Друштво

ВЕРОЛОМНИ СУСЕД СЕ НЕ ОДРИЧЕ АСПИРАЦИЈА ПРЕМА МАКЕДОНИЈИ: Бугарска окупација Србије изазвала је демографску катастрофу

Пише: др Иван Ристић

24. 12. 2024. у 10:00

ПРИТИСНУТА снажном офанзивом српске војске после пробоја Солунског фронта септембра 1918. године, Бугарска је брзо капитулирала 28. септембра у Солуну.

ВЕРОЛОМНИ СУСЕД СЕ НЕ ОДРИЧЕ АСПИРАЦИЈА ПРЕМА МАКЕДОНИЈИ: Бугарска окупација Србије изазвала је демографску катастрофу

Ипак, бугарска окупација оставила је за собом отворене ране на српском националном бићу. Ако је Први светски рат био и остао велика колективна траума српског народа, Бугарска је имала значајно, у појединим сегментима и кључно, учешће у њеном стварању.

Бугарске окupaционе власти починиле су гнусне злочине над цивилним становништвом од краја 1915. почетка јесени 1918. године. Сурдулица и њена околина постале се масовно стратиште српских цивила. Према истраживањима које је у току и непосредно после рата вршио швајцарски криминолог Рудолф Арчибалд Рајс, али и међународна комисија за истраживање бугарских ратних злочина, у Сурдулици је побијено преко 3.000 људи само у два месеца окупације (новембар - децембар 1915. године). Укупан број цивилиних жртава под бугарском окупацијом немогуће је прецизно утврдити. Према истраживањима историчара академика Владимира Стојанчевића, у подручијима под бугарском окупацијом мањак становништва до краја рата износио је око 215.000 људи. Притом, у овај број не улазе убијени и умрли у бугарским логорима, али улазе и они који су умрли природном смрћу или су расељени под различитим околностима. Све у свему, бугарска окупација Србије изазвала је демографску катастрофу великих размера. Број интернираних (присилно одвођених) у логоре широм Бугарске такође је био велики. Комисија је утврдила да се у Србију по окончању рата вратило преко 51.000 интернираца, док је према проценама укупно било интернирано око 80.000 људи, од чега је у логорима умрло или је убијено око 25.000.

Процене после рата говориле су да је у Бугарској било и око 50.000 српских ратних заробљеника, од којих је умрло око 15.000 (иако је Бугарска доставила само око 2.400 умрлица). Део ратних заробљеника и рањеника Бугари су, противнo међународном ратном праву, побили. Тако је нестало 144 рањеника из штипске болнице, а по наређењу комитског војводе Јована Брла побијено је између 150 и 200 српских рањеника код села Љуботен.

ЈОШ ЈЕДАН ВАЖАН аспект бугарске окупационе политике била је планска бугаризација српског становништва. Одмах су забрањени српски језик, школе, књиге, уџбеници.

Промењена су сва презимена која су се завршавала на –ић. Уништаване су матичне књиге, црквене књиге, архиве. Посебно је на удару била црква, као историјски чувар националног идентитета. Бугари су убили скопског митрополита Вићентија, али и велики број свештеника. Српске цркве, a манастири су пљачкани и уништавани.

Имајући све ово у виду, не чуди што је после рата Бугарска била најомраженија држава у српској јавности, а Бугари посматрани као архинепријатељ Срба и Србије. У скупштинским говорима политичара, али и у послератној штампи, најчешће се могло чути и прочитати како је Бугарска „братоубицаˮ, попут библијског Каина, „перфидни непријатељˮ, „вероломни суседˮ, „неморална државаˮ, а Бугари због своје етногенезе „азијатски и монголски крволоциˮ, и „варвариˮ. За књижевника и политичара Драгишу Васића Бугарин је „звер што се по нужди привремено припитомилаˮ, „без части и частољубљаˮ, „нечист, неверан, незахвалан, уображен, бездушан, дрзакˮ, док су за познатог приповедача пореклом из Врања Бору Станковића Бугари, због онога што су урадили у Сурдулици, „измет човечјег родаˮ. Ратни предсеник српске владе Никола Пашић, иначе до балканских ратова велики заговорних српско-бугарског савеза, говорио је да је Бугарска „подлија од Немачке, и да се њена политика своди на „варање својих суседа и савезника, „тиранијуˮ и „варварство.

* * * * * * * * * * *

У Софији се рађа идеја о уједињењу свих Словена

БУГАРСКА ЈЕ ПОСЛЕ рата била проказана као балканска парија и изазивач сталних сукоба са суседима. Иако се бранила од оптужби, на Мировној конференцији у Паризу, осуђена је као један од криваца за изазивање и продужетак рата. Следствено, морала је да сноси не само политичку и моралну одговорност, већ и да буде кажњена, као и остале поражене државе.

Извршена је корекција бугарских граница у корист Србије, Грчке и Румуније. Иако је корекција била минимална, представљала је тежак ударац за бугарски национални понос, али за економске и стратешке интересе. Србији, односно новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, припојени су Цариброд (данашњи Димитровград) са околином, Босилеград са околином, Струмица са својом облашћу, као и незнатни делови у долини Тимока. Укупна величина припојене територије износила је 2.446, 9 квадратних километара (највише у струмичкој области). Осим тога, Бугарској је наложено да, на име ратне одштете, плати 2,5 милиона златних франака ратних репарација, да смањи своју војску и војни потенцијал, да врати покрадене предмете, идентификује и лиши слободе оптужене за ратне злочине итд. Мировни уговор са Бугарском потписан је у Неију близу Париза 27. новембра 1919. године. Бугарска је само делимично извршила поменуте обавезе. Што се ратних криваца тиче, према бугарским подацима, само је 236 лица предато судовима, а до краја 1923. године, осуђено је њих 20, од тога једно лице на смртну казну, а остали на казне затвора до 15 година. Иначе на списку бугарских починитеља ратних злочина, које је Србија предала на мировној конференцији, налазило се 500 лица.

**У подручјима под бугарском окупацијом мањак становништва је био око 215.000 људи**

НЕПОСРЕДНО ПОСЛЕ рата на власт у Бугарској долази Бугарски земљораднички народни савез (БЗНС), на челу са својим харизматичним вођом, главним идеологом и народним трибуном Александром Стамболијским. Свестан да пут изласка Бугарске из послератне изолације води преко Париза, као чувара версајског поретка, а пут до Париза води преко Београда, који је био најзначајнији савезник Француске на Балкану, Стамболијски је заступао политику помирења са Србима и зближења са Краљевином СХС. С друге стране, знао је да му је неопходна помоћ Београда у решавању тракијског питања на начин који би задовољио бугарске интересе. За владу Стамболијског питање статуса Тракије било је важније од питања Македоније. Треба рећи да његова политика није била само плод нужности тренутка. Он је још 1914. године био заговорник антиратне политике и бугарске неутралности у рату, али и велики заговорник јужнословенске идеје, односно уједињења свих Јужних Словена у једну државу. Члану југословенске војне делегације у Софији, капетану Миливоју Милчићу, говорио је да је његов циљ „једна држава од Фијуме (Ријеке) до Варнеˮ. Знајући да је питање Вардарске Македоније, као и деловање македонске емиграције у Бугарској, баш као и у претходним деценијама, главна кочница побољшању односа, познатом песники и дипломати Милану Ракићу, који је од 1921. до почетка 1927. године био југословенски дипломатски представник у Софији, говорио је: „Каква Македонија. Нека вам је алал Македонија. Све нам зло дође од ње (...) Македонија је трице и кучине, а питање је много шире, много значајније, питање је хоће ли Балкан бити словенски или ће пасти под туђинцеˮ. После његове трагичне смрти у његовој заоставштини пронађен је план о заједничкој држави. План је предвиђао стварање „федеративне југословенске империјеˮ, коју би чиниле Хрватска, Словенија, Србија, Бугарска, Црна Гора и Македонија, а на чијем би челу био краљ Александар Карађорђевић. Стамболијски и његова околина сматрали су да ће уједињењем Бугарске са југословенском државом, и давањем Македонији аутономног статуса у оквиру велике јужнословенске федерације, македонско питање једном за свагда бити скинуто са дневног реда.

* * * * * * * * * * *

Повампирење предратне политичке и војнохушкачке елите

УПОРНОСТ ЈЕ БИЛА једна од особина која је красила Стамболијског. Силно је покушавао да посети Београд, и на крају му је то пошло за руком новембра 1922. године. Примили су га краљ Александар, председник владе Никола Пашић и министар иностраних дела Момчило Нинчић. Јавно је пред београдским новинарима поновио своје ставове о Македонији, као и о одговорности Бугарске за ратне злочине. Према неким подацима, краљу је предлагао персоналну унију Краљевине СХС и Бугарске, и одрицање бугарског краља Бориса од престола. Ове комбинације Стамболијског, који иначе није крио свој негативан став према краљу Борису, плашиле су бугарски двор. Пошто је главни проблем у југословенско-бугарским односима било деловање чета Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) са бугарске територије, односно упади на југословенску територију, напади на представнике власти и становништво, у Београду је Стамболијски договорио формирање заједничке југословенско-бугарске комисије која би се бавила мерама за обезбеђење границе од комитских упада. Та комисија се састала у Нишу марта 1923. године, и после силних дискусија, усвојила низ мера безбедносног карактера, у историји познатих као „Нишки споразумˮ. Због своје пројугословенске политике, која је кулмирала поменутим споразумом, Стамболијски је од стране својих многобројних политичких противника у Бугарској проглашен за „издајникаˮ, а ВМРО га је осудио на смрт, што је убрзало његов крај. Завера против њега дуго је кована, од стране моћне официрске организације, реакционарне Војне лиге, као и политичке организације “Народна слога”, коју су чинили политичари и интелектуалци који су на разне начине били укључени у бугарску предратну политику.

**Александар Стамболијски се залагао за уједињење Бугарске са југословенском државом**

ПРЕВРАТ ЈЕ ИЗВРШЕН у ноћи између 8. и 9. јуна 1923. године, а Стамболијски је, после вишедневног отпора који је пружао у свом родном селу Славовици, ухваћен, мучен и убијен. Иако га је готово до пред смрт оптуживала за „неверствоˮ и „превртљивостˮ, југословенска, претежно српска јавност, бурно је реаговала на смрт Стамболијског и дешавања у Бугарској, видевиши у преврату „повампирење старе Бугарскеˮ, побеђене у рату, и нестанак јединог искреног пријатеља Срба и Краљевине СХС међу Бугарима.

Долазак на власт у Бугарској предратних партија, на челу са новим председником владе Александром Цанковим, професором Софијског универзитета и председником “Народне слоге”, у српском делу југословенске јавности изазвао је готово ратну психозу. Штампа је доносила фантастичне (наравно претеране) вести о припремама десетина хиљада комита ВМРО за упад на југословенску територију. Југословенска влада се жалила великим силама да је превратом у Бугарској и мобилизацијом коју је предузела нова влада, да би угушила побуну присталица Стамболијског, али и комуниста (септембра 1923. године), прекршен мировни уговор. Међутим, велике силе и суседне државе су признале нову владу, јер пројугословенска политика Стамболијског, као и његово инсистирање на решавању тракијског питања, готово никоме нису одговарали, осим Француској, којој је, међутим, сметало кокетирање Стамболијског са совјетским властима. Тако је и Београд био принуђен да призна стање изазвано превратом.

* * * * * * * * * * *

Перфидна политика по диктату италијанских фашиста

ДОК СУ СЕ ЧЛАНОВИ ВМРО шепурили по Софији, као савезници нове бугарске владе, и активно припремали акције у Вардарској Македонији, југословенска војска је крајем 1923. године израдила план за војну интервенцију и окупацију пограничних области Бугарске, у којима су се налазиле базе ВМРО. За ову акцију биле су предвиђене војне снаге у јачини 8 пешадијских пукова и два коњичка пука. Са друге стране, процењивало се да ВМРО располаже са 5.000 добро обучених комита, а да је тај број у случају сукоба могао да нарасте до 30.000 људи, што је представљало респектабилну војну снагу. Организација је у пограничним деловима (петричка и ћустендилска област) функционисала као „држава у државиˮ, са својим административним и судским апаратом, а усред Софије је, од богатих људи, махом Јевреја и Јермена, пред очима власти, прикупљала „порезеˮ, заправо криминални рекет. Војна интервенција је избегнута захваљујући притиску великих сила (Француске и Енглеске) на Београд, али и томе што је бугарска влада испунила део захтева које јој је испоручио Београд, у циљу сузбијања комитских активности.

**Чланови „крваве владе“ професора Цанкова 1923. године**

Цанков, који је прозван „крвавим професоромˮ, због репресија које је његова влада спроводила против својих политичких противника (комуниста и представника БЗНС), у којима је страдало десетине хиљада љиди, посетио је Београд децембра 1924. године.

Примљен је од стране Пашића и Нинчића. Циљ посете био је покушај да примири политичке односе две државе, користећи „антибољшевичку платформуˮ, коју је форсирала Енглеска. Обе владе су деловање локалних комуниста, Коминтерне и совјетске агентуре, виделе као један од кључних безбедносних и политичких изазова, али је „комунистичка претњаˮ коришћена и као изговор за обрачун са политичким противницима.

**ВМРО је у Бугарској функционисао као „држава у држави**

ЗБОГ ХАОСА у земљи и лошег међународног положаја Бугарске, влада Цанкова је пала почетком 1926. године, а нову владу формирао је искусни политичар, рођени Македонац, Андреј Љапчев. Он је успео да заустави унутрашњи раскол, примири унутрашње супротности и поврати углед Бугарске у међународним оквирима. Према Краљевини СХС водио је помирљиву, али перфидну политику незамерања, али и дистанцирања, јер није желео да се замери ни фашистичкој Италији, која је у другој половини 1920-их година постала огорчени и отворени противник Краљевине СХС. Италија је за своје планове окруживања југословенске државе својим савезницима, и вршења притиска на Београд, вешто користила ВМРО и неумрле бугарске аспирације на Вардарску Македонију.

**Вмровци су, пред очима власти, прикупљали криминални рекет од Јевреја и Јермена**

Македонска организација је, користећи своје базе у Албанији, чију је логистику такође обезбеђивала Италија, извршила неколико напада на југословенску територију током 1926. године. У јавности је највише одјекнуло убиство познатог националног радника из Битоља Спасоја Хаџи-Поповића. Група која је учестовала у његовом убиству идентификована је захваљујући обавештајном раду југословенског војног аташеа у Тирани, познатог војног обавештајца пуковника Танасија Динића. Под притиском Београда, албанске власти су приморане да део комита протерају, а део ухапсе. Међутим, све је то било само замазивање очију. Динић је, иначе, непосредно после преврата у Софији 1923. године био задужен за обавештајни рад на југословенско-бугарској граници у Цариброду. Бугари су га оптуживали да је организовао политичке емигранте из редова БЗНС, коју су нашли уточиште у Краљевини СХС, за вршење оружаних упада на бугарску територију и припремање устанка, али и за покушај атентата на краља Бориса априла 1925. године. Сам Динић је после Другог светског рата, пред органима Озне, признао да је био умешан у дешавања у Бугарској, али, разумљиво, није откривао детаље.

20. 11. 2024. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

ДИГНУТИ НАТО АВИОНИ ПОСЛЕ НАПАДА НА УКРАЈИНУ: Хитно се огласио Зеленски, имао поруку за Путина (ФОТО/ВИДЕО)

Свет

0 11

ДИГНУТИ НАТО АВИОНИ ПОСЛЕ НАПАДА НА УКРАЈИНУ: Хитно се огласио Зеленски, имао поруку за Путина (ФОТО/ВИДЕО)

РУСИЈА је покренула масовни ваздушни напад на Украјину на божићно јутро по грегоријанском календару.

25. 12. 2024. у 11:16

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

Свет

0 18

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07