ДАН КАДА ЈЕ ПЕГАВИ ТИФУС ОДНЕО ВЕЛИКУ СЛИКАРКУ: Пре 110 година, као болничарка Ваљевске болнице, преминула је Надежда Петровић

ПРЕ 110 година, 3. априла 1915. као ратна болничарка Ваљевске болнице, од пегавог тифуса подлегла је велика српска сликарка, која је нашој уметности отворила врата модернизма - Надежда Петровић (1874-1915).

Фото Љуба Ранковић

Умрла је рано, на пољу части и родољубља, а цео живот провела је у страсној борби за обнову и културни развитак свог народа, како је то својевремено приметио њен блиски пријатељ, сликар Бранко Поповић.

Ипак, према речима Поповића, који је организовао њену постхумну ретроспективу у "Цвијети Зузорић", сликарство јој је било - дионизијски ведро:

- Надежду Петровић је и сама смрт затекла у једној таквој раздраганости и неизмерном духовном богатству и снази - рекао је Поповић, 14. децембра 1938. отварајући изложбу која је њено целокупно дело први пут приказала Србији у пуном сјају. - То сам видео и дубоко осетио када је посетих болесну у ваљевској болници, 1915, у пролазу са фронта за београдску војну болницу, и сам болесник од пегавог тифуса. Уз литар најбоље каменичке шљивовице, коју сам јој по жељи био донео, претресли смо тада за последњи пут важна питања нашег младог сликарства. То је био разговор достојан уметника и јунака Надежде Петровић и њених дивних платана.

Фото Муѕеј савремене уметности

Палећи свећу на двадесетогодишњицу Надеждине смрти, Милорад Павловић Крпа, публициста, преводилац и уредник "Народне одбране" часописа са којим је сликарка сарађивала, присетио се њене храбрости и несебичности, док је негујући болеснике у Ваљевској болници, на стотине њих отимала из чељусти смрти:

- Спасавајући друге, сама је пала. Стотине је спасла, али је себе жртвовала. Умрла је као што умиру јунаци - са осмехом на уснама и дубоком вером у ослобођење и уједињење... Надежда је пала на пољу части и дужности. Њен живот и рад служио је као сјајан пример младом поколењу како се живи и умире за идеал слободе и отаџбине.

Рођена у Чачку 1874. године у породици Мите Петровића, председника Пореске управе и Милеве Зорић, сестре Светозара Милетића, Надежда је у Београду завршила вишу девојачку школу и положила учитељски испит. Сликарство је учила код Ђорђа Крстића и Кирила Кутлика, да би се потом упутила на студије у Минхен. Усавршавала се у Италији и Паризу. Али, јака везаност за средину из које је потекла, никада је није напуштала.

Фото Народни Музеј Србије

- Кућа њезиних родитеља била је једна од оних честитих и родољубивих старинских кућа српских - сведочила је својевремено Делфа Ив. Иванић, са којом је сликарка основала "Коло српских сестара", приметивши како су сви чланови ове породице били талентовани, "помало цртали, сликали, певали, писали, свирали..." - Иако је чиновничка плата и онда била мала и ако имање није било велико и мало је доносило, у њој је било места и хлеба не само за деветоро деце, браће и сестара Надеждиних, за по коју стару тетку или рођаку, већ и за коју сироту другарицу, Надеждину, или њених сестара. И тако је у њеном родитељском дому било увек пуно, увек живо као у кошници, и ко је год у њ ушао, бивао је пријатељски и срдачно дочекан и крај све тескобе куће, бивало му је некако широко и топло.

Њена пријатељица присетила се и како је 1912. и 1913. у балканске ратове ступила заједно са војском:

- Она је на свим превијалиштима. Јавор, Призрен, Везиров мост, Ретке букве, поља су њене делатности и енергије. Њу није страх ни арапских богиња, ни тифуса, ни колере. Најзад на Ретким буквама пада и сама оболела од колере, али њен снажни организам побеђује и ми је видимо опет здраву, ведру и за рад орну. Година 1914. затиче је на сликарским студијама у Италији. Одмах по упућеном ултиматуму Србији, креће за отаџбину... На Мачковом камену, у Крагујевцу, Степојевцима и најзад у Ваљеву, леглу заразе пегава тифуса, видимо је како се не одмиче, од наше оболеле војске. Ни једног тренутка не помишља на себе и своје, као и на опасност која над њом лебди. Она, уосталом, није ни научила да мисли на себе...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације