ШМЕК СВЕТОГ ЂОРЂА И БЕОГРАДА ДЕВЕДЕСЕТИХ

OТКАКО сам се недавно вратио из Барселоне, упућена су ми многа нагађања којима се подразумевало да сам се у главном граду Каталоније изврсно провео.

Фото Ж. Кнежевић

Она опрезнија и упућенија мањина с тим у вези ми је приступила резервисаније. Иако сам у Барселони боравио поводом тамошњег Сајма књига, који почиње кад и Светски дан књиге и град живне јер тадашња локална слава Свети Ђорђе подразумева поклањање штива и цвећа, провод се свео на седељке у приватним просторима после потписивања примерака односно промоције, те на ручкове с пријатељима.

Провод је постао мањински појам града. Штавише, за бившег житеља Барселоне, који прати њену (д)еволуцију дуж двадесет првог века, околности какве сам затекао биле су екстремније и од оних из 2008, кад су ми се у каталонској престоници бројни познаници и пријатељи који су изгубили посао, учинили отприлике као моји другови и моја незнатност у Београду 1993. године. Почетак светске економске кризе ми је први пут у пракси показао да и дуго раздобље мучног искуства може представљати приличну предност. Наиме, за неког ко је проживео знатан период ратова, санкција и локалне економске кризе, она светска је била само додатна непријатност, док је неким барселонским пријатељима и познаницима била први удар на лични буџет и могућност дугорочног планирања.

Ковид је пак можда једини сасвим глобалан феномен, који није поштедео ниједан кутак планете, за разлику и од Првог и Другог светског рата, па чак и од шпанског (sic!) грипа. У дисциплини заражености односно умирања од текуће пандемије дотична држава је, процентуално гледано, једно време била планетарни шампион. У складу са тако катастрофалним последицама, за мог последњег боравка у Барселони кафићи и ресторани, тачније терасе, радили су до пет послеподне, а полицијски час је трајао од десет увече до шест ујутро.

Када бих у ситне сате изашао испред хотела да запалим цигарету и успут бацим поглед на улицу, ретки пролазници су ми по извесној паници и увређеном изразу лица деловали малтене као добар део Београђана непосредно после бомбардовања 1999. године. Па чак и по дану, смеса опуштености и веселости која макар на први поглед краси већину житеља Барселоне, као да се ретко где могла приметити. Тим пре што су улице биле празније него икада, као и аеродром, кафеи и ресторани. Упркос томе, било је, кажем, и извесног провода.
Уколико сам после потписивања примерака шпанског превода свог романа "Шнит" (Corte) у просторијама издавачке куће Trampa ediciones и испред њих, те "афтерпартија" који се на шпанском каже sobremesа имао срећу да за време полицијског сата брзо набасам на такси који ме је одвео до хотела, могао сам кудикамо горе да прођем након промоције књиге у башти Централне књижаре у четврти Равал, где су сем моје незнатности говорили Милица Вукчевић из хиспанско-српске асоцијације "Иво Андрић" као коорганизатора књижевне вечери, Ђон Ботас у име издавача, експерткиња за источноевропску литературу, књижевница и преводитељица Марта Ребон, француски гонкуровац Матијас Енар, шпански писци Хуан Трехо и Роберт Хуан-Кантавеља и аргентински, Матијас Несполо.

Потоњи, творац светског бестселера "Седам начина за убијање мачке" на бандероли "Шнита" је написао да његов аутор од гротеске прави вежбу луцидности, што је један од већих комплимената који је моја незнатност добила. За читаоце "Културног додатка" "Вечерњих новости" можда неће бити сувишан ни податак да је на промоцији спомињана и књига "Остаци света", која је ове године овенчана наградом "Меша Селимовић". Тек, када је после књижевне вечери део учесника и публике у знак провода испио пиво на клупи, са својом најбољом пријатељицом из Барселоне, а можда и иначе, и заједничком познаницом отишао сам код потоње на вечеру. Sobremesa је потрајала до после поноћи. Пријатељица је успела да телефоном поручи такси.

Ускоро ми се јавила с обавештењем да је полиција зауставила возило и узела јој податке и молбом да не напуштам стан у којем сам се затекао, како бих избегао сличне непријатности, а можда и казну од најмање двеста евра за кршење полицијског сата, која ме као странца у властитом граду свакако не би мимоишла. Срећом, заједничка познаница се показала изразито гостопримљиво. Са друге стране, на несрећу, боравио сам у Барселони пре него што ће полицијски сат бити укинут, као и - уз многе остале мере - неопходност дозвола за кретања из града у град. Међутим, и са таквим ограничењима се показало да је оно што је на кратки рок мучно, често на дуги корисно. Смотреним се испоставило што је увођење антипандемијских мера зависило од аутономне заједнице; пошто је Каталонија, сразмерно, по угрожености међу пет од седамнаест њих у Шпанији. Вероватно и због такве организације, држава је испала са светске топ-листе десет сразмерно најстрадалијих, и у категорији оболелих, и преминулих. Још само да тренд опадања погубности ковида сазри, па да моја незнатност следећи пут наступи у Барселони какву бих лакше препознао или би ми бар мање личила на Београд из најнепријатнијих тренутака.

Препоручујемо

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Похвала несавремености

11. 05. 2021. у 17:27

Култура

0 1

ДЕТИЊСТВО ПОНОВО ПРОНАЂЕНО: Трећа књига сабраних дела легендарног Ђорђа Лобачева

04. 05. 2021. у 15:26

Култура

0 2

У ПРОДАЈИ ЈЕ НОВА КЊИГА "НОВОСТИ" О СТРАНЦИМА КОЈИ СУ ЗАДУЖИЛИ СРБИЈУ: Ново, изузетно издање Компаније "Новости"

24. 05. 2021. у 11:00

Култура

0 2

ИНТЕРВЈУ Милован Витезовић: Ако се језику пресуђује, одсеца се

23. 05. 2021. у 11:00

Култура

0 0

ВРЕДНО ПРИЗНАЊЕ: Владимиру Пишталу уручена награда "Тодор Манојловић" (ФОТО)

11. 05. 2021. у 19:19

Свет

1 1

НОВОСАДСКИ КОРЕНИ ИЗРАЕЛСКОГ МАНДАТАРА: Личност у жижи - Јаир Лапид, наследник Нетанијахуа

08. 05. 2021. у 19:28

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације