ПОЛИТИЧКА ПОВЕСТ ВОЈВОДИНЕ ПРВЕНСТВЕНО ИСТОРИЈА СРБА: Хронологија од народног и црквеног сабора у Темишвару до одлуке Србије 1988.

КРОЗ СВЕ деценије XVIII века идеја о територијалној и политичкој аутономији Срба у Угарској била је у дефанзиви, али се није гасила.

Матица српска на старој адреси у центру Новог Сада , Фото архива Матице Српске, Архив Војводине, Документација „Новости“, Википедија ...

Потреси које је у целој Европи изазвала Француска револуција снажно су подстакли и Србе да на свом Народно-црквеном сабору у Темишвару 1790. иступе са јасно артикулисаним програмом о својој широкој аутономији као „посебна територија Аустрије, под управом сопствене власти“. Та је територија требало да буде у Банату. Бечки двор, суочен са револуционарним опасностима, није остао потпуно индиферентан према српским захтевима, али су они пали пред непомирљивим отпором Угарских сталежа. Идеје Темишварског сабора тињаће у наредних пола века да би експлозивном снагом избиле кад је у турбулентним приликама нове европске револуције, на знаменитом Народном сабору у Сремским Карловцима 1/13. маја 1848. проглашена аутономна Српска Војводина, митрополит Јосиф Рајачић уздигнут за патријарха, а граничарски пуковник Стеван Шупљикац изабран за Војводу – поглавара војне власти у аутономној Војводини. Тако проглашена Српска Војводина имала је да води неравноправну борбу на два фронта: политичку против Двора и централних власти Аустрије и војничку против мађарских револуционара, непомирљивих бранилаца неокрњеног суверенитета и целокупности угарске државне територије. Ратовање против војних снага револуционарне Мађарске било је сурово и крваво, а одбрану Српске Војводине помогле су хиљаде добровољаца из Кнежевине Србије. После сламања револуционарног покрета у Италији и у властитој престоници, аустријске власти су у јесен 1848. окренуле политику према срспком и другим националним покретима у Угарској не би ли их искористиле против мађарске револуције.

Маја 1848. митрополит Јосиф Рајачић уздигнут је за патријарха, Фото архива Матице Српске, Архив Војводине, Документација „Новости“, Википедија ...

ИСЦРПЉЕНИ и угрожени српски покрет прихватио је гушећи загрљај Беча, који ће му већ јануара 1849, уместо преминулог Шупљикца, на чело довести царског генерала Мајерхофера. Српски покрет је укључен у аустријске војне снаге, а његове политичке надлежности су убрзано смањиване, да би одлуком Двора, 18. новембра 1849. Српска Војводина била и формално укинута. Иза револуције остаће ипак неке вредне тековине: укидање феудалних односа и рашчишћавање простора за бржи развој капиталистичких односа у целој царевини, што ће се осетити и у Војводини.

Како би се Србима одужио за учешће у борби против мађарске револуције, Беч им је „за награду дао оно што и Мађарима за каштигу“. Образовао је једну административну област потпуно подвргнуту централистички и апсолутистички уређеној држави. Срби су почашћени тиме што је та област, из које су изузети најзначајнији српски крајеви (Војна граница, чак и Сремски Карловци) и у којој су Срби били мањина становништва у односу на Румуне и Немце, добила име Војводство Србија и Тамишки Банат. Центар јој је био у Темишвару, а на челу управе немачки генерали. Службени језик је био немачки, а понеком Србину који га је добро знао била су доступна места у локалној администрацији. Једини добитник био је поглавар Српске православне цркве у Аустрији којем је сачувана титула патријарха, али под условом да је призна аустријски цар. Зато сва ненаучна настојања у XX веку и данас да се ова аустријска провинција прикаже као темељ савремене војвођанске аутономије су чиста политичка манипулација, тим пре што је истим потезом царског пера којим је 1849. проглашена, децембра 1860. била укинута.

* * * * * * * * * *

Нови Сад центар културног и националног препорода

СРБИ НИСУ зажалили за овом мртворођеном аутономијом, али су борбу за стварни аутономни положај наставили. Кад су најозбиљнији кораци у тој борби, учињени на Благовештенском народно-црквеном сабору 1861. остали без резултата, застава борбе за аутономију Срба у Угарској прешла је у руке новог нараштаја либералног српског грађанства и интелигенције коју су предводили Светозар Милетић и Михаило Полит-Десанчић. У Војводини се тада испољила велика живост културног и политичког деловања, која је у покрету Уједињене омладине српске, образованом 1866. у Новом Саду, добила општесрпски карактер. Тада се, како је написао Јован Скерлић, у Новом Саду „мислило за цео српски народ“.  Уз програмске расправе о решавању целог српског питања у оквиру много ширег Источног питања, аутономија Срба у Угарској била је 60-их и 70-их година XIX века централна политичка тема и најважнији део активности свих родољубивих снага српског народа у Хабзбуршкој држави, реорганизованој 1867. у двојну монархију, Аустро-угарску царевину и краљевину. Изузетно важна чињеница у борби Срба за аутономну Војводину је и тада, као и пре и после тога, да је она наилазила на непомирљиво противљење свих релевантних политичких фактора владајућих нација (Немаца и Мађара), али да ефикаснију подршку није добијала ни од једног другог мањинског народа у Угарској.

Улазак српске војске у Нови Сад, 9. нoвембар 1918. Фото архива Матице Српске, Архив Војводине, Документација „Новости“, Википедија ...

То ће бити један од два разлога што ће свака политичка историја Војводине у новом веку (бар до 1918.) бити првенствено историја Срба у Војводини.

ВАЖАН чинилац за србоцентричан поглед на историју крије се у својеврсном феномену да су Срби у Војводини (а заправо на много ширем простору од њених данашњих граница) око век и по (од краја XVII до половине XIX века) били најважнији носиоци културног и националног препорода, те уношења модерних тековина европске културе у српски народ.

Они су и младу тек обнављану српску државу, током њеног спорог и мучног отимања испод Османские власти и контроле, све до 1878. одлучујуће помагали својим ученим људима, културним и политичким иницијативама, материјалним доприносима. У вишенационалној Војводини Срби су били једини народ који је ван своје матице ударио темеље националне и културне револуције. Сви остали су били окренути својим националним средиштима - Немци Бечу, Мађари Будимпешти, Словаци Пожуну (Братислави), Хрвати Загребу итд. Та особеност у историји војвођанских Срба оставила је дубок траг у њиховој свести и традицији, створила је једно осећање посебности, па и неоправдане надмоћности, и кад су центри српског националног, политичког и културног живота у другој половини XIX века добили широк замах и несравњену премоћ у матичној држави. Масе српског народа у Војводини носиле су у свом срцу и у својим политичким тежњама мисао о уједињењу с том државом коју су сматрале својом. Чекале су, како је једном говорио Светозар Милетић, да неки „јачи кобац“ него што су Срби учини крај „кљакавој“ Аустрији. Та очекивања постала су посебно наглашена после суспензије свих облика аутономије Срба у Угарској 1912, а нарочито после тријумфа Србије у балканским ратовима.

* * * * * * * * * *

Југославија више није била потребна западним силама

КАД СЕ НА КРАЈУ Првог светског рата Србима указала прилика за остваривање ових тежњи они је нису пропустили. На Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. донели су једнодушну одлуку о уједињавању Баната, Бачке и Барање (којима се придружио и Срем) са Краљевином Србијом, а преко ње и са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Југославијом). Питање аутономије Војводине, као искључиво српско питање, изгледало је историјски превазиђено. Нешто из економских, а поглавито из политичких разлога оно је оживело почетком 30-их година XX столећа. Покретано је са неколико страна. Великохрватска концепција претварања Југославије у „идеалну“ двојну федерацију предратне Србије са свим бившим хабзбуршким земљама, које би се окупиле под вођством Загреба, подстакла је аутономашке тежње у Војводини. Подстицаји су долазили и са међународне сцене. Енглез Р. В. Ситон-Вотсон, у дослуху с хрватским националистима, загоравао је федеративно преуређење Југославије, у којој би, ради ломљења кичме православној Србији, Војводина, као и Босна и Херцеговина, била од ње одвојена. Комунистичка интернационала је, такође, због наводног великосрпског хегемонизма, од 1924. до 1935. пропагирала потпуно разбијање Југославије, а после тога њену федерализацију са што већим удаљавањем Војводине од Србије. Ови спољни утицаји наишли су на одзив код српских комуниста и код мањег дела српске антисрбијански и кроатофилски расположене грађанске јавности. Њихове снаге биле су минорне да би формирале политички релевантан аутономашки покрет. У њему опет није (осим код комуниста) било озбиљнијег учешћа припадника несрпских народа. Немци су чекали своје „ослобођење“ од стране Трећег рајха, а Мађари су снивали ревизију Тријанонског уговора и рестаурацију сентиштванске Угарске. Аутономна Војводина у саставу ма како уређене Југославије за њих није била привлачна.

На Народном сабору у Сремским Карловцима 1848. Стеван Шупљикац је изабран за војводу, Фото архива Матице Српске, Архив Војводине, Документација „Новости“, Википедија ...

СОЦИЈАЛИСТИЧКА револуција, изведена у току Народноослободилачког рата у Југославији 1941-1945, спровела је концепцију Коминтерне о федеративној држави, али с мером уважавања једнодушне жеље српског народа (Скупштина изасланика народа Војводине 30-31. јула 1945. у Новом Саду) да Аутономна покрајина Војводина буде у саставу федералне јединице Србије. Ова аутономија Војводине није била наставак покрета за српску аутономију из времена хабзбуршке власти, у њој је владало расположење „партизанског југословенства“, без видљивих знакова ни антисрпског, ни антијугословенског сепаратизма. Ретка приватна ламентирања „Војводине старе“ за добрим прошлим временима срећне и уређене Аустрије, нису практично ништа значила. Кад су, међутим, владајуће снаге КПЈ (СКЈ) од 60-их година стале губити класне основе своје политичке власти, окренуле су се националистичким арсеналима прошлих времена.

Националистичке групације у редовима словеначких, хрватских, бошњачких и албанских комуниста, корак по корак, низом политичких и уставних „реформи“, све доследније су оживљавале (дуго скривану, на крају и обелодањену) идеју о Југославији као пролазној станици ка властитим националним државама. Средство за слабљење српског отпора овим антијугословенским тенденцијама нађено је и у јачању аутономашких снага у покрајинама Републике Србије. Успех у том погледу био је фрапантан. Покрајине Војводина и Косово потпуно су искључиле све ингеренције сопствене Републике на својој територији, очувавши при том учешће у управљању самом Републиком. Као конститутивном елементу Федерације, њима је недостајао само корак до пуног правног основа за проглашење независности, који је Устав 1974. наводно створио републикама. А кад је Србија 1988-89. пресекла те аутономашко сепаратистичке намере у својим покрајинама, на пуну светлост јавности, насилно и без еуфемизма, искочили су масовни сепаратистички покрети Албанаца, Словенаца, Хрвата, босанских исламиста, па и Македонаца. Уз штедру подршку западних сила, којима Југославија више није била потребна, ова промашена инвестиција Србије од 1. децембра 1918. се (1991-92) распала, изазвавши крваве међунационалне обрачуне. Међународни фактор је ступио на сцену и докрајчио распад Југославије и деобу српског народа. Тиме посао није за њега окончан – кренуо је на комадање Србије. Сведоци смо како тај посао тече на Космету, али и како се подстичу, храбре и одржавају на политичкој сцени аутономашке и сепаратистичке снаге у Војводини.

* * * * * * * * * *

За два века Војводина прошла кроз седам држава

У ОСНОВАМА овог кључног политичког процеса, који траје вековима, стајало је дејство дубинских, покретачких снага и фактора сваког историјског кретања на подручјима данашње Војводине, као и њеног окружења. Те факторе треба тражити међу оним економским, социјалним, културним и верским покретима, а и ширим политичким и ратним променама којима је, некад бурним и драматичним, а некад једва приметним, али упорним, подручје Војводине било захваћено у току XIX и XX столећа. У та два века оно је прошло многе потресе: аграрне и друге социјалне немире и буне, револуције 1848-1849. и 1941-1945, темељне смене друштвених система (феудализма капитализмом, капитализма социјализмом и најзад тзв. транзицијом), привредних криза, падова и успона, ослободилачких политичких и оружаних покрета, националних, класних и верских нетрпељивости и сукоба, политичких режима, по правилу недемократских итд. У та два века данашња Војводина прошла је кроз ништа мање од седам државних оквира. Крајем 30-их година XX века, предвечерје Другог светског рата, све то историјско богатство,  нараштај врсних историчара окупљних око Историјског друштва у Новом Саду, је  планирао да обради у четири тома монографије Војводина. Нажалост  реализована су само два тома Војводина 1 и 2. И у томе има неке симболике историјске судбине српског народа. Његова историја препуна је најдубљих поремећаја и дисконтинуитета, који су онемогућавали остваривање најплеменитијих намера и замисли у готово свим областима стваралаштва, па и науци и култури уопште. Да ли би зато морала да остане само пуста жеља намера да се замисао о вишетомној историји и широј научној елаборацији феномена Војводине, настави и доврши на сличан, али осавремењен, начин, како га је програмирало?

Српску интелигенцију је предводио Светозар Милетић/Војводина је увек имала прворазредне писце историјe - Јован Рајић, Фото архива Матице Српске, Архив Војводине, Документација „Новости“, Википедија ...

ПРИ ТОМ, имамо у виду огромно богатство научних резултата, које је наука постигла у протеклих 60-70  година. Војводина је увек имала прворазредне писце историје, од Емануила Јанковића, Христифора Жефаровића и Јована Рајића, до данас. С друге стране, њена богата и разноврсна историја и сама је привлачила интересовање и пажњу немачких, мађарских, српских, руских историчара још у XIX веку. У другој половини тек протеклог и на самом почетку овог столећа о историји Војводине прворазредне резултате остварило је неколико десетина истраживача и тумача прошлости овог тла. Њих је немогуће, а овде и непотребно, све помињати. Велико огрешење било би ипак прећутати оне који су иза себе оставили најволуминозније, или у науци најзапаженије дело, као што су Славко Гавриловић, Никола Гаћеша, Дејан Медаковић, Јосип Мирнић, Арпад Лебл, Никола Петровић, Динко Давидов, Василије Крестић, Лазар Ракић, Калман Чехак, Сима Ћирковић, Коста Милутиновић, Шандор Месарош... Њихови безбројни радови, као и мноштво књига, студија, зборника и других публикација десетина других писаца историје, наших и страних, створили су најшири основ, не само за израду 3. и 4. књиге (а можда и пете) Војводина, већ и за темељну допуну резултата њена прва два тома. Док се то не догоди, а ко зна кад ће и хоће ли,  и за прештампавање ова прва два тома има оправдања и разлога.

Препоручујемо

Друштво

0 2

КОЛАБОРАНТ КОЈИ ЈЕ СПАСАО СТОТИНЕ ХИЉАДА ИЗБЕГЛИЦА: Прослављени генерал вољом окупатора постаје председник Владе

21. 01. 2025. у 16:00

Друштво

0 0

КАКО ЈЕ ПЛЕТЕН КВИНСЛИШКИ ВЕНАЦ У СРБИЈИ: Улога генерала Милана Недићa у Грађанском рату

21. 01. 2025. у 13:00

Друштво

0 3

РАТ ПАРТИЗАНА И ЧЕТНИКА ЗА НЕМЦЕ БИО ДАР СА НЕБА: Хронологија избијања братоубилачког оружаног сукоба

14. 01. 2025. у 19:00

Друштво

0 6

ВИШЕ ГИНУЛИ У МЕЂУСОБНИМ БОРБАМА НЕГО У ОКРШАЈИМА СА ОКУПАТОРОМ: У Србији дејствовало пет војски чији су припадници били Срби

14. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације