МОЈ САН ТРАЈЕ ВЕЋ ПОЛА ВЕКА: Сликар Драган Стојков за „Новости“ о родном Сомбору, студијама у Венецији и сликама великог формата (ФОТО)

ЗА мене је сликарство сан у који сам утонуо 18. новембра 1971. године, када је Мика Антић отворио моју прву самосталну изложбу.

FOTO: Privatna arhiva

Тај сан, непрекинут, траје већ дуже од пет деценија. – каже за „Новости“ академски сликар Драган Стојков, после 170 самосталних и 350 колективних изложби у нашим и иностраним галеријама.

Почаст Стојковљевом особеном уметничком изразу указала је и Галерија Коларчеве задужбине од 15.до 25.маја изложбом „Слике равнотеже“ која је обухватила десетак слика изразито великог,а за овог уметника,нетипичног формата (2 пута 2,20 м)међу којима су :Лавиринт,Спирала и облуци,Два круга као и црно-бели цртежи.Све слике настале су у последње две године.

- Почаствован сам изложбом у Коларчевој задужбини,још сређујем утиске.Ако бих требао да издвојим једну од изложених слика то је „Лавиринт.“ То платно,та моја прва тродимензионална слика, симболише мој животни пут.Доживела је низ трансформација јер излагао сам је у Пули и другде ...Дозвољавао сам публици и пријатељима да напишу нешто на њој, па су неки делови слике рељефни.- објашњава уметник нову фазу у свом стваралаштву.

Ова нова фаза,није,наравно, сасвим лишена облутака, његове вишедеценијске сликарске фасцинације.Обузела га је једног давног лета у кањону Мораче, где је са породицом на путу за море застао да предахну. Угледао је облутке док је шетао и био очаран њиховим облицима и прелепим нијансама. Накупио их је у неколико кеса и донео у сомборски атеље а затим насликао цео циклус који је назвао „Цивилуизацијски круг“. За то је заслужан и наш чувени археолог и академик Драгослав Срејовић који је му је објаснио да облуци и представљају својеврстан цивилизацијски круг. Баш као и древни симбол лавиринт који доминира на Стојковљевим новијим сликама великог формата.

Својим новим а великим платнима Стојков је успео да изненади и свог пријатеља академика Душана Ковачевића.Рекао је на отварању поставке и Коларчевој галерији да Драган увек трага за нечим новим,те кад угледате његову слику из даљине одмах знате да је то његово дело,а та препознатљивост важна је за сликара.

И Драган Јовановић Данилов,писац и ликовни критичар ,нијансираним речима „осликао“ је Стојковљев сликарски опус, описујући уметника као једног од најпрефињенијих наших сликара „који визуелно богати и продубљује свој опсесивни свет“.

- Кроз све то време овај уметник пропустио је кроз своје осетљиве душевне филтере најразличитија струјања, од хиперреализма преко експресионистичких форми све до геометријске апстракције и слика као својеврсних колажних визуелних есеја успевајући да у свему томе остане сабран и свој.- каже Данилов.

Foto: FOTO: Privatna arhiva

POGLEDAJ GALERIJU

Остати сабран и свој и досегнути сањану равнотежуа све ходећи лавиринтима стварности циљ је којем Стојков тежи целог живота. Рођен је у Сомбору, граду који је изнедрио подужи низ сликара, међу којима је и његов отац Сава Стојков, али уместо очевог омиљњног наивног сликарства, Драгана је очарао експресионистички колорит темпераментног Милана Коњовића.

Маестро,како су Коњовића поштоваоци ословљавали, био је у уметничком отац младог Стојкова.Говорио је да је човеков живот круг.Опште је познато да је имао наглашен его. У Паризу није дуго остао, није тамо нашао инспирацију инспирацију те се вратио из центра светске уметности у свој родни град говорећи да је центар света тамо где се налази он, Коњовић.

Младог Стојкова научио је многим тајнама ликовне уметности.Утиснуо му је заувек у сећање истину да је живот – круг.Круг судбине била је и Стојковљева одлука да напусти посао у новосадској "Графици" и отисне се у Венецију, на студије сликарства у Академију лепих уметности, у класи чувеног Кармела Зотија.

Већ од саме чињенице да је у земљи која има огромно културно наслеђе са којим се сусретао на сваком кораку, вртело му се у глави.Опчињен је застајао сваки пут пред грандиозном црквом Santa Maria della Salute, коју је у Сомбору 1909. Лаза Костић опевао у истоименој и најлепшој песми српске поезије. Пошто је дипломирао у Венецији 1979.године,после неколико година вратио се у Сомбор.А онда је уследио још један судбински круг.

- Када сам купио једну оронулу оронулу кућу и када се за њу испоставило да је била једно време дом Лазе Костића и Јулијане Паланачки. Помислио сам да такав сплет случајности само судбина може да приреди. Нашао сам у тој кући и хрпу докумената од којих су неки са Лазиним рукописом, које сам предао музеју, али и клупу у дворишту на којој је пре мене вероватно и он понекад седео плетући у мислима своје стихове. Та спознаја деценијама ме је грејала и подстицала ми жељу за сликањем.

Одужио се Стојков и Лази пре око четврт века када је започео циклус везан за теме из српске књижевности, међу којима је и 14 слика посвећених свакој строфи Лазине песме над песмама.Те слике биле су "упаковане" најпре у малу, а потом у поклон-монографију великог формата. У њој су Стојковљеве слике и Костићеви стихови на српском и енглеском, са предговорима академика Дејана Медаковића и ликовног критичара Беле Дуранција. Расута је та књига свуда по свету, а један примерак је у Лондону у националној библиотеци.

После су се идеје саме ројиле - илустровао је Бећковићеву "Веру Павладољску", Павићев "Хазарски речник", "Ламент над Београдом" Црњанског, еп "Буна на дахије", Андрићев "Екс понто"... Све те монографије су преведене на неколико језика, укључујући и кинески.

Одужио се Драган Стојков и Сомбору.Практично је са сарадницима спасао од гашења Галерију „Ликовна јесен“ коју је давне 1962.основао Милан Коњовић.Сомборској и венецијанској адреси,Стојков је пре петнаестак година додао и трећу – београдску.Томе је допринео губитак супруге Јасне коју је узела опака болест после четврт века дивног брака у којем су добили две ћерке.Старија Александра у Сомбору је наставила да води мајчину школу енглеског језика а млађу Сању је привукла уметност.Са оцем је већ приредила неколико изложби.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације