МОЛИЛА САМ ДА ЈЕ ЗАГРЛИМ ДОК ЈЕ ЈОШ ТОПЛА: Потресно сведочење мајке Софије Негић убијене у "Рибникару"

КАДА се родила, посматрала сам је и мислила "Боже, како је могуће да се неко оволико воли". Имала је ту неку благост. Софија је била све што сам икада желела у животу.

Фото: Танјуг/Сава Радовановић

Ово је, сведочећи данас у парничном поступку по тужби 27 чланова породица деце убијене у "Рибникару" против Кецмановића, казала Миланка Негић, мајка убијене Софије.

Она је испричала да је Софија имала благост у свом понашању и одношењу према другима, да је волела да се дружи, да су је друга деца обожавала и да су јој сви за ћерку говорили да је невероватна.

- Она је била дете којем није требало два пута говорити. Питала ме је да извуче зелене праменове, подржала сам је и заједно смо отишле код фризера. Била је баш срећна. Препричавала ми је шта јој кажу у школи када је виде, а плашила се једино шта ће јој рећи педагог, која је као шериф ходала школом - прича Миланка Негић. - Онда је дошла и рекла ми "добро је видела ме и ништа није рекла". Наставница српског је била фрапирана шта је то урадила. После ју је педагог поново срела и рекла јој да мора да скине праменове, да то не може да носи, да није примерено. Више пута јој је говорила и рекла сам да ако има правило да је у школи забрањено фарбати косу, скинуће, а Софија ми каже, "па, мама, пола школе је офарбано". Неко је проценио да зелени прамен не може, а црвени могу. На крају јој је дала рок од седам дана да скине, па је опомињала да је прошао рок. Софија јој каже причала сам са мамом, а она је прекине и каже "нисам те послала код маме, него код фризера". Тада сам тражила и да идем код ње и код наставнице српског. Ето како је радила педагог.

Миланка каже да Софија Косту никада није споменула и нису ишли у исто одељење, она је била седмо четири.

- Тог јутра 3. маја ми смо били у викендици, а она са баком код куће и слала ми је гласовне поруке. Око 9.10 сати добила сам поруку од другарице, "шта се то дешава, чујем била нека пуцњава у школи". Ја јој одговорим "свашта". Моје дете је већ мртво, а ја њој пишем свашта. Софији сам послала поруку "где си", зовем је, не јавља се. Пишем на групи да ли су се чули са децом, а неко одговара да су деца добро и у соби за реквизите поред сале. Позовем Софијину другарицу и она ми каже да су биле у ве-цеу када је почела пуцњава, да је она утрчала у кабину и попела се на шољу, а да је онда Софија истрчала. Када је стала пуцњава, она је изашла и рекла ми је да је видела Софију како лежи поред клавира, али каже ми сигурно је добро, јер су им рекли да нема повређене деце. Онда је опет позовем, она дете сва уплашена, кажем јој "мацо, све је у реду, само ми реци шта си тачно видела". Каже "Софија је погођена у руку, видела сам крв" - прича Миланка.

Након тога је јавила Софијином оцу Слободану и кренула за Београд.

- Све време мислим само Софија не. Она је јака, и ако је погођена, издржаће, биће добро. Код Ургентног центра срећем полицајца и питам га има ли убијене деце, он каже нема. Дам му име и слику и он пошаље на неку њихову групу и каже ми хајте са мном до командира. Он се човек распита, стане испред мене са сузама у очима и каже идите испред школе. Ја кренем, али се запитам што има сузе и вратим се и замолим га да ми каже да ли ми је дете живо, а он ми понови идите испред школе - прича Миланка.

Испред школе је звао супруг и рекао да су јавили да сви који не нађу децу дођу у полицијску станицу, па она и Слободан одлазе тамо.

- Чекамо и очекујемо да ћемо чути најгору вест. Прозивају нас и кажу: нажалост, немамо добре вести. Слободан пада на колена и испушта крик, а ја вриштим да је то немогуће. Кажу да је сигурно да је то она. Молила сам их да је видим и загрлим док је топла. Често сада замишљам како клечим поред ње - казала је Миланка, а сви присутни у судници су се расплакали. - Осећам се као да је тог 3. маја из мене испумпана сва животна радост. Музику слушам, јер је то веза између мене и Софије, али је више не чујем као раније. Све је сада на силу, све што радим, јер морам због других. Ништа нема спонтано, за све ми треба велики труд да се покренем.

Миланка каже да време пролази и да живи са тим да њене Соке нема.

- Њена соба је и даље иста. Ја уђем свако јутро, пољубим се са њеном сликом, укључим јој телефон, музику. Неке породице када оду на гробље то их умири, та самоћа тамо, а мене гробље ужасава, када знам да је она тамо у неком ковчегу - завршила је своје сведочење мајка убијене Софије Негић.

У суду је данас испитано још четворо пунолетних браће и сестара убијене деце и један малолетни брат, али је њихово сведочење одлуком суда затворено за јавност. Следећа главна расправа у овој парници заказана је за почетак априла, када ће исказе дати Владимир и Миљана Кецмановић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације