ИЗГАРАМ ЗА ПОЗОРИШТЕ КАО И ОТАЦ: Интервју - Вања Ејдус

ОВА позоришна година посрећила се првакињи Драме националног театра Вањи Ејдус: представа "Успаванка за Алексију Рајчић" донела јој је неколико значајних признања, а улога Елизабет Блејк у представи "Очеви и оци" освојила је, већ на премијери, и публику и критику: лик странкиње која долази у породицу Медаковић и Србију "легла" јој је као да је рођена Енглескиња - са савршеним осећајем за меру, у говору као и гесту, играла је Селенићеву јунакињу неснађену у нашим, увек компликованим политичким приликама...

Фото М. Обрадовић

- Кренуло је некако спонтано, мада текст и тај граматички неправилан говор није било лако запамтити. О покретима нисам ни размишљала, радили смо све "изнутра", из односа и ситуација. Нешто сам и несвесно упијала читајући роман и одличну драматизацију Кате Ђермати - каже на почетку разговора Вања Ејдус. - Нисам гледала на јутјуб-каналу култну представу Атељеа 212, баш да нешто не бих несвесно преузела. Иначе, на једном подкасту нашла сам интервју с неком девојком са Новог Зеланда, тек да осетим како говори српски. Било ми је важно да Елизабета буде баш онаква како ју је Селенић описао: споља хладна и стамена, а изнутра жива ватра. Интересантан је тај њен спој сензибилности и хладноће, зато и све делује тако сведено. Наоко суздржана, она изнутра поседује крхкост и истанчану осетљивост.

Фото М. Обрадовић

Колико је гест важан у стварању лика? Глумци често понављају одређене покрете, вадећи их из својих "фиока".

- Неке улоге те, једноставно, одведу на прави пут. Последња три процеса ("Успаванка за Алексију Рајчић", "Ситнице које живот значе" и "Очеви и оци") доста су ме променила. Пуно сам научила, као да сам освојила простор неке суздржаније глуме. Има то везе са искуством, годинама и самопоуздањем. Очистила сам се од вишкова за које сам се раније хватала и "кићења" ствари из жеље да нешто покажем, докажем или се осигурам. Схватила сам да неке друге ствари могу да те покрену и као да сам неке нове школе прошла. Наравно, то има везе и са редитељима. Рецимо, док смо спремали "Успаванку" Југ Ђорђевић ме је стално "смањивао". Плашила сам се да не будем "равна", док на крају нисам видела резултат. Тако сам се охрабрила. Онда сам радила "Ситнице" где је, такође, врло сведена, филмска глума. И Вељко Мићуновић је тражио да се у представи "Очеви и оци" што мање споља показује... Наишла сам, заправо, на три редитеља и три процеса који су били на истом трагу.

Фото М. Обрадовић

Самопоуздање се гради и признањима, пуно сте их добили у последње време?

- Мислим да се највише гради искуством. И радом. Играла сам у много различитих представа и процеса. Доста је то километраже на сцени, што суштински улива највише самопоуздања. Ретко сам одбијала улоге, сматрајући да је глумачки тренинг најважнији, па макар и да не испадне не знам каква представа и улога. Пуно сам се трошила, пуно времена проводила у позоришту. Али, није ми жао.

Стално ширите спектар својих знања и интересовања. Водите различите радионице, недавно сте драматизовали и "Госпођицу" у Бањалуци?

- У уметности је све повезано и слично. Као млада водила сам радионице са децом, отворила школу у "Мајдану", осмислила и рад са одраслима, па прешла у "Пароброд". Онда ме је Владе Декић позвао у "Коло", у коме сам осам година имала радионице са играчима. Тако смо за етно-самит фестивал направили три мале представе... Пошто сам одувек волела да пишем, лежећи током трудноће 2009. године, с другарицом и редитељком Ђурђом Тешић пожелела сам да драматизујем Андрићеву "Госпођицу". Пошто су неки планови тада пропали, затворила сам компјутер и више нисам записала ни реч! Била сам разочарана, јер у тај рад сам уложила више труда него и у једну улогу. Тринаест година касније, невероватним стицајем околности, из Бањалуке су позвали Ђурђу да режира баш "Госпођицу"! Схватила сам да постоји нека виша правда. Не само да је представа заживела, него ускоро иде и на Стеријино позорје.

Фото М. Обрадовић

Наследили сте од оца Предрага Ејдуса изузетну љубав према позоришту ?

- Одрасла сам уз тату у позоришту и страсно сам везана за театар. Изгарам за њега! Све ме занима и све волим. У кући нам је позориште увек било на пиједесталу. Гледали смо једно друго на сцени, одлазили на различите представе, свађали се зажарено, у дневној соби читали наглас критике, расправљали се. Тати је позориште било веома важно и ако ме је чему научио онда је то љубав према театру и позоришна етика. Увек ми је говорио "само ради" и љутио се ако вратим неку улогу. Веровао је да је све тренинг, да глумац мора да вежба, да истражује, проба.

Прву велику, Стеријину награду, добили сте већ на почетку каријере - за Хасанагиницу 2002. године. У истим сте "ципелама" већ две деценије?

Фото М. Обрадовић

- Недавно је обележено 150. извођење, тренутно је најдуговечнија представа у Народном позоришту. Ретке су представе које тако дуго трају. Иначе, јако је чудно кад играш исту улогу са 23 и са 46 година. Све се мења, живот пролази, а кад станеш на сцену као да је време стало. Исте околности, сценографија, амбијент, ти у истом костиму... И ја се често питам да ли се моја глумачка средства мењају. Сигурно да, са глумачким и приватним сазревањем. Необично је искуство, јер кад сам почела била сам млада, нисам имала ни дете. А сада ми је ћерка тинејџерка. На прослави јубилеја изјавила сам: "Ко би рекао да ће тако дуго трајати..." На шта се Јагош нашалио и казао: "Јесам ли ја вама рекао, биће једном: 'Склоните ову бабу са сцене'"!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације