ЗАУВЕК СМО РЕКЛИ ЗБОГОМ ЖИВОТУ У ПЕЋИНИ: Петочлана породица Чутурилов у Мошорину добила сигуран кров над главом и имају адресу

У НИЗУ лепо уређених кућа, на почетку Улице Иве Лоле Рибара у мирном бачком селу Мошорин, недалеко од сеоске пијаце, по снежно белој фасади и новим, црвеним црепом, издваја се она са бројем 3, мештанима позната као стари вртић. Испред велики чемпреси праве хладовину за летњих врућина. То је од сада стална адреса петочланој породици Чутурилов. Рекли су збогом лагуму подно Тителског брега, јединим кровом над главом који су имали читаву деценију.

ФОТО:Љ.П.

Сада, три километра далеко од лагума, у свеже окреченим просторијама, собама са новим намештајем, лепо уређеном кухињом и купатилом, свикавају се на простор који више није тескобан и мемљив.

Упекла звезда. Пржи немилосрдно, а Светозар Чутурилов (65), глава породице, узбуђен, још не могавши да поверује да не сања, бојажљивим кораком, полако улази у свој нови дом. У стопу га прати супруга Марица Бероња (46), невенчана супруга са којом има троје деце: Златицу (18), Миру (17) и Милоша (5). Помешаних осећања, разгледају кућу и позивају нас да уђемо и уверимо се како им је све лепо и ново. Капија широм отворена, како и ваља када се дочекују гости, а у пространој авлији, испод сунцобрана постављени столови са послужењем.

Фото: Љ. Прерадовић

- Е, када смо и ово дочекали да госте можемо да примимо како доликује - с широким осмехом на лицу и видно задовољан, дочекује нас је Светозар. - Не могу вам описати моју и радост моје породице, што смо доживели ово, да се уселимо у овако лепо сређену кућу. Дочекасмо да пећини заувек кажемо збогом. Најдраже ми је због моје деце, која су болесна патила.

Улазимо у прву просторију, кухињу са дневним боравком. Све је ту: електрични шпорет, судопера, кухињски елементи, а домаћица Марица ужурбано послује, са ћерком Миром кува кафу.

Фото: Љ. Прерадовић

- Шта да вам кажем - са сузама радосницама у очима, помешаних осећања казује Марица, показујући ћерки коју ринглу да укључи. - Све ово до данас је за нас био сам пусти сан. Имамо и воду у кући, и купатило, више нећу морати по свакаквом времену да перем веш у кориту на дворишту. Мораћу да научим како да рукујем са веш-машином. Уз њу ће ми бити много лакше.

Светозарева и Маричина нејач са менталним сметњама, усхићено улазе и излазе из соба, час су унутра, час напољу. Пуни радости показују свој нови дом, срећни што су заувек напустили живот у пећини, недостојном и незамисливом људском бићу у 21. веку.

- Покушаћемо сви заједно да заборавимо претходне године, и да окренемо нови лист у животу - с осмехом говори Светозар, не испуштајући кључ од куће из руке, који му је свечано уручила Марија Моровић из Хуманитарне организације "Срби за Србе". - Морам да признам да сам се потајно надао да ће доћи овај дан, и заиста се то и догодило. Захвалан сам свима који су нам помогли да живимо као и сви други. Више не морамо да размишљамо да ли ће нам се земља обрушити на главу док спавамо, где ћемо и како спремати оброке, чувати храну.

Фото: Љ. Прерадовић

Мира (17), за ову свечану прилику обучена у народну ношњу, баш као и најмлађи Милош, који ће у суботу прославити шести рођендан, усхићено прилази свима и радосна их грли.

- Срећна сам што ћемо сестра, брат и ја имати своју собу и свако свој, нови кревет - не кријући одушевљење казује нам Мира. - Лепо ће нам бити овде. Брзо ћемо се навикнути на добро.

Усељење у нови дом велики је догађај и за Светозареву мајку Јованку, која је са ћеркама Миром и Савком и сином Милошем остала да живи у неусловној чатмари, тек неколико метара удаљеној од пећине.

Foto: Фото: Љ. Прерадовић

POGLEDAJ GALERIJU

- Немам више снаге да радим - говори нам сићушна старица, која је на Светог Јована напунила 87 година. - Имам неколико гусака, пренели смо их овде, а ту смо да се нађемо Светозару и Марици, навикли су нас и тешко би им пало раздвајање. И деца су јако везана за обе тетке и ујака. Само када сам дочекала и овај дан, да мој Светозар и његова породица добију кућу. Ни моја кућа, чији је заправо власник шумска секција, није за живот, али је имала бар кревете где су унучад могла да спавају.

Да се за муку и живот у беди Чутурилових чује и ван Мошорина, заслужна је Надежда Влашки из Удружења "Пријатељи Титела". Писали су молбе и апеле многима, да се помогне овим честитим људима. Обратила се ова жена великог срца многим адресама, а Хуманитарна организација "Срби за Србе" је решила да им помогне. И у томе су успели. Марија Моровић из ове Организације, предочава нам да им је било потребно мање од шест месеци да, од тренутка када су сазнали за невеселу судбину породице Чутурилов, уз помоћ донатора и људи великог срца из читавог света, обезбеде кућу и опреме је свиме што је потребно.

Остављамо Чутурилове у добром и веселом расположењу да уживају у новом дому окружени познаницима и пријатељима који су дошли да им честитају и пожеле срећу у новом, бољем животу! 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације