''СТАРА СРБИЈА ЈЕ ДРЖАВА КРАЉА МИЛУТИНА'' Писац и историчар Вучковић за ''Новости'': Истина је једино мерило и снага

"МЕНТАЛИТЕТ људи и њихово родољубље, трпљење, као и спремност да увек животе ставе на олтар слободе, одликују Стару Србију, довољно је само погледати историју Заплања (крај између Суве планине и Јужне Мораве), видећете да нема породице која није у сваком ослободилачком рату дала оно највредније што је имала - животе", рекао је Владимир Вучковић

FOTO: Privatna arhiva

Писац Старе Србије, како га називају поштоваоци бритке писане речи, и историчар изјавио је у интервјуу за "Новости" и додао да ће монографија бити прилагођена читаоцима које занима овај део спрске историје.

-Повод за разговор је управо друго, допуњено и измењено издање монографије „Стара Србија и Македонија“, које ускоро излази из штампе. Монографија ће бити прилагођенија читаоцима које занима овај део српске историје, пошто претходна монографија, суштински представља моју докторску дисертацију Правни положај крајева присаједињених Краљевини Србији после Балканских ратова 1912. и 1913. године одбрањену на Правном факултету Универзитета у Београду, деветог маја 2013. године.

Треба истаћи да су Стара Србија и права Македонија биле две посебне, одвојене области некадашњег европског дела Османлијског царства, врло важне за Краљевину Србију, нарочито у периоду друге половине 19. и почетком 20. века. Значај ових области се огледала у томе што је српска државна и национална политика била усмерена према југу и то још од Првог српског устанка, а посебно нешто касније, од Берлинског конгреса и Српско-бугарског рата из 1885.године. После свих ових догађаја, Краљевина Србија је била принуђена да се окрене према југу, пошто је на северу, у Босни и Херцеговини успостављена власт Аустроугарске, чиме је на тој страни Србији затворен пут.

FOTO: Privatna arhiva

Аустроугарска је после Берлинског конгреса војно окупирала Босну и Херцеговину, али након тајног споразума са Русијом (Тајна Будимпештанска конвенција од 15.1.1877). По
овој Конвенцији, Русија је добила сагласност Беча да после рата са Турском оснује нову Кнежевину Бугарску (Велику или Санстефанску Бугарску), а да Аустроугарска добије БиХ
– каже Вучковић и наставља:

-Правац државне и националне политике Краљевине Србије према југу представљао је и њен природни пут развоја ка озбиљној балканској држави. Један од главних разлога је стратешке природе, имајући у виду да Моравско-вардарска долина чине потпуну географску и економску целину и представљају главни саобраћајни правац који је повезивао Краљевину Србију са Егејским морем (кичма Балкана). Други разлог оваквог усмерења српске државне политике према југу је у томе што је Стара Србија била област са најважнијим траговима српског културног, духовног и националног идентитета. Идеја ширења српске државе ка југу није рођена у 19. или 20. веку, већ у праскозорје рађања српске државотворне силе и потиче још од родоначелника светородне лозе Немањића, Стефана Немање чији је циљ био да уједини српскословенска племена у једну државу све до Софије и Скопља. Замисао великог Немање реализовао је његов славни праунук краљ Стефан Урош Други Милутин чија је држава била најближа идеји Немањиној (простор

-Области Стара Србија и права Македонија нису званично постојале у Европској Турској. Овим питањем се највише бавио великан наше науке Јован Цвијић који је био мишљења да су границе ове две области спорне. Ипак, на основу истраживања, Цвијић је утврдио да је ова граница код Велеса и Прилепа, иако ни овде није могао да повуче сасвим јасну линију, па је касније проширио до Демир Капије. По њему, јужно од ових места је ''Права Македонија'' Објашњавајући свој став Цвијић каже да је јужно од Демир Капије стара јужнословенска основа сачувала много архаичног у језику и особинама, а да су се преко тога наслагали утицаји старе византијске културе, турско-источњачког и грчко левантинског живота. Цвијић каже да је на јужномакедонске Словене јако утицало солунско-грчко православље са својим црквама из првих хришћанских времена које по величини, архитектури и стилу спадају у ред најлепших хришћанских грађевина. Јозеф фон Хамер је област праве Македоније такође смештао на простор између Тракије и Албаније, тако да се на југу граничила са Егејским морем, док је на северу граница била Шар планина, а на западу Охридско језеро, а сличне границе праве Македоније дали су и француски интелектуалци попут Ренеа Пинона – каже Вучковић.

-Уколико узмемо у обзир све претходно речено, али и податке из других извора, могли бисмо рећи да се граница Старе Србије на југу простирала до Демир Капије, одакле је почињала област праве Македоније. Дакле, Стара Србија је обухватала Скопску област са Овчим Пољем, Кумановом и Прешевским развођем, Косово, крајеве око Врања, Лесковца, Пирота и Ниша, као и крајеве до реке Струме (некадашња средњовековна држава Константина Дејановића Драгаша и познато Знепоље у држави деспота Стевана Лазаревића). Такође, у област Старе Србије спадали су цео Новопазарски санџак и Метохија. Никола Пашић је, на пример, без икаквог образложења део Старе Србије (Пљеваљски округ) доделио Црној Гори на Букурешкој конференцији 1913. године. Тек касније, испоставило се да је то учинио по налогу руске дипломатије која је желела да од Црне Горе направи какву-такву државу – истиче Вучковић.

FOTO: Privatna arhiva

- Као што се може закључити, појам Стара Србија није нов, а то је сматрао и сам Јован Цвијић, нити је створен ради националних претензија. Границе Старе Србије на почетку прошлог века нису оспораване ни од Албанаци и Бугара, а то се може видети из „Пројекта Македонско-албанске лиге“ из маја 1902. године о аутономији Македоније, Албаније, Старе Србије и Одрина. У овом Пројекту је било предложено да се од Солунског, Битољског, Косовског, Једренског, Скадарског и Јадранског вилајета формирају четири провинције: Албанија, Македонија, Стара Србија и Тракија, при чему би Македонија била састављена од Битољског и Солунског, а Стара Србија од Косовског вилајета. Границе Старе Србије признавала је и тадашња Црна Гора, што се може видети из Пројекта уговора о савезу између Србије и Црне Горе из јануара 1904. године који је сачињен према Промеморији црногорског министра, војводе Гавре Вуковића и у коме се границе Старе Србије поклапају са границама тадашњег Косовског вилајета Европске Турске, с тим да је министар Вуковић Старој Србији додао и део Битољског вилајета. Од најзначајнијих обележја по којима се Стара Србија издвајала од осталих области јесу трагови српског средњовековног, православно-хришћанског културног идентитета, што превасходно представљају манастири и цркве, задужбине српских владара и њихових властелина. За разлику од Старе Србије, у правој Македонији било их је мање, али су постојали- у првом реду то је манастир Хиландар на полуострву Халкидики, али и други манастири северније као што је манастир Св. Димитрија који је задужбина Вукашина Мрњавчевића – објашњава Вучковић.

- За мене лично, Стара Србија, која се територијално поклапала са државом, по мени, најмоћнијег српског средњевековног владара, краља Милутина који је поставио основу за надолазеће уздизање Србије у ранг царства и крунисања његовог унука Душана за цара, представља нуклеус нашег српског културног и духовног постојања на овом балканском парчету српске земље у срцу Европе, истиче Вучковић .

У својим књижевним делима хируршки прецизно раздвајате фикцију од стварности и прошлост приказујете очима обичних, малих људи који су на својим плећима изнели највећи терет српске голготе у 20.веку, првенствено у Великом рату. Открили сте, дуго година прекривене велом заборава дискретне хероје наше прошлости и личним стваралачким примером показали да историја није ''давно заборављена наука коју као тесто свако меси по свом укусу како му одговара''. Управо говоримо о Вашем делу ''Приче из Великог рата'' -одакле инспирација да, на тако оригиналан начин прикажете улогу давно заборављених појединаца који су чинили огромне подвиге у временима која су давно за нама?

-Припремајући грађу за моја дела, не служим се само методологијом научног истраживања, већ и људским причама, преношеним са колена на колено, које собом носе најтананије нити емоција и поноса не тако далеких потомака славних предака који су у Првом рату, величанственим и силовитим победама српске краљевске војске, ослободили целокупан простор Старе Србије. Казивањима људи, у чијим венама кола крв хероја који су од Куманова 1912. до Марибора 1918. године излазили као победници из страховитих битака доносећи слободу и стварајући ореол непобедивости и хероизма српској војсци. Мајчино ишчекивање сина јединца из рата са упаљеном свећом испред иконе док се у грудима комешају стрепња, страх и надање знани само онима које су, како Свети Владика Николај Велимировић каже ''бића најсличнија Богу'' и које једине безусловно воле (приповетка „Мајка“из Збирке Приче из Великог рата).

FOTO: Privatna arhiva

Снага духа да преброди све недаће и народна мудрост изречена простим речником и говорништвом познатим само мајсторима живе речи окупљеним испред сеоске продавнице, кафане или док уз ватру огњишта потомцима препричавају подвиге претходника. То је нешто што представља непресушни извор за стваралаштво и штити од заборава све који су били неправедно заборављени. Приче из Великог рата говоре о ратној судбини обичног човека, који је са орања отишао на фронт, опанцима газио хладне реке, био више гладан него сит, али никада није одустао и у свом унутрашњем бићу чувао веру која га је одржавала на путу личне и колективне Голготе српског народа. Један од оних ''обичних'' ликова о којима пишем је и Гаврило из истоимене приповетке. Гаврило је био можда највећи и најјачи у целој Моравској дивизији који је омањи топ са једног места лако пребацивао на друго.

FOTO: Privatna arhiva

Простосрдачан, добродушан војник чије име не заслужује да буде прекривено тамом заборава. Овај људски горостас је у време повлачења преко Албаније преко реке Маће преносио изнемогле саборце из Другог пешадијског пука. Пренео је и самог регента Александра Карађорђевића на носилима до друге обале. Не осећајући бол, ни терет злосрећне судбине тихо у себи изговарајући молитву коју га је научио даљи рођак, калуђер из Ветанског манастира на Сувој планини, Гаврило је преко реке пренео све саборце које је могао, док сам није изгубио свест и пао у воду. Хладна и надошла река Маћа прогутала је огромно тело Гаврила Митића, али га није искоренила из сећања. Не ограничавајући људски дух само на Велики рат, преносећи причу о монаху Данилу из Царске задужбине Св. Архангела код Призрена који је, као сведок мученичког страдања монаха Харитона у ломној души сачувао бестијално дивљање хорди и њихово кидисање на српско име и презиме на одвајкада српској земљи – образложио је Вучковић.

Као писац који се, против културе заборава бори бритким пером истине, извлачећи
испод копрена прошлих времена подвиге знаних и незнаних, један сте од првих који
искривљену слику о Милану Обреновићу приказујете у правом светлу, а прави сте
познавалац његовог лика, дела и стила владавине-шта српски народ дугује овом
историјски приказаном више као непопуларном него популарном владару?

-Политичка мисао првог нововековног краља у Срба, Милана Обреновића је запостављена

Фото: Фото - документација "Борбе"

Али, истина је једна, а она говори о заслугама Милановим које су имале свој курс деловања зарад, тада могућих интереса младе нововековне српске државе. Не улазећи претерано у личне симпатије краља Милана према Истоку или Западу, довољно је рећи да се он руководио највише српским интересом и да је због тога ''платио цену'' у сукобу пропагандних машинерија оних чија је моћ тада креирала политичку климу са разних страна у Краљевини Србији. Принуђен да се окрене Аустроугарској због недоличног понашања тадашње Царске Русије код стварања Велике Бугарске, Милан је дошао у сукоб са руском великом империјом и њеним политичким представницима у Србији – Пашићевим радикалима и Карађорђевићима. Милан Обреновић је први отворио идеју Старе Србије, односно Србије на југу, која се показала као једино могућа у целој политичкој историји нововековне Србије. Насупрот идеји тадашње царске Русије Велике Бугарске и немачкој Велике Албаније, стоји само идеја Старе Србије – истиче Вучковић.

Око имена краља Милана дешава се и радња романа ''Врана у пауновом перју'', по
којем је изведена представа у Народном позоришту у Нишу, чија премијера је била
18. маја ове године?

- Краљ Милан је у овом роману приказан кроз једну љубану причу са освртом на дешавања у граду на Нишави који је судбоносно и историјски везан за име овог владара династије Обреновића. Он је ослободио Ниш од Турака, сачувао га да га Руси не предају Бугарима, па од оријенталне паланке направио модеран европски град. Србија је постала озбиљна балканска држава тек када је добила Ниш, до тада је била Кнежевина од Алексинца до Београда без икаквог стратешког значаја (изузев Београда). Роман Врана у пауновом перју је још један доказ да су све љубавне приче на неки начин недоречене, неисказане у потпуности. У роману је приказана сасвим другачија, посебна љубавна прича, љубав кнеза Милана Обреновића са обичном, али прелепом Нишлијком. То су ретко инспиративне ситуације које се у приповедању могу противречно тумачити, посебно када се ради о љубави владара и обичне грађанке. Познато је да је љубав најсветије осећање које тражи пуноћу односа у искрености, поверењу, поштовању и одговорности. Роман управо казује о том светом и узвишеном осећању. Приповест се заснива на догађају из старог Ниша и жени у коју је кнез Милан Обреновић био озбиљно заљубљен и о њој говорио као ''споју дивљине и аристократске лепоте''. Многима се чини да је та љубав главна тема романа, мада постоји снажнија, али прикривенија – лицемерје једног човека, старог проте, чији су живот историјске околности прилично искомпликовале. Време радње романа је ослобођење Ниша од Турака 1878. године, када се много тога важног дешавало. Србија је постала независна држава, приморана да се окрене Аустрији и Бечу због компликованих околности у међудржавној арени онога доба (неискреној политици Царевине Русије која је подржавала само Бугаре и која им је осмислила идеју Велике Бугарске, конкретније, то је идеја  познатог руског дипломате и антисемите грофа Игњатијева). У Нишу, граду који је ослободио и највише волео, Милану Обреновићу је подигнут чудан, фалусоидни споменик који би требало да симболизује метак. Овај роман доноси и легенду о том споменику из Нишке тврђаве –девојке које желе да се заљубе треба рукама само да додирну споменик, а оне које желе да се удају треба да га загрле. Жеље се испуњавају, али је једини услов искрена вера у праву љубав. При томе, не треба сметнути с ума и једну важну чињеницу – изнад тог споменика стално круже јата врана у сопственом, не у пауновом перју, што симболично осликава и сам наслов овог дела – наглашава Вучковић.

Поред Вране у пауновом перју, још један роман изузетно држи пажњу и буди
интересовање љубитеља писане речи, а то је Ваше остварење Крај времена – прича о српској Мата Хари, шта је то по чему је особен овај роман?

-Познавати историју не значи само собом носити знање, већ и одговорност. Сви све знају о Ајзенхауеру, британском краљу Џорџу Петом или Вудро Вилсону, али нико није знао за Гаврила Митића из Другог пешадијског пука који је преко набујале реке Маће преносио по двојицу или тројицу измучених и изгладнелих српских војника да би их спасао сигурне смрти, а на крају и сам пао довршивши херојско дело. Можда је и знао, али није записао, а изговорене речи које се не запишу носи ветар заборава. Мртви су само они који су заборављени. Ми смо народ који негује културу заборава. Роман Крај времена прича о српској Мата Хари, управо чува од заборава ликове о којима нико није говорио ни писао, а који су у хаотичном времену Другог светског рата деловали између ватри сукоба Абвера, Гестапоа и савезничких тајних служби (Интелиџенс сервис, ГРУ).

FOTO: Privatna arhiva

Филмски јунаци са којима се поистовећују генерације не би преживели ни дан када би се нашли у кожи оних по чијем лику и делу су стварани. Управо када говоримо и о романима у којима чувамо од заборава све оне мање познате којима дугујемо толико познатих извојеваних битака ми смо у неку руку настављачи њиховог дела, јер њиховом недовршеном животном опусу додајемо пуноћу стваралаштва која надахњује генерације које долазе, не само да о њима мисле, већ и да уче о љубави, патриотизму и жртви- каже Вучковић и додаје:

- Одговорност значи да, онда када се нађете пред празним листом папира испишете редове
који ће носити поруку и поуку. Поруку да је истина једино мерило и снага, а поуку да, ма
колико нечије име било у историјском смислу мало и безначајно, његово дело може бити
велико – рекао је Вучковић.

Добар сте познавалац Старе Србије, какве су особености овог дела корпуса српских земаља у културолошко-антрополошком смислу?

- Лако можете препознати људе са овог поднебља – весеље, дружељубивост и слављење живота у сваком моменту. Стара Србија је посебна филозофија живота. Три или четири падежа са акцентом на старом месту или на последњем слогу Призренско-тимочког говора (са подваријантама), гајде којима се све прослављало и којима се певало о радости живота, посебне су одлике Старе Србије (где престају гајде, а почињу гусле престаје и граница Старе Србије и почиње нова, Карађорђева Србија која се стварала тек од 1804. године). Гајде су инструмент Старе Србије, а кроз њега се славио живот, љубав и све оно што човека чини срећним у сваком смислу. Стару Србију културолошки и антрополошки можете омеђити звуком гајди (гусле славе поразе, смрт, доносе наивне мегаломанске митове и недоказане легенде на којима неук народ касније ствара погрешну историју).

FOTO: Privatna arhiva

Менталитет људи и њихово родољубље, трпљење, као и спремност да увек животе ставе на олтар слободе, одликују Стару Србију. Довољно је само погледати историју Заплања (крај између Суве планине и Јужне Мораве), видећете да нема породице која није у сваком ослободилачком рату дала оно највредније што је имала - животе. Важно је напоменути и да је Стара Србија тај нуклеус суштине из кога се развијао каснији корпус српских земаља и да Западни Срби управо воде порекло из Старе Србије , па није баш најјасније

Стара Србија је неправедно запостављена у прошлости?

-Што због немогућности максимилизације дипломатских напора Србије, што због неразумевања културно-историјске улоге земље која је чинила централни и средишњи део државе краља Стефана Уроша Другог Милутина, Стара Србија је запостављана због аспирација ка западним деловима српских земља, а како сам навео, Западни Срби управо
воде порекло из Старе Србије и то је тај генетски код који нас веже, али се то довољно не
познаје нити се изучава, а неопходно је да човек крене од својих корена како би својим потомцима оставио стазу ка будућности са познавањем онога што јесу и ко су. Посебно је идеја Старе Србије запостављена у првој Југославији, после 1918. године, када се српска
политичка елита на челу са Алекасандром Карађорђевићем окренула решавању тешког и
компликованог Хрватског питања. Та елита је била заљубљена у хрватску културу, Загреб је постао друга престоница Југославије, Ниш и Скопље су запостављени, нису се решавали проблеми на југу који су много касније испливали на политичку површину са свим негативним последицама по Србију. После 1918. године и сама Србија губи државни идентитет, жртвујући тешком муком стечене вредности зарад нове, нејасне и непотребне творевине Југославије. У другој комунистичкој Југославији и касније на простору Старе Србије, Брозови комунисти праве нове државе, нације и религије. Од свега тога, данас је остала само идеја Старе Србије - закључује Вучковић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације