Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Снаго, не пристај да будеш досадна

Драгана Бошковић

09. 10. 2023. у 07:00

ПРВИ поглед на филмску сценографију прве представе на 57. Битефу, који се одвија под слоганом "Снаго, не пристај да будеш нечија", "Деца сунца" Горког је толико импресиван, да се у публици зачује уздах одушевљења.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Снаго, не пристај да будеш досадна

Дневна соба ликсузне виле и степенице делују као два простора, која ће, очигледно, поделити радњу у два паралелна тока, гледалац се понада, мотивисана добоком психолошком анализом ликова, како Горки пише.

Словеначка редитељка, Матеја Колежник, у Шаушпилхаусу, у Бохуму, одлучила се за натурализам, који у делима руског класика никада не функционише добро. Када Немци играју Русе, то је обично узбудљиво, како због судара различитих светова и менталитета, тако и због "немачке школе" у театру, врхунске прецизности и сјаја, којим блистају простудиране драме највећих светских класика. Колежник је са уметницима из Бохума врло прецизно, филигрански, у одличном ритму, поставила мизансцен, који је разиграо прекрасан сценографски амбијент виле научника Протасова, који, док се свет око њега руши и породица раслојава, сања да спаси човечанство и заснује клицу живота у епрувети.

"Децом сунца" зове људе са визијом, који, нажалост, не живе у стварном свету и он им, логично, узвраћа катастрофом. Но, на томе се и завршила драматичност радње комада.

Иако су сви актери драме Горког, жена, сестра, друштвени миље у коме се припрема социјална револуција због појаве колере коректно приказали своје ликове, сама представа по Горком, обично веома узбудљива, била је испражњена од живости, на чудан начин шематизована и механичка, тако да се квалитет одличне продукције убрзо претворио у очекивање стварног драмског искорака из сивила неразумевања и неспоразума различитих животних незадовољстава богатог света, а и оних који са њима живе, као нижи социјални слој. Монотонија односа између ликова, а мало и микрофони, које је носио сваки од ликова на сцени дотукли су узбуђење, са којим се очекује расплет овако узбудљиве драме. Овога пута смештена у шездесете године прошлог века, драма "Деца сунца" Максима Горког је, на почетку 57. Битефа, била лепа поставка доброг драмског текста, али недовољно атрактивна, да би заинтересовала публику фестивала, који је установљен и постоји због померања граница у сваком, позоришном и друштвеном, смислу.

Закључак је да, када дижемо глас против пречесто гледаних ирелевантних сценских пројеката на нашем фестивалу, треба пажљиво да одмеримо шта желимо као њихову супротност.

Јер, можда нам се то и оствари, као у случају "Деце сунца" из Бохума, велика, квалитетна представа, али којој дух савременог театра измиче.