ЗАСПАО НА МОРСКОМЕ ПЛАВОМ ЖАЛУ: Три и по деценије од смрти неправедно заборављеног барда Слободана Алигрудића (1934-1985)

ЗА мање од месец дана врелог лета 1985. године, отишла су два великана нашег глумишта: Зоран Радмиловић, а убрзо за њим и Алија, како су од милоште звали Слободана Алигрудића.

Фото Документација "Борба"

Управо су њих двојицу често поредили не само по глумачком дару већ и по карактеру, проналазећи да су обојица били шармантни, дружељубиви, духовити, цинични, осећајни, преки, сетни, неповерлљиви, јогунасти, искључиви и арогантни. Њихов колега Драган Николић неком приликом је приметио да Зорану и Алији, баш као и Павлу Вуисићу и Слободану Перовићу, глума није била под "А". Под "А" им је био живот.

Нажалост, мало га је било у оба случаја - Алија није дочекао да напуни ни педесет једну годину. Још је много сличности међу овом двојицом уметника и једна, чини се непремостива разлика: док је Зоран отишао у незаборав и до данашњих дана му стижу тантијеме (ускоро нова књига, филм и представа), Алија је, чини се, увелико и неправедно заборављен. Нема ни фестивала, ни позоришта, ни награде, ни монографије с његовим именом.

Додуше, постоји једна улица негде на Чукарици. Као и за многе друге великане остаће недоумица која то "суђаја" одлучује колико ћемо кога вредновати и памтити, а још мање како ћемо му узвратити...

Слободан Алигрудић би за који дан (15. октобар) напунио 86 година. Какве је све антологијске улоге за ове три и по деценије могао да оствари, само у филмовима Емира Кустурице! Да не говоримо о свим сјајним остварењима Жилника, Макавејева, Павловића, Марковића и Караклајића, које је пре тога већ оставио за собом. Јер, њега је било довољно видети само једном, па да вам трајно остане у сећању и лик и улога.

Рођен је 15. октобра 1934. године у Битољу, у Македонији. У Београд је дошао млад и чврст у намери да је глума његов прави избор. И заиста, убрзо је примљен на Академију, у класи Јосипа Кујунџића. Још као студент заиграо је у филму "Шолаја" (1955) и као да је већ тиме усмерио свој пут више ка великом платну него позоришној сцени.

Убрзо је уследио и ондашњи биоскопски хит "Суботом увече", а Алија је бар накратко покушао да се "отме" и оде у театар. Пуриша Ђорђевић ће га убрзо филмом "Сан" поново поставити пред камеру. И тако ће се, уосталом, дешавати већим делом његовог живота - разапет између два медија, на крају ће ипак предност дати целулоидној траци. Мада у театру није оставио изразити број улога, његово име је незаобилазно у плејади величанствених, оних који су дунули у боцу Атељеа 212 и у њој сачували "дух" куће из најбољих дана - Алија и Зоки, па Бата Стојковић, Милутин Бутковић, Петар Краљ, Бора Тодоровић, Слободан Перовић, Ташко Начић...

- Успевао је да на необичан начин делује обично. Поистовећивао се лежерно, природно, увек изнутра, претварајући глуму у истину. Фасцинирао је партнере и публику понајвише тиме што су му си веровали. На сцени није, могло би се рећи, ништа радио, а урадио би све, урадио би што велика већина не може.

- Деловао је, није делао - записао је о Алигрудићу у својој књизи "Урбана глумачка модерна Атељеа 212" Дејан Чавић и додао: - Алигрудић је глумац Оливијеовог соја. Без спољњег сјаја, јаког унутарњег значења.

Важио је за уметника који је с небичном лакоћом спајао "лирско и драмско, хуморно и гротескно, свирепо и дирљиво, реторично и загрцнуто, фолклорно и велеградско" - био је глумац интуиције и глумац дистанце, а опет као мало ко, упевао да најтананијим путевима дође до гледаоца.

Foto: Фото Документација "Борба"

POGLEDAJ GALERIJU

И не само то: са истом представом дан касније отишао је на Стеријино позорје. Били су то заиста његови "последњи дани": умро је у предвечерје 13. августа, у Грацу, на морскоме плавом жалу - баш као у оној познатој мелодији из филма "Сјећаш ли се Доли Бел". Усамљен у смрти као и у животу, достојанствено и довољно далеко од нашег недостојног сећања.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације