ГЛУПОСТ ЈЕ ОПАСНИЈА ОД НАЈГОРЕГ ЗЛА: Никола Ристановски о новој представи, глуми, улогама

ПРВАК два национална театра, Никола Ристановски, од 17. октобра премијерно је у новом наслову Народног позоришта: у улози Емила Грабнера у драми Ђорђа Лебовића "Лутка са кревета број 21", с редитељским потписом Егона Савина.

фото Никола СКЕНДЕРИЈА

Биће то друга сарадња са истим редитељем на овој сцени, али за разлику од Ахмеда Нурудина ("Дервиш и смрт") сада ћемо великог глумца гледати у тумачењу сасвим другачијег драмског јунака...

- Текст је настао као сценарио за ТВ драму, рађен је врло документаристички, а кад се пребаци у позориште има неке друге захтеве, другу густину ваздуха. У представи су три лика, мала је представа по формату, на малој сцени. Али, захтева велику присутност и тачност свега што се на њој уради или изговори - истиче на почетку разговора Никола Ристановски.

* Сусрет злочинца и жртве у средишту је ове истините приче, за коју редитељ каже је протест против кратког памћења и могућности поновног зла?

- После двадесет година, у мирнодопско време, сусрећу се командант концентрационог логора и његова жртва, 60-тих година прошлог века. Тај човек је у шкрипцу јер му је јавни тужилац за петама, а једини сведок онога што се дешавало у логору је главни лик ове драме, Вилма Рајнер. Појављује се и трећи лик, њен муж, који даје сасвим ново светло читавој ствари. Углавном, у великом делу Лебовићеве драме ради се о изједначавању позиције злочинца и жртве, што ми се чини веома актуелно. И то изједначавање је, заправо, највећи неморал. Неке ствари морају да буду јасне, иначе, све постаје бесмислено.

* Десило се да последњи догађаји у Гази "претекну" премијеру и додатно актуелизују ову причу?

- Некако се све велике теме и драмске ситуације односе на ствари које се циклично понављају. Пре неколико месеци радио сам текст који се веома директно односи на палестинско-израелски конфликт, тачније љубавну причу која се дешава у том контексту. Толико тога смо изговорили у тој представи... "Сви смо птице", коју је Слободан Унковски режирао у МНТ у Скопљу, говори о савременом Ромеу и Јулији. И није тешко направити такву драмску ситуацију - она се просто нуди. Веома смо се интензивно бавили свим стварима: историјским, психолошким, религијским и социјалним аспектима. Онда нас је одједном згазио живот. Појава неонацизма и свих врста нетрпељивости опет је актуелна.

* Свет је много поларизованији него у доба Другог светског рата?

- Ни шездесетих година када се дешава радња Лебовићеве драме није било лако, али је све било јасније у тој поларизацији. Ипак, тих година изродила се нека нова нада, вера да је могуће да живимо у толеранцији и љубави, да су ратови прошлост. Испоставило се да је то далеко од истине. Стално понављам да нам политика и геополитика не улазе кроз прозор у кухињу. Оне излазе из кухиње, не појављују се независно од нас. Нацизам је дубока, људска болест.

* Ипак, чини се да су у прошлости биле јасније границе између добра и зла?

- Сада у мору информација и дезинформација не можемо ни да претпоставимо ко је и зашто "за" или "против" нечега. Нема идеологије, новац и моћ су најважнији. Ако хоћеш да откријеш истину, треба да пратиш само пут новца. Фисија, цепање атома, већ је почела. И док се тај процес не заврши, мало можемо на то да утичемо. Ова представа бави се узроцима, враћа се човеку и породици, нечему што би требало да буде важније од свега. Текст је веома катарзичан и једноставан, драмска ситуација видљива, али има валера и малих преиспитивања. Ако успемо да "одслужимо" тексту како треба, мислим да ће наша представа замислити људе.

* Каква је ваша улога?

- Егон ми је рекао: "Доста ти спасаваш свет, хајде једном да будеш с друге стране". Дакле, играм злочинца Емила Грабнера и није ми лако. Увек имам потребу да оправдавам ликове које играм, ипак, постоје они које је тешко правдати и поред тога што, интимно, садрже неке људскости. Зато се налазим у ситуацији да, на неки начин, будем катализатор. Сигурно нисам најважнији у овој представи, то су жена и њен муж. И то је додатна лепота текста, јер ово није само прича о неком ко је из позиције команданта мучио своју жртву, већ и какве то последице надаље носи и како се одражава на друге односе. Драма обавезује на веома прецизну и чисту игру. Сажето је написана, свака реченица и пауза су веома важне.

* Како глумац проналази ту есенцију зла у себи?

- Чини ми се да је Ајнштајн био у праву када је рекао да је зло, у ствари, недостатак добра. Обавезан сам да верујем да сваки човек у себи садржи пуно доброг. Недостатак тога, заправо, изазива зло. Мрак није ништа друго него недостатак светлости. Осим зла постоји и глупост, она је за нијансу још опаснија: против зла можемо да се боримо, против глупости смо беспомоћни.

* Љуба Тадић је у једном нашем разговору рекао да је глумац који игра велике наслове већ тиме привилегован: ако само њих прочита довољно је урадио за своје образовање.

- Некако ми се заломила класика, Достојевски, Чехов, Тургењев, Шекспир, Стриндберг, Булгаков... Велика је то срећа и велике, ванвременске теме. До данас се ништа није променило, вероватно само архитектура. Иначе, често се ових дана сећам Љубе. Нисам сигуран зашто, ово је још једна коинциденција. Имао је право. Ако си одиграо 50 класичних наслова, и ако је око њих још по пет књига (док их спремаш), то је 250 озбиљних писаца. Цела једна библиотека. Док сам радио "Дервиша" гравитирао сам према Румију, историјским дешавањима, религијским разграничењима, дервишким редовима, свему што је поезија и Персија... То је, стварно, богатство.

* Да ли је нека улога стварала промене у вашем унутрашњем бићу?

- Вероватно да, али ја то заборавим. Кад прође све, помислим да је део мене. Шта ме је променило? Вероватно ништа. И све. Доста тога се нагомилало. После одређеног времена, када читам своје старе интервјуе, затекнем себе како сам много тога говорио из позиције лика. То је веома видљиво, понекад и комично. Тренутно имам на репертоару Ибзеновог "Непријатеља народа" и врло често ухватим себе да користим реченице доктора Стокмана. Али оне и јесу моје, усвојио сам их као сопствене.

* Ибзенов јунак на крају каже да је човек најјачи кад је сам. Слажете ли се?

- То је велика тема. И велика опасност да постане теза. Кад у представи изговорим ову реченицу, понекад осећам да ми се људи у њој придружују. Да смо заједно. Ипак, бити сам није довољно, сама је индивидуа. А индивидуа није исто што и личност, јер она нужно мора поседовати саосећање, према најближима, ако ништа друго.

* Постали смо усамљена гомила - физички блиски, а суштински, све више удаљени једни од других?

- Наравно, то је видљиво. Људи су раније гледали у звезде, сада је њихов поглед усмерен на доле. Без обзира на то да ли према телефону или самом себи. Тешко подносе контекст у ком живе. Некада смо имали више оптимизма, размишљали које су нам опције и зашто смо овде. Данас се углавном живи потрошачки. Свако јутро устанемо и размишљамо шта данас имамо да узмемо, уместо шта можемо да дамо. Сви имамо неке калкулације, сви све знамо, препуни смо информација... Кад гледаш глобалну слику света изгледа сулудо и води према озбиљном проблему. Све је доступно, свако може да каже "своју" истину и уради шта год му падне на памет. И то ме брине. Ваљда није све дозвољено. Слобода без одговорности није нормална. Одсуство одговорности је дефиниција нашег доба. То мора негде да стане. Не знам ко ће повући црту.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПРЕМИЈЕРА "ЛУТКЕ СА КРЕВЕТА БРОЈ 21" : У Народном позоришту драму Ђорђа Лебовића режира Егон Савин

16. 10. 2023. у 17:27

Култура

0 0

ВАЈАР КОЈИ ЈЕ МРЗЕО РАТ: У САНУ свечана академија поводом 125 година рођења Хенрија Мута

13. 10. 2023. у 18:06

Култура

0 0

СЕЋАЊЕ НА ПРИМАДОНУ: Програм у част оперске диве Милке Стојановић

12. 10. 2023. у 15:34

Култура

0 2

ОМАЖ НАДЕЖДИ ПЕТРОВИЋ У ПАРИЗУ: Уметничко-документарна изложба о великој уметници и родољубу (ФОТО)

12. 10. 2023. у 15:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације