БОШЊАЦИ НАМ ПРИСВАЈАЈУ И ЈЕВАНЂЕЉА: Својатајући српско благо "комшије" покушавају да створе нове културне идентитете

СРПСКО културно благо које се налази у бившим југословенским републикама не присваја се само да би се окрњила целовитост и значај српске културе у прошлости. Главни је циљ у стварању нових културних идентитета и у омеђавању њиховог простора. Ти идентитети се, наравно, не стварају себе ради, или сами по себи, него да би се оштетио и у крајњој линији урушио српски идентитет.

архива

Најважније од свега је мултипликација идентитета. У таквом кључу српски идентитет постаје само једним од могућих на истом простору, ништа битнијим од других, у крајњој линији и небитан.

Овако проф. др Виктор Савић коментарише фалсификовање и присвајање нашег културног блага на просторима околних држава, а непосредан повод је недавни поступак званичника из Сарајева који су Повељу Кулина бана, документ из 12. века писан ћириличким писмом, послали западним институцијама представљајући га као темељ босанске државности.

Такође, и баштину која је стварана под окриљем Српске православне цркве и писана на ћирилици, Бошњаци присвајају па готово невероватно звучи да су и Чајничко јеванђеље старо више од 500 година прогласили за босански споменик културе. Као образложење наведено је да је ова драгоценост припадала непостојећој босанској православној цркви, а не СПЦ, да је писано брзописно, полуставом босанског типа, да су код писара јеванђеља заступљене "особине босанске школе"...

Српски историчари и лингвисти упозоравају да се сва јеванђења настала на подручју средњовековних Босне и Хума присвајају и издају у Сарајеву као босанска јеванђеља.

А наш саговорник проф. Савић, који је у својој књизи "О западној граници српскословенске писмености" сабрао целокупну проблематику, каже нам да је у Сарајеву у протеклих 15 година урађено јако много на издавању радова о средњовековним споменицима с тога простора, нарочито у Форуму Босне и Институту за језик, и то све од реда - српских.

- На први поглед то су солидна и озбиљна издања и научни радови, али у целој подлози овога пројекта стоји нескривен ревизионизам, у складу с укусом савремене идеологије, тамо развијане - упозорава наш саговорник и указује на главне проблеме: унапред задата дисторзија истине, селективно прикупљање чињеница и "наштимовано" тумачење резултата.

Проф. Савић истиче да је Босна тога времена била честица неупоредиво веће земље, иако административно, политички и црквено избраздане и издељене - Србије.

Да је ово историјска чињеница, наш саговорник појашњава и на примеру Повеље Кулин бана.

- Повеља Кулина бана најкоректније би се звала "Заклетвом бана Кулина", јер бан Кулин из тога документа није личност која у пуном владарском капацитету као остали владари тога времена, на пример Стефан Немања, издаје документа - истиче Савић. - То није најстарији државни документ код свих јужнословенских народа и држава, нити је доказ "босанскохерцеговачке самосталности", сам по себи. Просто се ради о писаној заклетви управитеља малене земљице Босне, далеко у брдима, изнад које у систему феудалних државних творевина стоји чак и један град, Дубровник. Без икаквог условљавања бан се обавезује на давање повлашћеног статуса Дубровчанима, чак без плаћања царине. Али, заклетва бана Кулина јесте документ на старосрпском језику, писана српским ћириличким писмом, српским правописом - у свему овоме наведеном идентична осталим српским документима уколико су и у којим деловима писана на народном језику.

Даље, каже проф. Савић, језик којим је документ писан "увезен" је са стране - из српске земље Стефана Немање и његових претходника.

- И то, наравно, треба говорити условно, јер је Босна тога времена део Србије - каже Савић. - Стога се може поставити и питање: да ли је она могла преузимати нешто сама од себе, јер, у аутентичним документима директно се каже да је Босна само део Србије на који се односи надлежност једне од западних архиепископија. Недавно је централистичка влада данашње Босне и Херцеговине послала Кулинову заклетву неким западним институцијама у своме тумачењу историје, али колико је то све "утемељено" видимо из претходно реченога.

Иначе, из средњег века није сачувано много писаних споменика с простора Босне, а Савић истиче да нису сви ти споменици с тога простора "босански" како се унапред етикетирају, а за многе то тек треба доказати, ако је то уопште могуће.

- Једну групу чине натписи на стећцима, одавно присвајани у склопу нарочито грађене идеологизоване матрице - наводи наш саговорник. - Међутим, истих тих стећака има и на територији данашње Србије и уопште српских земаља, а посебно је занимљиво да је у централној Србији пре неколико година нађен натпис на камену клесан језиком, писмом и правописом баш као и ови "босански стећци" - само што је старији од њих (1369-1371), и јасно показује с које стране су вршени утицаји.

приватна архива

Даље, како наводи проф. Савић докумената попут Кулинове заклетве има неколико стотина, али ни она својим садржајем и природом не могу много радовати бошњачке идеологе, који на све начине маскирају и сакривају оно што се утајити не може: да су ту врло рани јасни помени Срба у Босни и да је у последњој епохи постојања босанске државе она постала средиште српскога краљевства, с краљем који преузима традиције у Србији установљене у епохи Стефана Првовенчанога 1217. године.

Најмање има рукописних књига и одломака писаних књижевним језиком - неколико десетина - и они готово без изузетка одражавају своје предлошке донете из Српске земље Стефана Немање, али и Немањића.

- Све време је постојало културно струјање између северозападне и централне српске земље, иако би то неко хтео данас насилно да порекне. Најстарије књиге су формиране директно на подлози обликованој у Метохији и Рашкој - закључује проф. Савић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације