ШТО НЕ МОЖЕ НИКО МОГУ РОНИОЦИ НАШЕ ЖАНДАРМЕРИЈЕ: Репортери "Новости" са екипом елитне јединице МУП Србије, у бази код Моста на Ади

КАДА се они појаве на обали, ситуација је увелико драматична.

Фото Жељко Кнежевић

Са оделом тешким 40 килограма, маском и перајима улазе у реке, језера, канале и претражују дно, трагајући за утопљеницима или предметима којима је извршено неко кривично дело. Ронилачка јединица Жандармерије Србије, која обавља најсложеније безбедносне задатке у домаћим водама, једина је у Републици Србији и највећа у региону.

Током године, имају између 60 и 70 акција тражења несталих у рекама. Према речима командира Ронилачке јединице Жандармерије Игора Грцића, на терен излазе када их ангажује нека од полицијских управа или други државни орган, у случају да се неки задатак не може решити никако другачије. Екипа која излази на реку броји шест или седам људи.

- Тим чине вођа роњења, који је руководилац акције, затим имамо радног рониоца који зарања и иде на дно - каже, за "Новости", командир Грцић.

- Колега пре уласка у воду око струка везује "животно уже", којег на чамцу држи асистент. Кроз то уже је спроводен кабл за комуникацију, који нам помаже да знамо где је човек, јер је у води лоша видљивост, како би резервни ронилац из чамца могао да пронађе колегу. Уколико се веза прекине, ми имамо сигнале па препознајемо кад треба помоћ, кад је завршио посао... То уже се увек користи.

Ту су још и резервни ронилац који је обучен у оделу, али без маске. Спреман је за зарон и има свог асистента. Иако су у свакој акцији подељене "улоге", Грцић истиче да су сви рониоци обучени за сваку од ових функција.

Ронилац Жандармерије не може постати свако. У ову јединицу долазе људи који су у саставу Жандармерије, а прошли су основну и селективну обуку. Даме се досад нису пријављивале.

- Када се укаже празно место, ми расписујемо интерни конкурс и поново радимо селекцију - објашњава наш саговорник.

- Лекарски преглед је први корак, како би се утврдило да ли кандидати испуњавају здравствене услове. После тога следе провере пливања и роњења на дах у базену, минимум 25 метара. Тада видимо да ли кандидати имају афинитета.

Foto: Фото Жељко Кнежевић

POGLEDAJ GALERIJU

Најтежи део овог посла су лоша видљивост и то што се не бира ни време ни место интервенције. Рониоци не носе лампе на челу већ пипају по дну и тако траже људе или предмете. Имају своје методе како би детаљно претражили дно. Њихов алат је нож, за пресецање неког канопа ако се упетља, на пример у рибарску мрежу. Такође, има и сечицу како би прекинуо неку сајлу. То су му помоћна средства за личну безбедност, не оружје.

- У последњих годину дана имали смо интензивне акције проналажења предмета којима су извршена кривична дела, а који су бачени у воду. Пре пет или шест година догодило се убиство у Врњачкој Бањи, у криминалистичкој полицији је дата изјава да је пиштољ расклопљен и бачен у деловима и то у Мораву, са моста код Ћуприје. Нашли смо све делове, пиштољ је склопљен и вештачен. Ту је особа дала тачну изјаву у полицији, али било је ситуација кад кажу да је нешто бачено, а ми не успемо да нађемо.

Тренирају сваког дана, у својој бази на Сави, код Моста на Ади у Београду. С обзиром на то да не знају кад ће ићи на терен, дан им почиње неком физичком активношћу - трчањем, теретаном... Дежурства су нон-стоп, рони се и викендом. Да би се бавили овим послом, да би се ризик свео на минимум, тренинг, истичу, мора да буде непрестан.

Божидар Миливојевић (36) има седам година дугу каријеру као ронилац Жандармерије. Док његов колега Горан Ђурић (31) облачи ронилачко одело и ускаче у Саву како би нам дочарао део њихове свакодневице, Миливојевић објашњава како изгледа роњење са опремом тешком 40 килограма.

- Имамо мокра и сува одела, претежно користимо сува јер су наше воде хладне и загађене, како бисмо се заштитили од негативних утицаја. Колега Ђурић је изашао из воде, а потпуно је сув, вода му је продрла једино до дланова и косе. Вентили на његовом оделу служе да се ваздух упумпа унутра, како би нам било топлије.

Од њега сазнајемо да се на сваких 10 метара дубине, притисак повећава за један бар. Тај притисак стеже и рониоца којег ће, уколико не пусти ваздух на вентилу, одело притиснути и добиће површински облик баротраума, односно, постаће модар. Зими роне највише 45 минута одједном, док лети то траје и готово два сата. Увек се креће са пуном боцом ваздуха, која траје у зависности дубине и дужине зарона, али и сложености подводног посла.

Целој екипи ронилаца најтеже падају задаци када траже децу која су се утопила. Колико год дуг био њихов радни век, на потресне призоре и реакције родитеља који на обали чекају да рониоци извуку тело, никада неће бити имуни.

- Сви смо ми родитељи и поистовећујемо се са болом који осећа породица - говори Милан Којић (40), који рони већ 15 година у Жандармерији. - Ни сам тај чин кад на дну нађемо тело није толико стресан као оно што нас чека на обали. Иако није нимало лак, овај позив је хуман на неки начин, јер помажемо људима да нађу своје најмилије, како би могли да их достојно сахране. Такав нам је посао. Међу колегама влада велико другарство, добар смо и уигран тим.

Осим ронилачких задатака, када трагају за несталим особама или предметима, ангажовани су и као обезбеђење на води и то за личности које имају заштиту. То су углавном стране делегације за које је уприличена вожња на води, или домаћи државни функционери који по закону имају право на заштиту. Сем тога, учествују и на јавним скуповима на води попут верских манифестација као што је Богојављење. Лети имају регате на рекама, спортске манифестације попут такмичења у кајаку, веслању и кануу на Ади, а ту су и туристички догађаји на води - карневал бродова...

- Када су у мају 2014. биле велике поплаве у Обреновцу, ми смо, осим евакуације становништва, урадили један веома сложен и ризичан посао - присећа се командир Грцић. -

Демонтирали смо пумпе које избацују фекалну канализацију из Обреновца. Цео тај систем био је потопљен и требало је да се рони у тој контаминираној води, како би се свака пумпа пустила, било је више од 70 шрафова. Нико други, сем нас, није могао да то одради.

Постојала је могућност да неко из иностранства буде ангажован за то, али би се чекало месецима док би се испоштовале све законске процедуре. А становништво није могло да се врати, док се не пусти цео канализациони систем. У целој причи спасавања, то је био највећи ризик.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације