МИРО ВУКСАНОВИЋ: Сви путеви Љубомира Симовића

ЉУБОМИР Симовић је рођен у граду којем је испитао старину, осмотрио судбину, описао векове и све увезао у свој песнички век.

Фото Н. Скендерија

Његова породица је занатлијска и нема алатке коју користе опанчари, кројачи, столари, сарачи, ужари и сви остали а да све те алатке није опевао. У песму је унео кујну, оставу, шпорет, шерпу, лонац, купус, лук и залогај меса на језику. Нико као Симовић није посуо толико лирике по малим кућним стварима.

Било му је осамнаест када је објавио "Баладу о обичном човеку" и та песма је обележила дугачки књижевни пут који се рачвао на неколико путева. Сви ти путеви су ишли упоредо и сви су се дирали, укрштали и сједињавали. Најсвечаније у његовим обраћањима која почињу:

"Мајко Слова и Спаса, Тројеручице...".

Један Симовићев пут иде кроз песме у којима су као нигде црвене роткве и где се испија ракија коју је назвао "видојевача" по свом летњем комшији на Јеловој гори. Нико пре Симовића није као он "видео" онолико света и свега још са златиборских закоса на две воде и Момчилу који је рекао да се са Папића гумна види пола Србије суморно одговорио да ће се с тог видиковца ускоро видети цела Србија. На ћошку црногорском нашао је место Нецвијеће и пренео га у свој песнички забран. На далеким и кршевитим планинама зими је гледао стогове сена као шубаре. Мало коме су пребијане и ноге и руке као његовим Стојковићима, уз отпорни припев: "а ми живи". Преко шума и планина су носили главу четничког команданта који је заклан јер је клао, а песник који је то рекао ушао је у реферате, осуде и забране. Једна је његова песма "Молитва за буђење из ружног сна" а друга се зове "Викалица Живане са Субјела али која је из облака зинула на њене штале, амбаре, воћњаке, усеве, куће и гробља". За Љубомира Симовића није било затурених тема и заборављених песничких облика. Лако их је освајао и подешавао.

Други Симовићев пут води кроз његове драме. Када је написао драму о путујућем позоришту Шопаловић, у једној години, видео сам податак, у седамнаест југословенских позоришта говорили су његови ликови. Симовић је пажљиво скупљао податке о животу својих драма, али није успео да сабере на колико сцена и на колико језика се чуло

Јелисаветино римовање:
"Кроз пусте земље,
испуњене плачем,
крећемо у ватре
са дрвеним мачем!"

Није дознао где је све заиграло његово Чудо у Шаргану и где се огласила Хасанагиница.

Драме су његове извођене на европском и на другим континентима, раније и сада тако.

Четврто Симовићево позоришно дело два-три пута је "гинуло" на Косову, што боју из наслова приличи, а нисам видео другог писца да тако мери, сече, смењује и премешта своје стихове и реченице, да даје друкчији распоред строфама у новим издањима, да их пази увек, од настанка до свог априлског одласка, као што се пази - једино у животу. Тешкоће чекају људе који ће припремати критичко издање његових књижевних састава. Слово и реч у његовим рукама су били на несигурном најсигурнијем литерарном месту.

Трећи Симовићев пут води у есеј који се грана и иде удвостручено. Саставио је антологију песника о којима је писао. Стерију и Лазу Костића је особио, држао их у два ока као два примера која му ваља достизати. О њима је приредио научне скупове у САНУ и потом о њима уредио опширне зборнике радова. Њихове књиге је предговорима и изборима снабдевао. Стерији је своју академску беседу посветио. Лазину бисту је на Калемегдану открио. Наш је ред да тамо нађемо место и за Љубу Симовића. Он је својим знањем писао књигу Читање слика, волео свој оглед о вајарки Јеврић, тумачио мозаике Србиновића, бринуо чије ће изложбе шетачи посећивати у Кнеза Михаила и чији ће радови бити постављени у галерији града на Ђетињи. Нису други тако и ретко ће ко послове с његовом упорношћу обављати.

Четврти пут је Љубомира Симовића водио у свакодневне записе, у све што је његов поглед привлачило и све што му је радозналост покретало. Он ни ту није бирао узвишене теме и патетичне појаве. Знао је да ће им својим речима дати значај и кад су сасвим без значаја.

Низали су се његови интервјуи и књиге са интервјуима. Давао им је знакове према стварности коју је у њима помињао. Отуда су и наслови књига Галоп на пужевима, Жабе у реду пред поткивачницом, "Титаник" у акваријуму... Није се устручавао да се већ на корицама види шта он међу нама види. Људи су мислили да је његова страст да увек буде против нека врста мржње и у томе су грешили, јер је Симовић био човек бриге и песимизма, необичан и због тога што је умео да буде у исти мах лиричан и сатирик, разговоран, ироничан и циник. Што су га године притискале жешће, своју узречицу "Боже сачувај" понављао је чешће.

Фото З. Јовановић

Пети Симовићев пут водио га је у радио станицу. Не знам како је пре тога, млад и студент, писао о Црњанском док је писац Сеоба био одаљен од куће, нити знам какав је Симовић био док су га бирали да им води основну организацију у Радио Београду. Отуда памтим слушање његове рубрике "Песнички тренутак" и напор да такав тренутак буде трајан. То је постизао са три поступка: бирао је антологијске стихове, уз њих састављао антологијске коментаре и обоје читао на антологијски начин. Мало је уметника који су као Љуба Симовић казивали стихове. Мало је учених људи који су као он неговали изговор, јасноћу и акценат.

Шести Симовићев пут довео га је у Српску академију наука и уметности. Љутио се академик Палавестра што неће Симовић да се кандидује за председника. Није Палавестра био једини, али је Симовић био једини који је имао свој резервни положај, под наводницима речено.

Волео је да утиче ко ће бити испред њега, ко ће Академију водити, кад ће се и како ће се Академија оглашавати. Док смо били студенти, знали смо име човека који је имао две фиоке са два реферата, један за смену други за поновни избор исте особе. Љуба Симовић је имао само једну фиоку, а то је она у којој је нешто спремно за смену некога изван Академије. То су били његови узгредни послови и треба их оставити на споредној полици.

Оно што се памти јесте брига академика Симовића за Академију и њене подухвате, за њен углед и њене чланове, за све што је на вишем месту.

Седми Симовићев пут враћао га је у место рођења и у оно што снева, оно што је малим делом остало у књизи Сневник. Познали сте да сам већ на почетку описао његов рад на роману који је повремено хроника или хроника која је повремено роман. Тако је Симовић објаснио своју књигу Ужице са вранама. Дарован је са деведесет година пуног живота да би саставио свој пуни круг. Забележио је и сан из летње куће коју је недавно поклонио свом граду. Дошао му је човек у сан и рекао да прекопавају гроб његовог оца. То је примио као опомену. Чим се пробудио, спремио се и отишао у нагнуто ужичко гробље. Кад је пришао породичној гробници, стао је уплашен и изненађен. Гробари су копали раку за преминулог судију Благојевића и земљу избацивали на гроб Симовићевог оца.

Последње путовање одвело је академика Љубомира Симовића у ужичко нагнуто гробље.

Како је он сањао тај одлазак не можемо знати, али знамо да је његов долазак међу нас и боравак међу нама усмеравала срећна рука која нам је оставила антологијске песме, антологијске драме, међународни одјек и успех, све као замену, утеху, поштовање и захвалност писцу који има песму "Упоришна тачка" и који је на корице своје збирке ставио реч Тачка.

Препоручујемо

Култура

0 0

"ХОТЕЛ ЗА ОСЕЋАЊА": Премијера у Народном позоришту у Зрењанину

27. 05. 2025. у 18:15

Култура

0 1

ТУРНЕЈА "КОЛА": Наш национални ансамбл обилази "Колодромом" Источну Србију

27. 05. 2025. у 14:54

Култура

0 0

"МОЋ СВЕТЛА" И УМЕТНИКА: О књизи посвећеној Борису Гортинском у Малој кинотеци

27. 05. 2025. у 13:41

Култура

0 0

"ШПАНСКА ЛУДА" У БИТЕФ ТЕАТРУ: Премијера ауторског пројекта глумице Марије Бергам

28. 05. 2025. у 06:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације