ТЕСЛА И ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ: Немања Чонкић о роману-првенцу „Повратак прошлости - Ходницима времена“

ИЗНЕНАДНА љубавна трагедија која је задесила Алекса Илика, главног лика Чонкићевог романа, приморава га на драстичне промене. Напушта Њујорк и сели се баш у родно место Николе Тесле – село Смиљан у Хрватској, одакле и сам вуче корене. Тамо се укрштају судбине Тесле и Илика.

Фото: Дејан Ракић

Живот и дело Николе Тесле тема је коју писци последњих деценија често обрађују – како у Србији, тако и у остатку света. Новосадски писац Немања Чонкић један је од њих. Он је недавно објавио роман-првенац „Повратак прошлости – Ходницима времена“. Трилер са елементима научне фантастике за који је полазна тачка идеја о путовању временом славног научника из Смиљана.

Како је почео да проучава Теслин живот после мистериозног чланка о проналазачевом путовању кроз време из 1895. чије дешавање никада није званично потврђено, колико је тешко написати први роман у Србији, али и о томе како је тржиште ипак довољно велико, млади аутор је причао у интервјуу за „Вечерње новости“.

Откуд идеја за фантастичну причу о Теслиној машини за путовање кроз време?

Све је кренуло од мистериозног чланка о Теслином путовању кроз време из 1895. чије дешавање никада није званично потврђено. Први роман не говори толико о самом Тесли, колико о протагонисти који открива машину за путовање кроз време коју је научник сакрио од човечанства. Самог Николу Теслу, као лик, уводим у другом делу који је увелико у изради. Надам се да ће у наредних годину дана бити готов, међутим, процес писања је врло сложен, што значи да тај рок може бити дужи или краћи. Тесла је један од најбитнијих људи у последња три столећа и као такав је, без сумње, неисцрпан извор идеја за писање.

Фото: Дејан Ракић

Живот Вашег главног лика, Алекса Илика, је у једном дијаметрално супротан од Теслиног – прво сте га сместили у САД (далеки Њујорк), а потом у Хрватску. Због чега сте му наменили такву судбу?

Љубавна трагедија која је изненада задесила Алекса Илика приморава га на драстичне промене. Одлучује да напусти Њујорк и сели се баш у Теслино родно место – село Смиљан у Хрватској, одакле потичу и његови корени. Тамо се укрштају судбине Николе Тесле и Алекса Илика.

Јесте ли и себе уткали у лик Алексе Илика? 

Није ми примарна жеља била да протагонисти припишем елементе свог живота, али је подсвест ипак урадила своје и постоје одређене сличности између мене и Илика. Међутим, он није само мој пуки одраз у огледалу, већ новостворени лик који у одређеним сегментима уме да заличи на мене.

Колико је тешко писати роман у трећем лицу и откуд жеља за истраживањем путовања кроз време? Да ли је лако водити ликове кроз точак времена?

Мени није тешко пало. Најбоље се проналазим у тој врсти приповедања. Путовање кроз време, иако је већ дуго позната тема, поприлично је неисцрпна. Прави је изазов представити је на својствен и оригиналан начин, а читаоци и критика ће рећи да ли сам успео у томе. Приче се морају поклапати и све мора бити логично и смислено. Узрочно-последични ток низања догађаја је такође битан, тако да сам при писању био врло обазрив и темељан, јер једна нелогичност може довести до неуспеха читаве приче.

Фото: Вања Ковачевић

Када сте припремали роман, да ли сте посебно истраживали грађу о Теслиној заоставштини?

Фокусирао сам се да пронађем што више информација о његовим наводним покушајима путовања кроз време. Желео сам да стекнем што бољу слику о Теслиној машини, њеној функцији и изгледу. Могућност упадања у токове лажне историје, односно теорије завера јесте велика, но треба пронаћи средину међу многобројним информацијама, прикупити кључне, помешати их са креативношћу и маштом, и тако сам добио то што са желео. Није реч о историјском роману, већ о фикцији у којој се мешају проверене информације и мистериозне приче које се везују за име великог научника.

„Повратак прошлости – Ходницима времена“ сврстали сте у трилер са елементима научне фантастике. Да ли је то Ваш омиљени жанр?

Не бих издвојио само један жанр као омиљени. Они у којима највише уживам су трилери, научна фантастика, мистерије, детективски романи... Писао сам о ономе у чему се највише проналазим, а то су интриге, узбуђење и „нереално“.

Када се код вас први пут појавила жеља за писањем?

Била је 2020. година. И у основној сам писао, најпре љубавну и социјалну поезију, а потом и краћа прозна дела, али тако „велику“ идеју да напишем роман, нисам имао донедавно. Стихови су полако нестајали и стапали се у прозни жанр. Желео сам најпре да напишем љубавну причу и несигурно се упустио у писање. Убрзо ми је тај рукопис, од свега двадесетак страна, изгледао као тотално несистематично расуло. Био сам искрен према себи и схватио да не треба додавати нове пасусе. Свега неколико недеља након тога прочитао сам занимљив чланак о Николи Тесли који је у мени родио идеју за развијање читаве приче. 

Фото: Дејан Ракић

Завршили сте компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Колико су студије утицале на Ваш стил писања.

Сматрам да сам током студирања прочитао много књига. Било је ту научних текстова, романа, песама, чланака, беседа... Свака страница коју сам прочитао допринела је усавршавању и проналаску сопственог стила. Читање је неизоставни и неисцрпни извор за обогаћивање вокабулара, без којег писац не може, а то је оно што ми је студирање највише и пружило. Дакле, да бисмо писали - најпре читајмо.

Колико је у Србији у данашње време тешко написати први роман?

Не бих волео да обесхрабрим потенцијалне ауторе првих романа речима да је то невероватно тешко, већ бих истакао како сматрам да је тржиште довољно велико и да свако може да нађе "место под сунцем". Процес стварања је својеврсна авантура коју ћу поновити још безброј пута. Захтева посвећеност и одрицање, које се напослетку исплати, било да након тога постанете најпродаванији аутор или заувек останете у анонимности. Млади писци не би требало да се устручавају да објављују написано. Свет нестрпљиво чека нове приче, нове песме, нестрпљиво чека ваш таленат. Уметност свима олакшава и улепшава живот. Немојте себи ускратити да будете они који је креирају.

Који је Ваш омиљени писац и колико је утицао на Ваш стил писања?

Мислим да је више писаца утицало на мене  - Достојевски, Толкин, Пекић, Конан Дојл... Свако од њих поседује нешто својствено, но без обзира на то нисам желео никог да копирам. 

Да ли је лакше написати роман или кратку причу, односно песму?

Не бих се усудио да дам једноличан одговор на то питање. Песма, иако је краћа, често може да захтева и више времена за усавршавање. Ипак, песник у свега неколико стихова мора да засени, док романописац има стотине страна да то успе. С друге стране, прави је изазов држати пажњу онима који читају дужа прозна дела. Онај ко је имао прилике да пише и прозу и поезију, знаће да се не треба потценити тежина писања ниједног од наведеног.

Фото: Вања Ковачевић

Како се носите са инспирацијом? Има ли је увек?

Инспирација је пролазна и не треба се много ослањати на њу. Писање треба да буде врста навике, рутине. Као када свако јутро и вече оперемо зубе. То не радимо јер смо мотивисани, већ баш из те рутине. Управо ме је она одржала у продуктивном писању.

Сваки писац има своје "право време" за писање. Када је Ваше?

Највише волим да пишем ноћу. Тада ме нико не омета и концентрација ми је на највећем нивоу, барем до неких четири сата ујутру.

Како видите домаћу књижевност данас?

Домаћа књижевност данас има много тога да понуди. У књижарама се готово свакодневно појављују нова имена, дакле, не бих рекао да десетак имена кружи унедоглед. Живимо у времену када свако може да објави књигу и то сигурно утиче на пораст неквалитетног штива, али на овај начин неафирмисани аутори могу доћи до изражаја. Посебну пажњу бих скренуо на школе одакле се стварају симпатије и апатије према књизи и читању. Ако успемо научити младе да воле да читају, домаћа књижевна сцена имаће лепу будућност.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације