КУЛТУРНА МИСИЈА НЕ БЛЕДИ КРОЗ ВЕКОВЕ: Дан словенске писмености слави се у знак сећања на Ћирила и Методија

ДАН словенске писмености, 24. мај, када се славе светитељи Ћирило и Методије, обележен је у низу земаља које почетке описмењавања и христијанизације дугују њиховом труду и делу.

Фото Архива

Са једне стране, то је празник када Црква слави равноапостолне Ћирила и Методија, учитеље и просветитеље Словена, а истовремено, тај дан обележавају и световне власти словенских земаља као вид подсећања на њихову изузетну културну мисију.

Солунска браћа уобличила су писмо за Словене, као неопходно средство христијанизације.

Тако је настала глагољица, а потом и ћирилично писмо, а истовремено је обликована рана форма старословенског писменог изражавања.

Неопходно средство њиховог мисионарског рада били су такође преводи богослужбених текстова на словенски језик, што је исто тако захтевало изузетну стручност, марљивост и посвећеност.

На тај начин омогућена је употреба словенског приликом богослужења. Далековида одлука да се словенски језик прихвати као нови богослужбени наишла је тада на озбиљне препреке и негодовања.

У западној Цркви, римокатолицизму, коришћење народних језика приликом службе Божје сматрано је недопустивим, тада и вековима потом. До тада се стандардно држало да сакралну димензију имају хебрејски, грчки и латински.

Међутим, Ћирило и Методије закључили су да њихова мисија христијанизације, како би донела ваљане плодове, мора подразумевати и обраћање новим верницима на језику који им је разумљив.

На тај начин, словенски је такође постао језик службе Божје.

Мисионарски рад солунске браће Ћирила и Методија међу Словенима у Моравској омогућен је пошто је Растислав, владар моравских Словена, после непријатних искустава са мисионарима из Баварске, одлучио да затражи помоћ, с циљем христијанизације, од Византије.

Словени на простору Моравске односно Великоморавске, која је обухватала простор данашње Словачке, Чешке, Лужице, делове данашње Пољске, Панонску низију, средином 9. века налазили су се под притиском немачких мисионара.

Растиславова Моравска, чије је језгро било у областима данашње западне Словачке и чешке Моравске, настојала је стога да се отргне од преваге архиепископија Салцбурга и Пасауа.

Године 860. он је и прогласио осамостаљење. Потом, обратио се Михајлу III византијском владару, с молбом да се његовом народу пошаљу мисионари из Цариграда.

У Константинопољу је потом избор пао на Ћирила и Методија, браћу родом из Солуна, извесно због њихове како духовне тако и интелектуалне снаге.

Осим озбиљног богословског образовања таква мисија захтевала је и лингвистичка знања, па и даровитост.

Обојица су се претходно, и иначе угледног порекла, остварили у својој земљи на више поља. Један је био старешина манастира завидног угледа, други професор високе школе у Цариграду.

Претходно су већ имали искуство мисионарења међу Арапима, као и Хазарима, на простору јужне Русије.

Претпоставља се да су словенски говор познавали од најранијих дана пошто су, стасавши у Солуну, вероватно долазили у додир са тада бројном њиховом популацијом у непосредној околини тог града.

Мисију у Растиславовој Моравској започели су 863/864. Поред лепих резултата, сусрели су се и са крупним невољама, црквена хијерархија из Баварске, Салцбурга и Пасауа, употребила је сва средства да их онемогући, па и оклевета Светој столици, папи у Риму.

Суочени са озбиљним оптужбама, запутили су се потом у Рим 867. године, како би оправдали своју делатност пред папом.

Срећом, њихов рад је у Риму одобрен и потврђен. Папа Хадријан II сагласио се са њиховом мисионарском и просветитељском визијом.

Методије је том приликом и рукоположен за архијереја, епископа Моравске. Ћирило је међутим током боравка у Риму умро. Приликом давања монашког завета уочи смрти, он је, управо у Риму, добио име Ћирило, уместо крштеног Константин.

Пошто је на челу Моравске Растислава заменио Сватоплук (870 -894) околности мисионарског рада међу Словенима на том простору су промењене.

Методије је одлуком синода у Регенсбургу протеран, а извесно време био је и утамничен.

Избавила га је интервенција папе.

Словенска литургија, коју је одобрио папа Јован VIII 880. године, убрзо је забрањена.

Методије је умро априла 885. а Великоморавска је престала да постоји почетком 10. века.

Ученици Ћирила и Методија напуштају потом Моравску и одлазе међу Словене на југу.

Претпоставља се да је ћирилично писмо уобличено тек тада.

Слова као трајни споменик

СТАРОСЛОВЕНСКО, односно данас црквенословенско богослужење остало је, уз извесна прилагођавања, управо као и ћирилично писмо, плод мисионарско просветног рада Ћирила и Методија, живо до наших дана међу православним Словенима, као њихов трајни споменик.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације