КАД ЈЕ ГРАДСКА БАНДА СВИРАЛА ПО ВАРОШИ: "Новости" истражују како се дочекивала "најлуђа ноћ" у старом Београду

ПРВУ забелешку о дочеку Нове године у Београду оставио је анонимни новинар листа "Видело" који је јануара 1850. написао: "Последње предвечерје старе године градска банда свирала је по целој вароши. Десет свирача, добро увијених у гуњеве, цупкало је и свирало гдегод је био разгрнут снег ".

Београд, Дочек Нове године 1932. Фото ( Венус) /М. Јуришић

Кренули су, као што и пристоји, од Господске улице, па потом на Варош-капију до пијаце пред општинском кућом." (Ради појашњења овог описа, Годсподска улица је данашња Бранкова, Варош-капија је део града око Поп Лукине улице, пијаца се налазила на садашњем Студентском тргу, а општинска кућа - данашња зграда Кинотеке - је на тргу подигнута још 1846, али од 1928. године има измењену фасаду и додатни спрат.) У чланку даље пише да је "банда" честитала Београђанима наступајуће Ново лето, а тамо где нису стигли званични градски музиканти, овај посао су обављале њихове колеге из Циганске мале. Ћемане, зурле и гоч одјекивали су по сокацима. Рекло би се да су свет и свирка нестали са улица далеко пре поноћи, чим је чаршија утонула у мрак, како су тада налагале турске власти, те су по улицама остали само пандури и стражари.

Дуго се у Србији Нова година дочекивала тихо и скромно, код куће, у кругу породице. Ово се знатно променило после Првог светског рата. Из ондашње дневне штампе сазнајемо да су бројни градски ресторани и хотели крајем децембра рекламирали не само маштовите јеловнике и живу музику, већ и свакојаку забаву за "луду ноћ", укључујући и позоришне представе, филмске пројекције, игранке, оперете и балете, мађионичаре и пантомимичаре, као и томболу, на којој се међу згодицима могла наћи и пуњена ћурка или печено прасе. На сачуваним старим фотографијама и новинским илустрацијама се може видети да су ресторани били украшени гирландама, балонима и цвећем, као и да је персонал био у свечаним униформама.

Прослава Архитекта Брашован са супругом, 1934. Фото Б&Г

И гости су долазили гламурозно одевени, господа у оделима и лептир машнама, а даме у свиленим и чипканим хаљинама и са елегантним фризурама, али би током ноћи, у еуфоричној атмосфери, већина прихватала смешне папирнате капе и опуштеније забављање, па је долазило и до конкурса за мис Нове године, а у неким случајевима су се бирале и најлепше новогодишње женске ноге. Запазили смо да се на столовима најфинијих ресторана често виде тањири са крофнама, а затим смо у старим рекламама за дочеке Нових година пронашли и разлог за популарност ових традиционалних посластица у новогодишњим ноћима: у једној од такозваних "Наполеон крофни" налазио се златни дукат "Наполеон" који је чекао срећног добитника. Штавише, у претпразничним огласима хотела "Москва" најављује се чак неколико крофни са скривеним дукатима!

Хотел Ексцелзиор 1932. Фото Б&Г

У броју за први дан новог лета дневних листова међуратног периода, осим апотекарских реклама за медикаменте против мамурлука, могу да се нађу и симпатичне анегдоте са бурних новогодишњих славља. Тако је забележено да су студенти технике на дочеку нове 1923. у Француском клубу (који је постојао у Ратничком дому), имали нумерисане столове, а на сваком столу се налазио и телефон. Уколико би се некоме допао гост или гошћа, рецимо са стола бр. 10, могао би да окрене десетку на телефону и дотичној симпатији честита Нову годину или је позове на следећу игру. А налазимо и помињање урнебесних догодовштина. Рецимо, био је обичај да се у неким ресторанима у поноћ угаси светло и међу госте пусти живо прасе, па ко ухвати прасе, добије га на поклон. Једном приликом се догодило да је прасе побегло из кафане, те су гости морали да га јуре и по улицама Дорћола. Ухватили су га тек на неком даљем дорћолском стоваришту.

Фото Ј. Јовановић, из колекције Б. Наканиши и Д. Гајића

У међуратном периоду се Нова година често дочекивала и по кућним забавама. За добру атмосферу довољно је било весело друштво пријатеља и родбине, музика са грамофона (и понека гитара или хармоника), пиће и печено прасе. Некад би се неко од званица преобукао у димничара, традиционални симбол среће, како би сви присутни имали срећну нову годину. О овим кућним прославама сведоче драгоцене фотографије из породичних албума старих Београђана са којих сазнајемо да су наши преци и те како умели да се опусте и лудо забаве, а увек у име наде за бољом, лепшом и успешнијом наступајућом годином.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације