БЕЗ ПОЕЗИЈЕ НЕ БИСМО ДОБРО РАЗУМЕЛИ СВЕТ: Ерик Сарнер, француски књижевник за "Новости"

НЕ срећу се често осамдесетогодишњаци младићки лаког корака и заразне ведрине каквом зрачи Ерик Сарнер (1943), француски песник, филмски стваралац двадесетак документарних филмова за интернационалне куће и страствени заљубљеник у путовања, људе и природу.

Фото приватна архива

Рођен је у Алжиру, неко време живео је у Марсељу, а у последње време најчешће пребива на висовима луке Монтевидео, спреман да се сваког тренутка отисне на нови пут.

Ни на тренутак се није двоумио када му је од писца Јована Зивлака и Друштва књижевника Војводине пристигао позив да гостује на прошлонедељном, 18. Међународном књижевном фестивалу у Новом Саду.

- Никада раније нисам био код вас у Србији. Свиђа ми се оно што видим - широко осмехнут за "Новости" каже Сарнер у башти Хотела "Војводина" који је у минулих 169 година угошћавао многе виђене уметнике, а међу њима Милоша Црњанског, Лазу Костића, Марка Миљанова...

Са препознатљивом дозом француског шарма наш гост признаје да недовољно познаје српску књижевност, али и да се тај недостатак поправља на сваком кораку током његовог боравка у Новом Саду.

- Уосталом, ни Нови Сад до овог сусрета није ништа знао о мени, па можемо да кажемо да смо ту егал - каже уз заразан осмех овај аутор двадесетак књига песама и путописа, лауреат многобројних награда, који од 2007. године живи на релацији Париз-Берлин-Монтевидео.

Међу његовим најпознатијим делима је стиховима препричан живот црног америчког професионалног боксера Реја Шугара Робинсона који се такмичио од 1940. до 1965. године. Овај изузетан Сарнеров текст заживео је и на позоришним даскама. Аутор је и истраживачке путописне приче о хаићанском писцу и дипломати Жаку Стивену Алексису (1889-1962) који је 1961. године под неразјашњеним политичким околностима изгубио живот. Све књиге нашег саговорника проистичу из амбиције да што веродостојније истражи и пренесе своја запажања на све четири стране света.

Фото приватна архива

С каквом амбицијом сте 2012. објавили књигу "Путовање у Алжир" о земљи у којој сте рођени док је њоме управљала Француска?

- Мало времена после рођења провео сам у Алжиру, нисам га добро упознао. Хтео сам да то исправим и открио сам земљу занимљиву и сложену у сваком смислу, државу у којој се говоре многи језици. Судбине Алжира и Француске су повезане заувек као и њихова историја. О томе се не зна довољно ни у Алжиру, ни у Француској. Књига не може то незнање да промени из корена, али може макар мало да помогне.

У каквом су односу у вашим књигама историјске чињенице и уметничка слобода?

- Нисам историчар нити сам политички коментатор, али настојим да будем прецизан у историјским, географским и политичким подацима које дајем читаоцу. Песник у мени, наравно, допушта уметничку слободу својој оловци, папиру и срцу јер важна је и искреност.

Француски критичари оценили су вашу "Причу о путовању од Монтевидеа до Ушуаје преко Рија" као врло поетичну. Да ли је томе првенствено допринело срце или историјат?

- У Монтевидеу где сам се настанио, упознао сам Адријану, Бразилку мешовите расе са којом сам пропутовао јужни део Латинске Америке, између Монтевидеа и Ушуаје. На том путу упознали смо галерије жена и мушкараца - продаваца књига, гаучоса, психоаналитичара, власника хотела, фармера...

Фото приватна архива

Ако бисте утиске сажели у неколико редова, како би гласио ваш закључак о мушкарцима и женама?

- Сви ми смо различити и у исто време слични једни другима. Разлике су веома важне зато што свако, без обзира на порекло може нешто да донесе било коме другом. Био сам импресиониран снагом, имагинацијом и знањем жена у Уругвају. У Никарагви исто тако.

Занимало ме како они замишљају свет. Различито га замишљају. Те жене се много мање плаше ствари које су повезане са срцем него мушкарци. Они се највише плаше свог срца.

Америкoм од истока до запада легендарном рутом 66. Плаше ли се амерички мушкарци свог срца?

- Свуда постоји та врста страха. Закључио сам да мушкарци морају још пуно тога да науче од жена. Од своје мајке и свих жена које су обележиле мој живот, научио сам се важној особини - да будем стрпљив и смирен пред проблемима. Уосталом, реч поезија долази од једне старогрчке речи чије значење је "правити", а то већ само по себи тражи пуно стрпљења.

У једном интервјуу поменули сте Пола Валерија и његову мисао "Песма је дуготрајно оклевање између звука и значења". Да ли то карактерише и ваше стихове?

- За мене су ритам и звук од веома велике важности. Када нешто пишем, проверавам звук тих речи. На пример, наш прозни писац Флобер је казао да је потребно да текст прође и кроз уста. Осећај у телу нам говори без икаквог разумног објашњења. Као кад гледате слику, а не питате себе шта то значи, већ осетите унутар себе то значење.

Шта карактерише савремену поезију у Европи у којој политика и тржиште обликују људе?

- У Француској је у последње време дошло до препорода - отвара се све више малих издавачких кућа. Сваког јуна у Паризу, издавачи продају велики број књига. Жан-Пјер Симеон, признати песник и ватрени бранилац поезије, објавио је књигу под насловом:

"Поезија ће спасити свет" и пожњео успех. Можда стихови не могу да спасу свет али лишити се читања поезије значило би и лишити себе суштинског доприноса разумевању света.

Фото Друштво књижевника Војводине

Ћирилица лепа као слика

A ВАШ шпански колега Сиљеруело видевши своју песму на ћирилици рекао је да је лепа као уметничка слика. Сматрате ли приоритетним за сваку нацију чување свог језика и писма?

- Апсолутно, свако треба да очува свој језик и свој идентитет. Лепо је запажање шпанског колеге. Да, лепа је ваша ћирилица. Увидео сам то данас у манастиру Велика Ремета где су нас одвели наши љубазни новосадски домаћини на чему сам им посебно захвалан.

Технологија

A ПЛАШЕ ли вас технолошки домети савременог света базирани на вештачкој интелигенцији. Ко ће у будућности писати стихове?

- Живимо у чудном периоду транзиције. Нико то не зна, а посебно политичке вође појма немају о крајњим дометима технолошких експеримената.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације