СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК (4) Титови обрачуни са Србима: Зашто је Броз сломио либерале због програма “Србија на првом месту“?

ПОЛА века пре слогана "Америка на првом месту", с којим је Доналд Трамп победио на изборима у САД 2016. године, на политичком небу друге Југославије појавило се неформално гесло "Србија на првом месту".

Фото: Новости архива

Ово начело било је у основи српског републичког и партијског руководства, оличено пре свега у Марку Никезићу и Латинки Перовић, које ће бити названо "српски либерали". Титов обрачун са овом по много чему аутентичном групом ушао је у анале насилних политичких смена у Југославији, али и у потпуности разобличио технологију његових сукоба са неистомишљеницима.

Никезића и либерале, који су сломљени 1972. године, до данашњих дана прати низ контроверзи: почев од њиховог неформалног назива, преко за ту епоху смелих, свежих и јасно дефинисаних циљева, па све до предвиђања резултата њихове будуће политике, који би уследили да су потрајали на југословенској сцени. Актери догађаја између 1968. и 1972, њихови сарадници и следбеници уверени су да би либерали исписали једну сасвим нову - другачију и лепшу - историју Србије и Југославије.

Оваквом следу догађаја, међутим, испречио се - бесконачни Тито. У тренутку обрачуна са српским руководством, Броз је у својој биографији уписао већ подужи списак Срба које је заувек елиминисао из политике или их трајно изместио из процеса доношења најважнијих одлука. Најкрупније фигуре у овом низу свакако су Александар Ранковић и Милован Ђилас, мада су у одређеним периодима велики значај имали и Благоје Нешковић, Сретен Жујовић, Слободан Пенезић, Добрица Ћосић...

Ово је, међутим, само један сегмент Титовог механизма власти, који се на унутрашњем плану пуне четири деценије заснивао на притискању, дробљењу и понижавању Србије. Недовршена држава пуна супротности и недоследности, са израженим култом вође, почивала је на лажној националној равнотежи утемељеној на подразумевајућој пароли "слаба Србија, јака Југославија", али и на распиривању вечитог страха од великосрпске хегемоније. У овом и оваквом оквиру југословенске политике слом либерала био је - неминован.

Њихово деловање на политичкој сцени тадашње Србије и Југославије, гледано из данашњег угла, оличава низ контрадикторности. Никезићева гарнитура, најпре, није била либерална у смислу либерализма 19. века, већ је, уз извесне заокрете, била на идеолошкој линији Партије. Уз то, била је слепо одана Титу у свим његовим сукобима - са ранковићевцима, неформалном српском опозицијом, шездесетосмашима. То им, међутим, није помогло да се спасу Титовог политичког гајтана.

ЛИБЕРАЛИ су у време свог заласка чак стекли репутацију симпатизера национализма, иако су били (и остали) све само не српски националисти. Нападани су као цензори и верни чувари већ натруле идеологије, али и као непоуздани борци против опозиције и "контрареволуционарних кретања", оличених у београдској интелектуалној чаршији. Парадокс је и да су све време на власти либерали били у сукобу са тадашњом опозицијом, да би и сами на крају били прогнани као политички опозиционари.

Фото: Новости архива

Време, сразмерно кратко, које су провели на челу Србије, зато се убраја међу најконтроверзније фазе у новијој српској историји.

Либерали су се појавили у тренутку када се свет опасно заљуљао - 1968. године. Југославија је бректала под све тежим бременом нерешеног националног питања и отворених фронтова централиста и конфедералиста. Држава је била увелико у процесу усвајања уставних амандмана, којима је ширењем овлашћења република и покрајина Југославија конфедерализована. Неколико година уназад низале су се политичке афере: Брионски пленум, чистка ДБ и полиције, "Лесковачки случај", заоштравање односа између Срба и Хрвата поводом Декларације о називу и положају хрватског језика и Предлога за размишљање... Добрица Ћосић први пут је гласно и турбулентно отворио косовско, а заједно с њим и српско национално питање, да би свега који дан касније избиле велике студентске демонстрације.

У таквој атмосфери, у лето 1968. године Петар Стамболић, најутицајнија личност српске партије, затражио је састанак са Марком Никезићем, дипломатом са тада већ скоро дводеценијским амбасадорским стажом.

- Друже Никезићу, предложићу вас за председника ЦК Србије - рекао му је Стамболић, уз обавезну назнаку да и Тито сматра да би то било добро решење. Његов први сарадник требало је да постане Латинка Перовић, најмлађи високи југословенски функционер, чије су организационе способности већ биле на гласу у самом врху Партије, нарочито после Брозовог обрачуна са српским генералима на челу са Беадоњом Јовановићем.

ОВАЈ либерални двојац, убрзо по именовању, формирао је читаву кадровску пирамиду српске и покрајинске политике у којој се нашао низ нових лица: Мирко Чанадановић, Бора Павловић, Орхан Незвати, Милош Синђић, Милован Прелић, Предраг Ајтић, Мирослав Печујлић... Иза себе су имали и плејаду старих партијских и државних асова - пре свих Кочу Поповића (дипломатског ментора Марка Никезића), али и Милентија Поповића, Мијалка Тодоровића, Добривоја Радосављевића, Драгог Стаменковића, Мирка Тепавца, Пала Шотија...

Исцртана је и шема нове политике, осетно другачије од свега што је до тада виђено у српском партијском вођству. Као главни циљ, Никезић и Латинка Перовић поставили су окретање Србије себи, и њену свеукупну, превасходно привредну и економску модернизацију. Заступали су повлачење Партије из директног управљања друштвом, а посебно предузећима, која је требало да преузму школовани кадрови. Залагали су се за више слободе за ванпартијске елементе у свим пољима, а посебно у привреди, коју су желели да приближе тржишној економији.

Титу није промакло ни опредељење либерала да прекину стару догму српских комуниста о Југославији као безусловној државној форми.

- Србији Југославија не треба ништа више него другим републикама - поручивали су либерали, указујући на то да Срби морају да престану да буду жандарми заједничке државе и пропагандисти српског југословенства. Листу политичких циљева употпуњавала је безусловна сарадња са осталим републикама, решавање проблема дијалогом уз искључивање сваке директне конфронтације.

Либерали нису крили своја антинационалистичка убеђења. Марко Никезић је по том питању био јасан. Новинару Славољубу Ђукићу, после сукоба са Брозом, рећи ће директно:

Фото: Новости архива

- Не покушавам да размишљам као Србин, већ пре свега као човек. Увек сам мислио да је национализам најгора варијанта српског понашања. Био сам на крају срећан што нисам испровоциран да будем елиминисан као националиста. Када је почело свуда да се потеже национално питање, сматрао сам да најгоре што можемо да учинимо јесте да се са другима по томе изједначимо.

Упркос оваквим ставовима, нова генерација српских политичара имала је и свест о потреби збијања редова. Успостављена је зато чврста и складна, пре свега економска, па и политичка сарадња са руководством Војводине, као и Црне Горе, где је ослонац нађен у трезвеном Будиславу Шошкићу.

Либералима је, како су касније наводили, било јасно да Тита, који се ближио дубокој старости, не може по истом рецепту заменити друга личност. Била је потребна промена система, који би, чврсто су веровали, било могуће осмислити у договору са осталим републикама.

БРОЗОВА сенка, међутим, непрекидно је била надвијена над политиком либерала.

Већ на самом почетку мандата Никезић и сарадници суочили су се са албанском побуном на Косову. Српски режим је приоритет давао привредној реформи и модернизацији, а претешко косовско питање остављено је за касније. Разговори са Албанцима су отворени тек 1971. године, када је увелико био истакнут и захтев "Косово - република". Став либерала је био да се са Албанцима у миру мора постићи одржив и дугорочан договор. На овом питању су се сукобили и са интелектуалном опозицијом, која је била чврсто на позицији да се питање Косова може решавати само у оквиру српског националног питања у Југославији.

Никезић се држао става који је формулисао Коча Поповић:

- Албанци могу постати Југословени, али не и Срби.

Либералима околности нису ишле наруку. На власт су дошли у јеку заоштравања сукоба између Срба и Хрвата чија је позадина била конфедерализација Југославије. Разбуктали хрватски национализам развио се у шири национални покрет. Хрватско руководство, пре свих Славка Дабчевић Кучар и Мика Трипало, упркос снажном импулсу "Хрватског прољећа", имали су и Тита уз себе. Све до 1971. године, када је направио коперникански обрт у односу према Маспоку, а посредно и према Србији.

Фото: Новости архива

Тито је схватио да му Хрвати постају претежак баласт. Уследила је чувена 21. седница Председништва СКЈ одржана децембра 1971. у Карађорђеву на којој је смењено комплетно хрватско руководство. Све је више елемената указивало на то да су следећи на реду - српски либерали. Што ради чувене југословенске равнотеже, што због све отворенијег Титовог незадовољства потезима челника СК у Србији.

Тито ће током посете Москви, на опаску председника СССР Леонида Брежњева да је добро урадио што је почистио Хрвате, наводно изјавити:

- То је тек почетак. Најтежи део ме тек чека.

Пресуда је унапред била написана.

Тито је искушавао српско руководство. Непрекидно га више или мање увијено оптужујући за благонаклон однос према национализму у Србији, захтевао је акцију широких размера. Тражио је чишћење свих антиреволуционарних елемената на Београдском универзитету, међу интелектуалцима, уметницима, медијским радницима... Један од таквих захтева испоставио је Никезићу и Латинки Перовић на Брионима априла 1972.

- Још су јака непријатељска жаришта на Универзитету, у штампи и издавачким кућама. С њима треба као са контрареволуционарним елементима. На 14 важних места у Србији се налазе четници. Имам ту информацију. Да је партијски рад на Универзитету био како треба, они не би могли да вршљају. Треба раскринкати четничке и ранковићевске елементе, Добрицу Ћосића, адвоката Суботића, владику жичког... Ценим Ћосићево књижевно дело, али он је великосрпски националист - набрајао је Тито.

Један од окидача за прелазак на "чврсту руку" и обрачун с либерализмом у Србији било је писмо Јосипа Броза Тита од 18. септембра 1972. којим је обрачун јавно исцртан. Смена је била питање тренутка.

Либералима је време истицало.

На пресудном састанку политичког актива Србије октобра 1972. догодио се преседан - Никезићева група имала је већину, али је мањина подржана од Тита однела превагу. Овај скуп често се наводи као једини партијски састанак где је уз Броза била мањина.

Фото: Новости архива

Никезић и Латинка нису се ни бранили. Знали су да им је судбина одређена. Доказивали су, ипак, да је политика СК Србије била политика СК Југославије и да се руководство доследно борило против национализма. Агонију су прекинули - оставкама. На место члана Председништва СФРЈ оставку је поднео и Коча Поповић, потом Мирко Тепавац, а затим и сви остали. Уследила је чистка, сасвим у духу стаљинизма, у којој је политички скинуто око 10.000 функционера и чланова СК Србије на свим нивоима - од Републике до месне заједнице.

СУДБИНЕ РАСТУРЕНИХ ЛИБЕРАЛА

ПАД либерала изазвао је серију обрачуна са српским кадровима на свим нивоима. Процењује се да је у овој чистки смењено око 10.000 функционера на свим нивоима - од савезне државе до месних заједница и предузећа. За кратко време, мање од године, смењена су руководства готово свих друштвених фирми широм Србије.

Интересантна је каснија судбина виђенијих либерала: Марко Никезић се посветио вајарству. Мирко Тепавац је из хобија постао изврстан столар, а Орхан Невзати се бавио адвокатуром, као једини Албанац адвокат у Београду. Успешну адвокатску каријеру направио је и Рајко Даниловић. Латинка Перовић је докторирала историју и запослила се у Институту за изучавање радничког покрета, а и данас је присутна у јавности.

Фото: Новости архива

Било је и трагичних примера. Благоје Бјелогрлић завршио је као пацијент у психијатријској болници, док је Никола Петронић смењен после више саслушања, да би се вратио послу бравара у трамвајском погону ГСП-а Београд. Милан Кнежевић, из Војводине, после партијске истраге, 1979. извршио је самоубиство. Мирку Чанадановићу одузет је пасош, и враћен му је тек осамдесетих година.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације