ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ СТОЛЕЋИМА САЊАНО: Војводина чудо умних и непоколебљивих Срба у Аустроугaрској

ДУГ пут, мерен вековима, прешли су наши сународници, од Аустроугарског царства до Краљевине Србије и Велике народне скупштине Срба, Буњеваца, Словака и осталих Јужних Словена у новосадском хотелу “Гранд” где је проглашено присаједињење браћи у матици.

Хотел "Гранд" у Новом Саду у којем је одржана Велика народна скупштина, Фото архива Матице Српске, Архив Војводине, Документација „Новости“, Википедија ...

Србија је тог 25. новембра стекла свој север. Ове године, српски север, из којег је, у комунистичком међувремену, истргнута Барања, напуниће стотину седам година.

Готово  два и по века Срби у оквиру аустријске, а од 1867. Аустроугарске царевине, водили су непрекидну и тешку, на моменте сасвим безизгледну, борбу за аутономију, територијалну и политичку, која је у тој епохи једино могла да им гарантује опстанак.

Од 1690.године, када је аустријски цар Леополд Први указом, познатим као Привилегија, уважио захтеве српског свештенства и народа, гарантовао му слободу вере, употребу јулијанског календара и право избора архиепископа и свештенства, српска борба за остварење тих права није престајала све до распада великог Хабзбуршког царства 1918. године.

У тој царевини, све до њеног угаснућа, само су се Срби, почевши од Велике сеобе под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, континуирано и крајње упорно борили за своју верску, просветно-културну, политичку (персоналну) и територијалну аутономију у оквиру аустријске, а од 1867. Аустроугарске царевине. Ниједан други народ са овог подручја није ту српску борбу прихватао и није се у њу трајније и активније укључивао, а неки од најмногобројнијих  (Немци, Мађари, Хрвати) су јој се и енергично супротстављали.

Не зна се прецизно колико је Срба било у Хабзбуршкој монархији  али неспорно, било их је свуда северно од Саве и Дунава до простора изнад Будима, Јегрa, Коморана, Ђeра и Острогона, затим, по Барањи, Малој Влашкој, у Поморишју и на истоку Баната. И тако расути, свуда су били у верско-политичком окриљу Пећке патријаршије, стварали су своје “рацке” милиције за честе борбе на страни царских трупа. Ти бојеви су их у доброј мери проређивали.  

ДОЛАСКОМ српског становништва из Србије у Подунавље (1690), из Босне (1697), затим у тзв. Шакабендиној сеоби 1739., али и у бројним миграцијама, све до 19. века српски етнички простор се ширио и учвршћивао према северу - од Земуна и Темишвара, од Вуковара и Осијека до Сентандреје, Острогона, Коморана и Ђера.

Манифестом Инвитаторијом (Litterae invitatoriae), цар Леополд је 6. априла 1690. позвао Србе да остану на својим огњиштима и помогну његовој војсци, а он ће им, заузврат, обезбедити повластице - слободу вероисповести, право на избор војводе, ослобађање од јавних терета и дажбина, изузев оних које су плаћали пре турских освајања.

Рачунајући  на војнички допринос Срба, цар им је током 1690. и 1691. године издао две Привилегије и једну протекциону диплому у којима се свеукупан српски живаљ третира као посебан народ (Natio Rasciana). Гарантовао им је верске слободе, избор архиепископа “из српског народа и језика”, задржавање “под управом и под уредбама својих рођених власти у случају повратка у стару постојбину, као и ослобађање од дажбина према Католичкој цркви.

Српски народ је тако после Велике сеобе Леополдовим привилегијама добио неку врсту персоналне аутономије која се односила на све његове припаднике на територији Хабзбуршке монархије, а првенствено на подручјима земаља Круне Светог Стевана (Краљевина Угарска).

Већ 1691. постало је јасно да се Беч неће доследно придржавати датих привилегија Србима.

Уместо на место војводе као српског политичког вође, Јован Монастерлија проглашен је подвојводом. Отворено је и питање народно-црквеног сабора о којем у привилегијама није било речи, а Срби су га подразумевали у оквиру права да сами бирају свог духовног старешину и архиепископа са световним овлашћењима.

* * * * * * * * * * *

Беч се не придржава царских привилегија  

СУОЧЕНИ са низом неизвесности, упркос додељеним привилегијама, Срби су  почели помишљати на засебну аутономну територију у склопу монархије. Таква идеја први пут је формулисана 1694. на Народно-црквеном сабору у Баји. Српски захтеви наишли су на жесток отпор царских и угарских власти и Католичке цркве.

Народно-црквеним  привилегијама Срби су били везани за бечки двор који их је признао као народ и обећао им верске слободе, али им није доделио посебну националну територију и сопствену управу којој су тежили од краја 17. века.

Стога су Срби  почетком 18. века настојали да за своје “бечке” привилегије добију потврду и Мађарског сабора, али Католичка црква и мађарски сталежи желели су да умање значај указа Леополда Првог. Тежње Мађара и Католичке цркве све више су се подударале са централистичким ставом бечког двора који је декретима, донетим у периоду од 1729. до 1734., током владавине Карла Шестог (1711-1740), знатно преиначио привилегије додељене Србима.

Светозар Милетић је послао поруку да је „умрла“ српска оданост Бечу, Фото архива Матице Српске, Архив Војводине, Документација „Новости“, Википедија ...

Остало је “нетакнуто” само право слободног избора митрополита, као и слобода јавног богослужења. Митрополит, међутим, више није имао статус “главе нације”. Ускраћена му је и могућност да бира епископе без претходног одобрења цара. Срби више нису имали право ни да граде своје храмове.

ОСТАВЉЕНА им је слобода да светкују по старом календару, али су, по декрету, морали да славе и католички Божић, Ускрс и Духове. Свештенство СПЦ поново је потпало под ингеренцију државних органа, који су могли да му суде у случају криминалних и грађанских парница. Најзад, декретима су Срби поново били обавезани да плаћају “десетак” Римокатоличкој цркви и бискупима.

Нарочито тешко време по наше претке  наступило је у периоду владавине Марије Терезије, аустријске царице јединог женског и, уједно, последњег владара династије Хабзбурга. Њена владавина трајала је пуне четири деценије, од 1740. до 1780. године.

Царица је према Србима водила дволичну политику, упркос њиховим војним заслугама.

Понекад је потврђивала Леополдове повластице, али их је често и “прецртавала”. Нарочито је била истрајна у подршци унијаћењу, у чему су је снажно подстицали представници Хрвата.

Одлука царичина  да Мађаре, који су се у рату за аустријско наслеђе изненада показали лојалнима, награди укидањем Поморишке и Потиске војне крајине, додатно је онерасположила Србе. Сматрали су се изневеренима, јер су у том рату поднели велике жртве.

Ове невоље појачавале су жељу Срба да сопствени опстанак учврсте територијалном аутономијом. Ова идеја је први пут потпуно артикулисана на Темишварском сабору 1790. године, а кулминирала је током револуције 1848. и 1849. године.

ПРВИ српски народно-црквени сабор политичког карактера, Темишварски сабор отпочео је низ значајних скупова Срба у Угарској у периоду од 1790. до 1918. године, на којима се решавао не само њихов статус, већ и њихова историјска судбина.

У револуционарну 1848. годину српски народ у Хабзбуршкој монархији ушао је са потпуно формираном националном свешћу и јасним политичким програмом чијих ће се основа држати све до Првог светског рата. Прихватајући начела четрдесетосмашке револуције, они су пред мађарске револуционаре изашли са захтевима да се признају српска народност, право на употребу српског језика, верска слобода и право на одржавање српских народних сабора.

Ни то што је мађарски првак Лајош Кошут у преговорима са Ђорђем Стратимировићем одбио све захтеве уз оштар одговор да у Угарској држави постоји само један “политички народ”, мађарски, а у  супротном -  одлучиваће мач.

Ни ово није поколебало Србе. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима, од 13. до 15. маја исте године, српски народ се прогласио као “политички слободан и независан” у оквиру Хабзбуршке монархије и Угарске и донео одлуку о стварању Српске Војводовине (Срем, Барања, Бачка и Банат, заједно са подручјима Војне границе). Митрополит Јосиф Рајачић проглашен је патријархом, а граничарски пуковник Стеван Шупљикац војводом.

* * * * * * * * * * *

Светозар Милетић соколи и прибира народ

СРПСКА Војводовина никада није заживела. После пораза револуције 1848-1849. године, а на крају вишемесечних расправа о српском питању, у Бечу је 18. новембра 1849. проглашен патент о оснивању Војводства Србије и Тамишког Баната са седиштем у Темишвару, а не у Новом Саду, како су Срби прижељкивали. Била је то посебна административна област која није имала никакву аутономију, а чије су границе исцртане тако да су Срби у њој били у мањини.

Крајем педесетих година 19. века Хабзбуршка монархија је доспела у кризу која је приморала цара на реформе. Међу бројним уступцима датим Мађарима, један од најкрупнијих било је успостављање интегритета угарских земаља. Тако су 27. децембра 1860. укинути Војводство Србија и Тамишки Банат. Највећи део његове територије потпао је под Угарску. Срби су поново били на почетку своје борбе за аутономију и опстанак.

Указ о Привилегијама аустријског цара Леополда Првог, Фото архива Матице Српске, Архив Војводине, Документација „Новости“, Википедија ...

Тадашње осећање и расположење Срба први је јавно изнео Светозар Милетић  (Мошорин, 1826 - Вршац, 1901) у свом знаменитом “Туцинданском чланку”, објављеном уочи Божића  (5. јануар 1860) у листу “Србски дневник”. У његовом тексту недвосмислено се разазнавала порука да Срби више немају шта да очекују од Беча те да ослонац треба да потраже у Пешти.

“Војводство је умрло, али такво какво је било, ником није требало. Но, много важније је да је за Србе умрло нешто друго” - поручио је тада 35-годишњи Милетић из чије поруке  јасно је било да је „умрла“ српска оданост Бечу.

Његова порука силно је одјекнула не само међу Србима у Угарској, него у васцелом српству. Звонио је попут трубе која соколи и прибира народ за нову борбу у остварењу својих права. Осим што је својим текстом означио преломни моменат у политичком правцу и држању Срба у Угарској, истовремено је то био и почетак његовог изразитог лидерства у српском народу у Угарској.

ВИДЕВШИ огромно огорчење српског народа, Бечки двор одобрио им је  одржавање сабора уз услов да на њему учествују само Срби из бившег, поништеног Војводства Србије и Тамишког Баната, а не и њихови сународници из Војне границе, Славоније, Угарске и Хрватске. Ипак, већ само сазивање расправно-политичког сабора значило је неку врсту јавног признавања Срба као народа. То је орасположило српски живаљ у Угарској, улило нову наду.

Програм Благовештенског сабора остао је укорењен у свести српског народа, Фото архива Матице Српске, Архив Војводине, Документација „Новости“, Википедија ...

У Сремским  Карловцима  2. априла 1861. године одржан је сабор,  у историји забележен под именом “благовештенски” због дана на који га је аустроугарски цар Фрањо Јосиф одобрио. На овом, последњем од укупно три политичка сабора Срба, окупио се цвет српске интелигенције.

Већина , састављена од опредељених за Беч, својим закључцима у 16 тачака истакла је бечком двору максималне захтеве као неопходне гаранције за опстанак Срба у монархији. Осим засебне територије која би захватала цео Срем (румски, илочки и вуковарски срез), Банат, Бачку и Војну границу, сабор је захтевао и посебну политичку, судску управу и обласну скупштину. На челу Војводине, која би имала свој грб и заставу, првостепени и апелациони суд, а српски би био службени језик, стајао би војвода.

Упркос царском обећању  српски захтеви - нису испуњени. Преуређењем Хабзбуршке монархије на основу нагодбе Беча и Пеште, шест година после Благовештенског сабора, Срби су остали распарчан и обесправљен народ, највећим делом насељен у угарској половини монархије.Ипак, програм Благовештенског сабора остао је дубоко укорењен у њиховој свести у наредних више од пола века, све до краха Аустроугарске монархије.

После атентата на престолонаследника Фердинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914. мађарска власт похапсила је све виђеније Србе, забранила рад Матици српској и читаоници, спалила српске књиге и наложила црквама да звона ћуте и на сахранама. Убрзо је почео Први светски рат.

* * * * * * * * * * *

Прво српска кошуља па југословенски капут

ВЕСТИ о српском пробоју Солунског фронта, септембра 1918. године, муњевито и са одушевљењем прошириле су се међу Србима у Угарској, вратиле им самопоуздање и одавно ишчезлу наду. Већ, 25. октобра, Угарска се отцепила од Аустрије и понудила Србима сарадњу.

Они су већ били одлучили да  иду другачијим путем. После  слома Аустроугарске монархије у Великом рату и уласка ослободилачке српске војске у Нови Сад, Народни одбор на челу са Јашом Томићем започео је припреме за Велику народну скупштину, која је имала задатак да прогласи отцепљење од Угарске - Срема, Бачке, Баната и Барање и да донесе одлуку о државноправном положају тих области.

Већ 17. новембра обнародовано да је скупштина заказана за 25. новембар у Новом Саду. По предвиђеном изборном реду, право гласа имали су сви чланови општина који су имали навршених 20 година живота. Како мушкарци, тако и жене. На сваких хиљаду становника, бирао се један посланик.

Улазак српске војске у Нови Сад, 9. нoвембар 1918. Фото архива Матице Српске, Архив Војводине, Документација „Новости“, Википедија ...

Кључно питање уочи предстојеће скупштине гласило је - да ли ће се Срем,Банат,Барања и Бачка,  ујединити директно са Србијом, или преко Народног већа у Загребу? Насупрот демократама Васе Стајића, Јаша Томић је сматрао да нема ништа природније него да се Срби  политички најпре уједине са Србијом, а затим, заједно са њом, уђу у државу Словенаца, Хрвата и Срба. Прво српска кошуља па југословенски капут.

ТОГ 25. НОВЕМБРА 1918. године, нешто пре 11 сати, у Новом Саду било је прохладно са суснежицом. Центар Српске Атине, нарочито онај део на улазу у хотел “Гранд” (касније хотел “Слобода”, а данас зграда  банке на Тргу слободе) преплавили су посланици Велике народне скупштине.

Било их је укупно 757, а изабрани су закључно са 23. новембром како би на овом историјском скупу представљали словенско становништво из 211 општина Баната, Бачке и Барање. Међу њима је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, шест Немаца, три Шокца, два Хрвата и један Мађар. На заседању је учествовало и седам жена. Скупштини су присуствовали и чланови Српског народног одбора из Новог Сада, затим представници Срема који је дан раније у Руми већ донео своју одлуку, те група српских и француских официра, који су се по ослобођењу затекли у Новом Саду.

Делегати 25. новембра 1918. на Великој народној скупштини у Новом Саду , Фото архива Матице Српске, Архив Војводине, Документација „Новости“, Википедија ...

Тачно у 11 сати Скупштину је као најстарији посланик отворио  Јован Храниловић, гркокатолички свештеник и песник. Пошто је Скупштина конституисана, председавање је преузео др Игњат Павлас и одмах најавио Јашу Томића, председника Српског народног одбора да поднесе предлог најважније одлуке. Одлука о присаједињењу Краљевини Србији са одушевљењем је прихваћена.

У историјској беседи Томић је изговорио и ове, најемотивније, реченице : Јесмо ли добро поступили? Ако питамо срце, казаће - учинили сте по мени. Ако питамо памет - исто ће нам то казати.”

Препоручујемо

Друштво

0 4

НА ТЛУ ЈУГОСЛАВИЈЕ ВОЂЕНА ТРИ РАТА: Међусобно истребљивање после дизања устанка започето у Србији

14. 01. 2025. у 17:00

Друштво

0 2

РАЗВИЈАЊЕ МРЖЊЕ И ЖЕЉЕ ЗА ОСВЕТОМ: Корени грађанског рата међу Србима који је вођен 1941-1945. године

14. 01. 2025. у 16:13

Друштво

0 1

РАТ СРБА ПРОТИВ СРБА: Братоубилачки грађански сукоб у току Немачке окупације

14. 01. 2025. у 07:00

Друштво

0 4

КОСОВО ЈЕ ЗА СРБЕ СВЕТА ЗЕМЉА: Обнављање изворног значења култа Кнеза Лазара

07. 01. 2025. у 22:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације