ДАРИВАЊЕ ЈЕ УВЕК ПОСЕБНА ЧАРОЛИЈА: Интервју - Весна Кнежевић, сликарка и професорка Факултета ликовних уметности

СТАЛНО треба делити љубав. У њој је смисао. То нам је свима насушна потреба - загрљај, пољубац. У њима је радост. У њима се забораве све боли прошлих времена. То нас све чини много срећнијим, упркос свим недаћама, ратовима...

Фото Зоран Јовановић

Ову јединствену формулу среће и опстанка, Весна Кнежевић, сликарка и професор београдског Факултета ликовних уметности, каже, научила је од своје баке, која је са дететом у рукама, из Поткозарја доспела у Јасеновац. И преживела.

Тако је делећи да би множила и ова уметница деценијама, на цртежима и сликама, у бескрај низала - пољупце. Један такав нашао се на традиционалном календару, који већ четврт века, уочи Нове године, штампа и промовише Центар за графику ФЛУ. Као и њеним претходницима, међу којима су нека од најугледнијих имена домаће ликовне сцене, и њој је у овом изложбеном простору у Париској улици, тим поводом, крајем децембра, уприличена изложба. Названа је "За тај слатки дан", према Петраркиним стиховима. У разговору за "Новости", Весна Кнежевић говори о том свом дељењу топлих људских осећања кроз уметност, али и кроз рад са осетљивим друштвеним категоријама, као и зашто је управо љубав неопходна, више него икад, у свим сферама нашег друштва. И у сваком углу наше планете.

Шта пољубац чини тако посебним мотивом у историји уметности и књижевности?

- Свака тајна лежи у човеку. Све оно што треба саопштити са радошћу и љубављу, са снагом и виталношћу човековог живота и опстанка, све се то саопштава пољупцем. Тако да су многи своја дела базирали управо на тој теми, али не тако бескрајно као ја. Саопштења која се деле пољупцем имају и неку своју потврду, то је као неки печат љубави. И зато су аутори из разних уметности додирнули пољубац као значајно место. И мени је он чудесан, и још му се дивим. У овом времену још и више. Човечанство све више улази у играње ратова и разне друге суровости, све чешће добијамо информације које нас узнемиравају. Баш зато и не могу да одустанем од пољупца. Што више време пролази, све је више разлога за пољубац. На отварању изложбе мој колега Мишко Павловић, управник Центра за графику, говорио је о различитим пољупцима који постоје и шта све значе, али сам се ја базирала на оном једном, нежном, љубавном. Није случајно пољубац на календару. То је да би људи у 2025. имали само пољупце.

Фото приватна архива

Код вас су пољупци у разним бојама, а овај на календару је црвен. Шта боја значи у том најважнијем сусрету на свету?

- Црвена је боја велике енергије, радости и страсти. Зато смо и изабрали као повод за ову графику пољубац са једне моје слике која се налази у колекцији музеја "Надежда Петровић" у Чачку. За изложбу поводом календар замолила сам и да ми је уступе, да би направили компарацију медија, управо у простору Центра за графику. А као трећи медиј увела сам и инсталацију сачињену од различитих тканина у црвеној боји, које чине те таласе према унутрашњем ткиву графике, или слике. Док сам радила на графици, постала сам свесна слојева који се налазе на слици, да је та црвена веома значајна због енергије коју носи, па сам са тим црвеним тканинама хтела да постигнем да сви посетиоци уђу у тај простор и ту се сместе, као што је тај пар ушао у моју слику, односно графику.

У једној другој серији радова главни јунаци су једнорози, а њоме задирете у просторе несвесног?

- То несвесно је произашло из интересовања за париски Музеј Клини, односно серију таписерија "Дама и једнорог" из 15. века, где такође има те интензивне црвене боје. И то је прича о заљубљености у живот, радост постојања. Онда сам то повезала са својом ликовном праксом, тражећи решење за те просторе и комуникације тих девојака које чувају једнороге, баве се том зачараном атмосфером где је све као из неког другог света. То је хармонија неког вишег реда, нечега што није препознатљиво у сазнању, већ у осећању да снага чаролије заиста постоји.

Једну посебну чаролију поделили сте и са децом са Клинике за неурологију и психијатрију за децу и омладину?

- У току прошле године урадили смо неколико мурала. Један од њих био је на одељењу за децу болесну од аутизма, који сам радила са студентима Факултета ликовних уметности, мојим докторандима и онима са треће, четврте године и мастер студија, али и Факултета примењених уметности. Идејно решење су дали млађи студенти, и онда смо у веома кратком времену урадили један веома добар рад. Сви су били задовољни, а студенти срећни што су се мало одмакли од факултетских обавеза и показали своје знање. Али, и што су имали прилику да дарују. За све људе то је увек посебна чаролија. Потом је директорка клинике увидела да су за праксу психијатрије веома корисне арт терапије, али и да је значајно да се њихов простор направи другачијим. Прихватила сам тај позив. Сматрам да смо сви ми дужни, односно требало би да имамо осећај за угрожене.

Колико је из вашег непосредног искуства, управо тим осетљивим групама важно даривање?

- То се види тек када са њима радите. Веома је драгоцено. Поред мурала које смо направили у ходницима, собама, та радионица, коју сам покренула са једним од студената, имала је за циљ да им промени тај осећај да су у болници, на месту где се осећају другачије. То смо покушали да им цртањем изменимо. Да прођу неку врсту радости. Али и да освесте то што их мучи и превазиђу своје проблеме. Те групе су се и мењале док смо радили са њима. Било је и оних који су се дуже задржавали. Углавном их има двадесетак, који су се веселили и уживали у оном што смо радили. Било је то освајање неке слободе у којој су доживели измештање из проблема који их је ту довео.

Пре овог пројекта имали сте и раније, друге акције посвећене деци?

- У УЛУСУ смо се договорили да правимо радионице, честитке за децу, да их носимо по домовима здравља, болницама, да би та деца, која су неким тешким ситуацијама, имала осећај да неко мисли на њих. И појединци, и друштво. И моја су деца цртала и писала те честитке. У УЛУС-овој галерији смо имали и изложбу. Поготово деца имају данас тежак задатак да у овом суровом времену пронађу себе и остварују своје снове. Некада је друштво било безазленије, није била овако доступна та свест о насиљу, ратовима, свим мукама одраслог света и човечанства, деца нису била толико угрожена као данас. Они тако осећају да им се затварају путеви тог нежног мишљења о свету. Сада је тек посебна обавеза пред одраслима да их заштите и њима се баве. Наравно, без лагања, јер их не треба држати у незнањима, зато што она могу да буду опасна. Са друге стране је тај садашњи тренутак у свету толико тежак, а деца заслужују да одрастају у више радости и срећи.

Колико је технолошки напредак, који свет чини хладнијим, деци замаглио тај пут према чистим емоцијама?

- Деца прате технолошки развој и спретнији су од нас у коришћењу свега тога. Човечанство мора да напредује, као и наука. То су природни токови. Али са друге стране морамо да чувамо хуманост, човечност, бајковитост. А колико су деци потребе управо те чисте емоције увериле су ме те радионице. Оне су доказ да деца нису отуђена од емоција. Ми томе стално присуствујемо када почнемо да цртамо са тим тинејџерима, који још верују у Деда Мраза. Они верују да та магија постоји, иако су притиснути проблемима. Они су суочени са веома тешким ситуацијама, са реалношћу која их је узнемирила. А када им поставимо тему која се тиче Нове године, или честитке са лепшим жељама, испостави се да они итекако имају коме да пишу. Рекло би се да би они као тинејџери то требали да превазиђу, али је та потреба да се заштите лепим, исто тако велика. Имали смо радионицу и 1. јануара, са студентом Душаном Стипићем Дудварским и докторандима Милицом Весић и Маријом Марковић.

Ретко се дешава да је дело и живот уметника толико испреплетан сличним емоцијама...

- Имам петоро деце. Како сам мислила и осећала, одувек сам тако и живела. Радовала сам се и радујем се животу. И чини ми се да све треба делити. Као што су деца моја, тако су то и деца свих нас. И они су своји људи, имају своје животе. А та љубав је оно колико се заједнички живи. Сви ми људи чинимо један организам. И сигурно волимо једни друге. И када би тиме окренули све оно што у некој похлепи људи лоше чине, ова би планета имала дивну будућност.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације