ЈЕЛИСАВЕТА СЕКА САБЛИЋ: Глума је велика машта, велика моћ

РИТУАЛ испијања кафе или чаја одувек је на свим меридијанима био само изговор за нешто више - чашицу разговора. Емисија "Уз кафу са...", коју пратимо радним данима, од 14.30, на Б92, представља нам свакодневне појаве на занимљив начин пре свега јер је домаћин Јелисавета Сека Саблић, уз подршку колеге Зорана Цвијановића.

Фото Промо Б92

На почетку Сека нас уводним монологом увлачи у причу. Потом се обраћа бармену Радету, чији лик игра Цвијановић, са којим коментарише различите теме, најављујћи госта. Трећи део емисије фокусиран је на интересантну личност из света позоришта, филма или медија којој Сека поставља несвакидашња и провокативна питања.

Чувена глумица Јелисавета Сека Саблић први пут се нашла у улози водитељке, али одмах на почетку разговора за "ТВ новости" истиче да оно што ради у емисији "Уз кафу са..." није баш водитељство.

- Прво имам најаву, то је мали, супер текст који се односи на наше проблеме, живот, менталитет... О свему томе одлично пишу Слободан Симић, Бојан Љубеновић и Иван Јевтовић. Није лако за три минута, колико текст треба да траје, испричати причу, ухватити менталитет или проблем. А све од тога зависи. Ако немаш ту причу, ту кичму, не можеш ништа да урадиш, немаш око чега да "џезираш". Онда имам врло лак и пријатан сегмент са Цвијом. Он игра келнера, који је мој сарадник, па га увек коментаришем и грдим, нећу да га платим, што је све духовито. Играла сам пуно с Цвијом, то је рукопис Атељеа 212. Он је мајстор, диван глумац и баш сам задовољна када радим с њим. Он ми одради пола посла, а и ја њему, наравно. На крају имам интервјуе и мислим да сам то лепо обавила. Некад сам посебно уморна јер од јутра урадим пет интервјуа, а са сваким разговарам најмање 40 минута. Умем са људима да разговарам иако се уопште са људима не дружим. Највише волим да их наведем да пуно причају о себи, шта играју, шта раде приватно - каже нам Сека Саблић.

Фото Промо Б92

* Да ли ви волите да причате о себи?

- Боже, сачувај. Немам шта да причам. Али лепо причам са људима, не држим се таблоидних тема. Видим да у свим питањима има пуно таблоидног... Људе уопште не занима да ухвате људску суштину, подтекст, како би се рекло, него само податке - ко је с ким, шта је био, да ли се развео... Живи се од тога и таква су питања. Увек сам волела да размишљам о малим психоанализама, да их тако назовем - зашто си ово, зашто си оно, да ухватиш подводну воду, а не то горе, на површини. То ме никада није занимало ни код других, а поготово код мене.

* Шта је онда вас водило, која је ваша подводна вода?

- Има разних вода код мене, али сад је све то прошло. Више ме то не занима, прође воз. Некад сам била у малом "его трипу", чак и жељна да причам о себи, да анализирам, а сада ми је све то досадно. Досадни су ми други, сама себи сам досадна. То чине године. Сада волим да ме нико ништа не пита. Волим сунце, волим море, волим природу, волим да дишем, волим своје унуке. Видиш како се живот поједностављује у дубоким годинама. Ваљда се приближаваш природи.

* А шта вас држи у задовољству и узбуђењу? У чему још уживате?

- Још не напуштам посао, радим када ме позову, али, наравно, не све, то многи знају тако да ме ни не зову. Мислим да више не бих радила у позоришту, не бих узимала улоге, а ово радим из других разлога. Волим да радим, на крају крајева. Ухватим се како гутам мамац. Дођем уморна кући са новим текстовима за сутра, и не сачекам да се одморим, него одмах буљим, толико сам заинтересована да себе провучем кроз то, да пробам да ли то могу, како ће то да изгледа. Забављам се, ето.

* Мислите ли некада да сте се превише давали?

- Не, човек не мисли о томе. То му постане живот. Све друго ми је досадно сем природе, моје деце и унука. Некада сам мислила да не морам никог да имам, да ћу живети у позоришту и кафани. После нисам могла да верујем колико ми је кафана постала досадна. А некада сам је обожавала. То вероватно зависи од људи са којима си. Онда је био Атеље 212, ем бифе, ем "Српска кафана"... Човек има разне фазе. Један си човек у детињству, једна особица која нема везе са особом која одрасте. Све су то искуства, али човек се страшно мења.

Фото Промо Б92

* Дуго се бавите комедијом. Да ли је данас теже насмејати људе?

- Људи се често насмеју чим ме виде, али то је као предрасуда, смеју се унапред. Уз опасност да звучим претенциозно, тако је било и са Чкаљом. Чак је и опасно да такви људи играју неку драму. Ја играм доста драмских улога у позоришту, али, хвала Богу, не смеје се нико. Не може свако да буде духовит и комичар. Некада су постојали глумци-трагичари. Не чак ни драмски, него баш трагичари. Онда су свуда унесени хумор и духовитост, у све драмске приче у свету, и прича не може да прође ако није таква. Нема више оне страшне кукњаве, мада има драма у које заиста не можеш ништа да унесеш сем јада, туге и ужаса.

* Има ли улоге на сцени или пред камерама која вам је остала неостварена жеља?

- Ма какви. Кад си сасвим млад, приметиш када неко други игра улогу, кажеш да би то сто пута боље одиграо. Ту се заустављала моја жеља да одиграм неку улогу. А да сад замишљам, да кажем да бих волела да играм ово или оно - никада то нисам. Прво, увек сам се навикавала на реалност. Имам веома велики таленат за реалност, и да знам где живим, на шта треба да се навикнем, од чега треба да се одвикнем. Притом сам кроз свој велики занат научила да све што си желео да одиграш, можеш и кроз друге улоге. Рецимо, желела сам да играм "Госпођу министарку", коју ми никад нису дали, али сам на телевизији играла у "Другарици министарки". Тумачила сам другарицу Живку и то баш министарку, што је реплика на "Госпођу министарку" из пера писца Милана Шећеровића. Пошто је менталитет исти, и Аца Поповић и Синиша Павић, и други савремени хумористи, писали су у традицији Нушића.

* Шта вам је глума сада после свих одиграних улога и искуства?

- Глума је вечита, то прво хоћу да кажем. Нико никад неће уништити глуму. Она је саставни део људског организма, као нека хемија у човеку. Глуму срећеш у разним облицима, глума је и кад неко неког забавља у друштву. Глума је и велико бекство од досаде живота. То је велика машта, ту си цар, ту си моћан. Глума је моћ. Неки људи моћ траже у материјалном, да имају јака кола или велики стан, или је траже у политици, а има и лудака који воде ратове и траже је преко оружја. Потреба за моћи је велики моменат у човеку. Е, када станеш на сцену, моћан си. Кажеш све што хоћеш. Притом, глума захтева да имаш шта да кажеш. Мораш да живиш, да имаш слике света, да имаш однос према свету и људима, да све то акумулираш и онда да преносиш кад изађеш на сцену, чак и кроз комедије и лакрдије, као и кроз драме. Све то кажеш, и онда осећаш ту божанствену моћ. Имаш осећање моћи као да имаш реалну моћ. И имаш је. Тако је уопште у уметности, то осећање моћи исто је у музици или писању.

Препоручујемо

Познати

0 0

ПРИЧА О ОТУЂЕНИМ КОМШИЈАМА: У "МТС дворани" синоћ одржана премијера филма "Комедија на три спрата" редитељке Сандре Митровић

19. 10. 2022. у 06:20

Познати

0 1

МОЈ СИН ЈЕ ВРИШТАО НА СНИМАЊУ МАРАТОНАЦА: Сека Саблић открила тајне са сета старе 40 година! (ФОТО)

29. 03. 2022. у 21:58

Галерије

0 0

ШТА СЕ ДЕШАВАЛО ИЗА КАМЕРА? "Љубав, навика, паника" је серија коју и данас обожавамо, а ево како је изгледало снимање (ФОТО)

08. 02. 2022. у 18:00

Култура

1 1

СА СЕКОМ САМ У „БРАКУ“ ОД 1970: Петар Божовић о лику у серији "Три мушкарца и тетка" (Прва ТВ) и нераскидивој вези са Јелисаветом Саблић

20. 02. 2021. у 10:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације