КАФАНА НАДЖИВЕЛА ЦАРИГРАДСКИ ДРУМ: Објекат породице Спасић још сведочи о историји дужој од века

НАЈСТАРИЈИ активни кафеџија у Србији је Драгослав Спасић (88) из Рашевице код Параћина, а његова породична кафана - подигнута последње године 19. века, на тадашњем Цариградском друму - уместо трговаца са воловским запрегама, сада дочекује неке друге госте...

Фото: З. Рашић

А, у Подјухорју, кафану са продавницом, и аутентичном издању српске долмаре, још 1900. саградио је Драгослављев деда Милош, угледни предузимач тог времена. Спасићи су тада, на том важном путу тадашње Србије, дуж обале Велике Мораве - од Београда, преко Крагујевца, Јагодине и Варварина, до Крушевца - људима обезбеђивали преноћиште, а коњима и воловима шталу.

- Деда је погинуо већ 1914, у Великом рату, а бака је, са свршеном гимназијом, успела да сама ишколује четворицу синова. Захваљујући дединој уштеђевини, тројици је купила куће у Београду, док је мој отац Милутин, са угоститељско-занатском школом, остао у селу, да настави традицију. Кад је напунио 22, а било је то 1932, поново је отворио ову кафану и лепо радио до почетка Другог светског рата. У међувремену сам и ја рођен, па сам практично одрастао у кафани, а онда је отац отишао у рат - присећа се Драгослав.

По ослобођењу, нова власт кафану је национализовала и у њој су радила чак два угоститељска предузећа, а њему је дозвољено да на машини коју је отац купио прави соду. Педесетих година прошлог века од клакера и кабезе лепо се живело, а онда је кафана враћена породици...

Фото: З. Рашић

- Ево, већ шест деценија не избијам из кафане, ту сам стекао и пензију. Кад је мој отац други пут отворио кафану, купио је радио на батерије, први у темнићком крају, а простор су увече осветљавале лампе "гасњаче". Међу првима смо увели и струју, а онда сам ја купио сам руски фрижидер и - сто за билијар. Јер, у оно време кафана је важила за културну установу, у којој су се домаћини окупљали свакодневно, ујутро и увече, такав је био ред - објашњава Драгослав, сећајући се да је кафана била пуна док је народ имао пара, док нису пропале фирме у околним градовима.

Фото: З. Рашић

Каже, Рашевица је до последње деценије прошлог века имала неколико стотина фабричких радника и једва су успевали да стану у аутобусе који су их возили на посао, махом у Параћин, али и у Ћуприју и у Јагодину. Кад потроше плату, код Спасића се могло и на вересију...
И, откад је по трећи пут отворена, 1964, кафана није престајала са радом - последње деценије више због традиције, него што има посла. Штавише, од три Драгослављеве ћерке, две су удате "у белом свету", а само је трећа, Вера, са њим у домаћинству. Од сваке има по три унука и вели да су му они једини вреднији од кафане.
- Нисам отварао само два-три месеца лане, када сам оперисао катаракту, а онда "лежао" корону. И кад сам изашао из болнице, седео сам овде, закључан. То што сам здрав, што до прошле године таблету нисам попио, само кафани могу да захвалим - закључује Драгослав Спасић.

РашевицаFoto: Фото: З. Рашић

POGLEDAJ GALERIJU

Непромењени декор

ДОЛМАРА од дрвета и блата прилично је оштећена, као и столарија. На столовима су традиционални црвено-бели карирани столњаци, на једном зиду старе фотографије вожда Карађорђа, Светог Николе и Драже Михаиловића, а са другог "мотре" Карађорђевићи... - Једино je бродски под морао да склони, а плафон да подигне за 15 центиметара, да би му држава дала дозволу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације