ПЕСНИК КАО МИТОТВОРАЦ: Три деценије од смрти великог поете Васка Попе (1922-1991)

Чим се из књижевноисторијске перспективе погледа на песничко дело Васка Попе (1922-1991) јасно се виде разлози за одавно прихваћени став - реч је о песнику који је у српској поезији друге половине XX века не само утемељивач модерног израза, већ је и песник који је са највише доследности неговао један поетички образац чврсто везан за саме темеље митолошког слоја српске културе.

Васко Попа / Фото Б. Ђорђевић

А на самом почетку песничког деловања Васка Попе ствари баш нису стајале повољно по самог песника. Милан Богдановић, један од најутицајнијих критичара педесетих година прошлог века, скривајући, сасвим разумљиво, своју идеолошку позицију, довео је у питање семантичку кохеренцију Попиног песничког израза. И тај неспоразум песника и критичара, ма колико да је чврсто укорењен у хоризонт једног доба у коме је идеологија још претендовала на то да себи подреди сва поља уметничког израза, био је јасан знак да до поетичке основе поезије Васка Попе није било лако допрети. Поготову због тога што је овај наш песник одлучио да за основу своје поетике узме начела која је један други велики песник, али и добар тумач и књижевности и ликовне уметности, Растко Петровић, изложио у програмском огледу "Младићство народнога генија", објављеном 1924. године.

Иако је оглед Растка Петровића написан и објављен у време пуног процвата авангардних тенденција у нашој књижевности, у њему сусрећемо једно необично становиште. Растко Петровић, наиме, предлаже свакоме ко жели да оде што даље у мењању свог књижевног израза да се што дубље врати у прошлост, да потражи оне облике усменог стваралаштва у којима је језичка инвенција дошла до врло необичних облика описивања света. Иако припадници наше авангарде нису имали слуха за овај поетички програм, Васко Попа је у њему нашао оно што му је било потребно за градњу једног модерног песничког израза, који је баш у песми "Коњ" збунио Милана Богдановића тиме што је један усменокњижевни облик (загонетка) искоришћен као подлога за градњу необичне слике света. У тој слици света средишње место је добило питање необично актуелно у хоризонту педесетих година прошлог века, питање слободе (коњу се у тој песми "између вилица" човек "настанио/Са своје четири стране света", човек му је, једноставно речено, постао и насилни господар и зато је коњ, подређујући се човековој вољи, "губицу раскрвавио"). И само из овог примера се види да је Васко Попа, прелазећи на онај тип употребе језика који је карактеристичан за неке усменокњижевне облике, учинио необичним свој песнички израз, посебно необичним за оне који су га посматрали из перспективе која не подразумева усмено наслеђе.

На срећу Васка Попе у годинама његове песничке објаве деловао је и критичар Зоран Мишић који је, као што показују његови текстови сабрани у књигу "Реч и време I - II", своје разумевање поезије, у подједнакој мери, утемељио на погледима Растка Петровића и Т. С. Елиота. Пишући о првој књизи Васка Попе, о "Кори", оглед "Поезија опседнутих ведрина", Зоран Мишић је настојао да укаже превасходно на тематску страну Попиних песама, тачније речено, он је желео да осветли угао из ког Попа гледа на саму људску егзистенцију, сасвим очигледно осећајући да је највећа опасност која песнику прети долазила из оспоравања смислености његовог песничког говора. "Опседнуте ведрине" о којима је говорио Мишић су, сасвим сигурно, проистекле из оне визије људске егзистенције која је постављена у сам темељ модерне уметности, оне визије коју је и Иво Андрић унео у своју беседу у Стокхолму. Прве увиде у ужепоетичке одлике Попине поезије дао је песник и један од наших најбољих тумача поезије Миодраг Павловић. Миодраг Павловић је, анализирајући, између осталог, и мотив белутка у Попиној поезији указао и на настојање овог песника да се креће према, у нашој књижевности ретким, космогонијским визијама, тачније ка миту и да му је за песничко уобличавање таквих визија потребан и одговарајући облик. Отуда је, упућује нас Павловић, дошла Попина потреба да песме сврстава у циклусне целине, да се креће ка некој врсти за песнике одавно далеких одлика епа. Овај Павловићев утисак је своју праву потпору добио у књизи "Споредно небо".

Васко Попа / Фото Б. Ђорђевић

И мада је умео да велики број својих песничких текстова доведе у непосредну везу са митолошком основом целокупне српске културе, о чему врло снажно, између осталог, сведочи књига "Усправна земља", књига у којој је и сам наслов постављен на ону визију српске судбине и историје коју срећемо и у, примера ради, бројним епским песмама и у родољубивој лирици наших песника, романтичара посебно, пошто код њих доминира та потреба да се гради вертикално заснована слика света, потреба да се иде као ономе што "бити не може", али су и поједине песме, као на пример, песма "Косово поље", врло видљиво повезане са митолошком интепретацијом националне судбине ("Поље као ниједно/Над њим небо/Под њим небо"). Уграђујући митолошку основу и у интепретацију националне судбине и у виђење саме људске егзистенције (нарочито у књигама "Кора" и "Непочин-поље"), Васко Попа је од песника који рекреира митолошке садржаје, видећи у њима и једну моћну визију света и човекове улоге у том свету, у једном тренутку посегао и за оним што би се могло означити и као потреба да се, на познатим претпоставкама митолошког мишљења, изгради оргинална митолошка творевина. О томе сведочи циклус "Мала кутија". У 11 песама (једна има улогу пролога, а друга епилога, чиме се сугерише целовитост, потпуност једне визије света) Васко Попа гради једну митолошки засновану визију света у чију је основу постављено оно што је Растко Петровић овако посматрао: "Живот људи на земљи ако има једну трагичну аналогију са животом целе природе, ако се природа и људи узајамно симболизирају; онда и свака песничка хипербола, метафора, поређење итд. не значе само један уметнички облик, него непрестано спајање судбине човека и природе целе... значе и непрестано струјање њихових живота и пулсација, која једино овде у уметности може бити слична оној у космосу".

А сама чињеница да је Васко Попа, полазећи од онога што образује митолошки слој српске културе (а тај слој је најнепосредније видљив у књизи "Живо месо"), изградио један песнички свет тако што је слику тог света увео у образац песничког говора који је у тој мери особен да није подложан имитацијама, најбоља је потврда и његовог високог места у српској књижевности и свести о томе да се књижевност као уметност језика најбоље обнавља онда кад се враћа ономе што је древно, што је сама основа напора да се протумачи свет и људска судбина.

Препоручујемо

Србија

0 0

ПОЧАСТ СЛАВНОМ СУГРАЂАНИНУ: Предложено да Градска библиотека у Вршцу да понесе име Васка Попе

20. 10. 2020. у 12:01

Србија

0 1

СА ТРИ МЕСЕЦА ЗАКАШЊЕЊА Уручена награда „Васко Попа“ младом песнику Бојану Васићу

19. 10. 2020. у 14:48

Култура

0 1

У СЛАВУ ЈОВАНА ДУЧИЋА: САНУ обележава годину великог песника, дипломате, задужбинара

10. 01. 2021. у 11:01

Култура

0 5

ДЕТИЊСТВО ЈЕ УЗ ЊЕГА БИЛО ЧУДЕСНО: Невена Дамљановић, унука Добрице Ерића, уз деду је заволела писану реч

07. 01. 2021. у 07:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације