КЊИЖЕВНА КРИТИКА - Зрели лиричар

Слађана Илић

05. 03. 2025. у 10:00

КЊИГА "Тврда пена" Мирослава Караулца (КОВ, 2024) садржи песме из ауторове заоставштине.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - Зрели лиричар

Фото: Приватна архива

По речима Васе Павковића, реч је о "потпуно завршеној песничкој књизи [...] зрелог лиричара који се бави властитом интимом као и ироничним коментарисањем идеологија, догми, обмана са глобалног историјског плана доба у којем нам је било суђено да живимо, волимо и умиремо".

У овој збирци све се одвија у распону од "окрутног Некад" до "студеног Сада". Посматрајући тај оквир, испуњен "тврдом јавом" и оличеном у општем клонућу и човека и природе закључујемо о доминантном тону збирке, нерасположењу лирског субјекта, проистеклом из тог знања. Отуда и низ негација у појединим стиховима, као и сведочанстава о утрнућу осећања: "На дну језера више нико не обитава / никакав дух више не окупља шуму / цвеће је изгубило милост / све мање је радости у травама" ("Старински писмо").

Та сведочанства показују пространства својеврсне "пусте земље" и карактеристике неумитног протицања времена. Једна од основних јесте непостојаност: осећања, истина, чак и заблуда - одсуство мира, мудрости...: "Јер ако бол пролази / шта онда траје / Ето чак и истине пролазе / а ни заблуде изгледа нису вечне" ("Растанак на кеју"). Та и сродне одлике света, читаоце ове песничке књиге упућују на хераклитовску свеједност, на појачање осећања човекове незаокружености, на његову недовољност и гносеолошку немоћ, а због ње и на немогућност разумевања порука: "Још нисмо разумели ни старе истине / неумитне и болне / мада тешко провериве / а нове већ излазе на видело / и опет смо на истом / То што смо дознали / опет је мање од оног што нам треба" ("Нејасна порука").

Фото промо

Одсуство човековог разумевања истина условљава и природу будућег. Стога, по доживљају лирског субјекта, и прошлост и будућност налик су развалинама (песма "Развалине будућег"). У том немању избора, у затечености на пустој земљи, нужно постаје налажење могућих светова. Један од њих свакако је простор ониричког. Управо из потребе те врсте трагања "човек сања док је жив" ("Јутарњи бродолом"), јер у свету снова стиче увиде који се само ту могу стећи, налазећи оно што није ни знао да је изгубио. Сан у "Тврдој пени" заправо је простор у којем се човек изнова хуманизује. Зато за лирског субјекта садржај тог повлашћеног простора постаје "права историја", а оно што је ван њега фикција (видети: Брајан Мекхејл "Постмодерна проза - неке онтолошке претпоставке фикције").

Та "права историја" подразумева могућност поновног сусрета и сједињења "жене из снова и принца из бајки", лирских јунака неколиких песама Мирослава Караулца. Какав је резултат реализације те могућности већ су нам показала дела наших најбољих савремених писаца.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

ФИФА ПОМАЖЕ СРБИЈИ! Албанија у шоку