ОДВИКАВАЊЕ ОД БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ: Владимир Вулевић, писац и редитељ, о роману "Мали Мурат" и суровом суочавању са собом

УПРКОС томе што је повремено веома духовит, роман "Мали Мурат" писца и редитеља Владимира Вулевића тужна је, чак трагична прича, чији су актери људи на одвикавању од болести зависности. Књига почиње бруталном тучом наратора и његове партнерке, а кроз целу причу провејава сећање на једно убиство.

Контраст

- Роман је објављен пре непуна три месеца и још га малтене напамет знам, па претпостављам да до правог и потпуног отклона још није дошло. Иако на ствари у животу, па и на оно што радим, често гледам црно-бело, мање због самих ствари, више јер сам такав, трудим се да их, и без боје, сагледам са топлином и ведрином, и са понешто разумевања, пре свега за људе, јер колико год загушљиви и мрачни, често умеју да буду топли и ведри, најчешће изненада и без разлога, колико да се каже и понешто искрено и смешно, да се стисне рука, да се осветли пар корака на путу - каже Вулевић о свом доживљају властитог романа, који је издао београдски "Контраст".

Контраст

Лечење од алкохолизма у роману заправо отвара, као Пандорину кутију, читав низ позадинских прича. И сам аутор признаје да су и лечење и алкохолизам само изговори за нешто сасвим треће:

- А то треће је била жеља да се пред читаоца изнесе портрет зависника, преосетљивог неурастеника који своје зависничко понашање, манипулативни однос према свету и непредвидив карактер, почиње да успоставља и развија још у најранијој младости, због чега и добија надимак Мали Мурат, па се чини да је потпуна неосетљивост наспрам ближњих и наспрам властитог живота и бесомучно манипулисање њима за њега једини могући облик блискости, једини могући облик живота.

Његови ликови и односи зависника су пластично приказани, а њихови сусрети и суочавања са самима собом драматични. Вулевић признаје да су му лична искуства омогућила "јасан и врло непосредан увид у свет у односу на који је желео да подигне и изгради логички конхерентан, помало онеобичен, али доследан свет својих књижевних ликова":

- Сва лична искуства од почетка рада на роману третирао сам и доживљавао искључиво као смернице које су водиле до изградње тог света, али остајући ван њега. Сви су ликови и сви дијалози измишљени. Међутим, поједине карактеристике сваког лика, тон дијалога који воде, ситуације и места на којима се те ситуације и ти дијалози одвијају, "дрпани" су и позајмљивани од којекуда. Уз то, према уметничком истраживању било ког типа, нарочито у припреми и изградњи књижевних или филмских ликова, развио сам с временом велику аверзију и скепсу, па се трудим да се у свом раду, нарочито када су у питању ликови, ослањам искључиво на машту, којом покушавам да обрадим и превреднујем, да отфантазирам и домаштам све оно што у себи, око себе и у људима око себе налазим занимљивим и вредним маштања.

На питање мисли ли да су суочавања са собом увек тектонски поремећаји, као из цуга Вулевић одговара:

- Морају бити. Ако су искрена.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације