поузданог повереника” Миту Димитријевића, са задатком да извештава о текућим пословима и развоју догађаја. Чиновник Посланства се тако придружио војном изасланику Лонткијевићу у Кијеву, на простору где се налазио велики број добровољаца, заједно са Допунским батаљоном.  Корист се самим тим показала двоструком.

Ни Србији добро знана команда Југозападног фронта није признала бољшевичку власт. Генерал Шчербачев је само из тактичких разлога почетком децембра потписао примирје са Немцима. Сличну политику пратила је потчињена Румунија.  На притисак савезника, њене снаге су крајем године употребиле војне мере против револуционарних одреда, прекинуле слање хране и почеле да разоружавају руске дивизије у повлачењу. Уз оштре протесте, „максималисти” су одговорили хапшењем чланова мисије и узимањем румунског посланика Дијамандија као таоца. Био је то повод за први отворени сукоб дипломатских представника савезника са совјетском владом. Значајну ролу у спору одиграо је Спалајковић.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

Кршење међународног права у повреди имунитета страног посланика изазвало је заједничку интервенцију целокупног кора. На заказаном пријему код Лењина у Смољном институту, 14. јануара 1918. године, владала је напета атмосфера. Када је дискусија око нелојалног држања Румуније постала живља, узрујани Спалајковић више није могао да се контролише. Нагло је устао, упр’о кажипрст у лице Лењину и сасуо му у лице праву тираду о издаји. „Ви сте бандити, викао је на врхунцу гнева, срамотите словенски род и ја вам пљујем у лице.” Не без разлога, устрашени да ће стража ући и интервенисати, остали представници смиривали су га. Радило се о потпуно нетактичном потезу. Да су стари дипломатски узуси били на цени код бољшевика, тешко да би случај могао проћи без последица. Овако, румунски посланик се сутрадан нашао на слободи. Односи између две бивше савезнице, међутим, нису могле да се поправе. Русија је 26. јануара прекинула дипломатске односе са Румунијом и отказала гостопримство њеним званичним представницима.

* * * * * * * * * * * *

Мартовска капитулација бољшевика у Брест-Литовску

АНТАНТИНЕ ДИПЛОМАТЕ, упркос погоршању личне сигурности у Петрограду, били су одлучне да остану. Уздали су се како бољшевици неће успети да закључе мир без анексија и контрибуција; да ће након коначног успеха на западу, помоћи „здравим деловима” и извршити преображај у Русији . Наду им је појачао прекид разговора у Брест- -Литовску.

Троцки је 10. фебруара одбио да потпише тешке услове „анексионистичког мира”, што је потакло Немачку да обнови рат на Источном фронту. Бољшевици су се тада обратили Француској и добили обећање за помоћ. Државе Антанте су се понадале да се Русија враћа под заједничко окриље. Но, изненађења су наставила да се дешавају из дана у дан. Оно што је у први мах изгледало као добар развој околности, испоставило се, претило је да потпуно поквари планове. Немци су заиста силовито напредовали ка престоници. Пред опасношћу да падне у руке непријатеља, Спалајковић је у друштву већег дела савезничких представника 28. фебруара морао да напусти град на Неви.

План је био да се повуку на сигурно, у Стокхолм. Пут их је водио преко Финске, увелико захваћене ватром грађанског рата.  Посланици нису успели у намери да се домогну циља рутом преко Хелсинкија. Рачунајући да ће се лакше пробити, прешли су 6. марта у Тампере.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

Али, пут према Шведској био је пресечен. Француско-британска посредничка мисија код команданта беле гарде генерала Карла Густава Манерхајма није успела да обезбеди пролаз. Волшебно, претходно су Британци једини добили дозволу. Остали су, после краткотрајног боравка у Тојали, кренули назад према Русији. Нова дипломатска престоница постао је град Вологда, где су се 29. марта, месец дана раније пристиглом америчком амбасадору, придружили француски, италијански и српски колега.  После четири бурне недеље, страни представници су се за неко време ту скрасили.

У МЕЂУВРЕМЕНУ, ЛЕЊИН је однео превагу у односу на струју за наставак рата. Совјетска влада је прихватила диктат Централних сила. У Брест-Литовску су њени делегати 3. марта потписали мир под врло тешким условима. По слову тог уговора западне границе Русије сведене су на оне из времена Петра Великог. Непријатељу су уступљене: Пољска, Летонија, Литванија и Естонија; Финска и Украјина су постале засебне државе, а Турска се проширила на Карс, Батум и Ардахан. Уз давање огромних економских повластица, бољшевици су прихватили плаћање три стотине милиона рубаља ратне отштете и да немачке трупе као гаранцију испуњења уговора привремено окупирају Белорусију.

Поступак совјетске власти озлоједио је државе Антанте. Оне су крајем јануара већ енергично протестовале против пребацивања немачких трупа и ратног материјала са Источног на друге фронтове, противно условима примирја. Новосклопљени мир је омогућио непријатељу да сада потпуно слободно располаже својим ефективама. Ни Србија није остала равнодушна. Пашић је телеграм о Брестлитовском уговору пропратио белешком да је то „право издајство Русије” . У успутним телеграмима из Хелсинкија првих дана марта, Спалајковић је накнадном памећу одлазак из Петрограда правдао одлуком домаћина да пристане на мир. Савезничке дипломате наводно нису смеле да остану, пошто се спремала интервенција Јапана и САД. Самим тим, претила им је опасност да постану таоци. Посланик Србије је ценио да ће продором са истока Антанта успети да изврши преврат и покрене Русију на поновно учешће у рату. „Немачки план биће изигран”, сањари он будан пред листом хартије .

* * * * * * * * * * * *

Престоница совјетске државе се сели у Москву

НИСУ СВИ ПОПУТ Спалајковића ишли у крајност. Постојали су разлози у прилог одржавања какве-такве везе са бољшевицима. Француски амбасадор Нуланс указивао је на корист коју савезници могу имати од боравка макар једног представника у Петрограду. Најпогоднију личност за ту улогу видео је управо у шефу Српске мисије, будући да је она уживала „посебно поверење” код совјетских власти. Истомишљеника је нашао на Крфу. На основу предлога, Пашић је тражио од Спалајковића да се договори са Французом око лица која треба да се врате и прате догађаје у Русији. Посланик је више пута упозорен како све треба да ради споразумно са савезницима. Но, упитно је колико се он дословно водио инструкција и савета. Још мање је слушао Радослава Јовановића, самопрокламованог привременог отправника послова у Петрограду, од средине марта и у новој престоници Москви. У историографији прозвани „Пашићев поузданик”, убеђивао је премијера да Србија никако не треба да учествује у изоловању Русије и молио за повратак посланика. Из разговора са врхом совјетске власти преносио је да одлазак већине српских представника оставља лош утисак. (Помало арогантно, српски дипломата се средином марта жалио на непредусретљивост код нове власти и поручио како је спреман да се врати, уколико су бољшевици „уопште решени на какав озбиљнији рад”. Нови комесар за иностране послове, Георгиј Чичерин, „радосно” је прихватио саопштење и уверавао како ће његова влада „чинити све могуће” да се принцип самоопредељења „у пуној мери примени на српски народ приликом решења његове судбине”.)  Спалајковићу је и лично, приликом сусрета на руско-финској граници, саветовао да дође у Москву.  Почетком априла, позивима су се прикључили Лонткијевић и Шајновић, пошто се доводио у питање „наш целокупан даљи рад“.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

ПОСЛАНИК ЈЕ НА КРАЈУ заиста и кренуо у нову престоницу Русије 8. априла, али другим поводом и тек на кратко. Са аспекта савезничких интереса, његов пут имао је посредничку улогу. Радило се о испитивању расположења бољшевика око поновног учешћа у рату, под претпоставком да се услед продужетка наступања немачке војске на руској територији њихов однос према Брестлитовском миру променио. Акценат је поново стављен на Троцког, за кога су постојали наговештаји да нагиње Антанти. Спалајковић је незванично, „као Србин и пријатељ Русије”, у разговору са комесаром за војна питања упитао да ли се Вологда и Москва могу договорити око обнављања Источног фронта. У ту сврху, савезници су били спремни да обећају материјалну и војну помоћ Русији. С озбиром да су се Јапанци почетком априла искрцали у Владивостоку, без дозволе домаћина, предлог није наишао на благонаклон пријем. Совјетска влада није хтела да се сагласи са интервенцијом, која је произвела огромно незадовољство. Троцки се љутнуо, јер такви потези могу изазвати рат, што је приморало Спалајковића да се вади како се не ради о званичном предлогу, већ он то „хипотетички”. Крај разговора, ипак, протекао је у мирнијем тону. Посланик Србије успео је да оправда главни разлог своје посете - добио је обећање за пролаз јединица југословенског добровољачког Допунског батаљона до северних лука. Војни пут те формације, игром случаја, у великој мери ће утицати и на даљи развој односа две земље.

ТРНОВИТ ПУТ КНЕГИЊЕ ЈЕЛЕНЕ

ЗАЈЕДНО са већим делом  савезничких представника, који су  28. фебруара морали да напусте Петровград,  налазио се и кнез Арсен Карађорђевић. За кнегињу Јелену, ћерку краља Петра Карађорђевића,  као члана породице Романов, жену  руског кнеза императорске крви Јована Константиновича, било је „политички незгодно” да напусти Русију, те је остала у граду Неви.  Преко изгнанстава у Вјатки и Јекатеринбургу, мучног убиства њеног мужа у Алапајевску, до хапшења и држања у пермском и московском кремаљском затвору, она је прошла трновит пут током 1918. године. Интервенције српске стране уродиле су плодом тек децембра, када је кнегиња са децом (Всеволодом и Екатерином) коначно напустила Русију.

Препоручујемо

Друштво

0 4

РАЗАБИРУ СЕ САМО РЕЧИ: РУСИ! НАШИ! Иво Андрић, једини српски нобеловац, о ослобођењу Београда

23. 10. 2024. у 13:30

Друштво

0 1

СТАРИ СОЛУНАЦ СПАСАВА МОСТ: Завршне операције за ослобођење престонице

23. 10. 2024. у 11:30

Друштво

0 11

РАТНА ПОЗОРНИЦА БЕОГРАДСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ: Битка која је ушла у светску историју Другог светског рата

23. 10. 2024. у 09:21

Друштво

0 2

МИСТЕРИЈА ТРЕЋЕГ МЕТКА: Контрoверзе и недоумице у Марсељској трагедији 9. октобра 1934.

16. 10. 2024. у 22:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације