И НЕМЦИ ПРИЗНАЛИ - СРБИ СУ ИСТИНСКИ ИСТОРИЈСКИ НАРОД: Судбински догађаји из фебруара 1804. и 1835. показали неуништиви дух и идентитет

УСТАНАК на Сретење 1804. је потврдио да су Срби истински историјски народ који после векова ропства и сеоба кренуо у обнову државе црпећи снагу за велики подухват из колективног сећања и вере у своју "обећану земљу", Србију. Устав донет на Сретење 1835. у коме пише "Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету" је иста она идеја о "слободи златној" из епске поезије и предања која су вековима у народу разумевана као "духовни устав", скуп неписаних закона и историје, српски Стари завет.

vikipedija, архива Новости

Ово нису закључци неког српског националног романтичара већ сажет садржај "Историје српске револуције" немачког историчара Леполда фон Ранкеа који је први указао на револуционарност истовремене борбе за национално ослобођење и социјалну еманципацију Срба између два судбинска Сретења.

vikipedija, архива Новости

Сретењски скуп у Орашцу из 1804. је поједностављен симбол Првог српског устанка, али његови корени су много дубљи.

- Концепт "изабраног народа" је остао важан део идентитета српског народа, кога су после Светог Симеона и Светог Саве предводили Свети краљ (Стефан Дечански), потом и деспот Стефан Лазаревић, као и деспот Ђурађ Бранковић. Срби су се и у 16. веку, када је државна слобода била изгубљена, окупљали као "нови Израиљићани" око гробнице деспота Стефана Бранковића, проглашеног за светитеља у Срему, као око ћивота завета. Народи који су усвојили "Заветни" идентитет настоје да га сачувају истрајним издвајањем, и одбијањем асимилације у иноверце. При томе је незаменљива средишња национална институција, чувар сећања на прошлост, била Српска православна црква - указује историчар др Милош Тимотијевић.

vikipedija, архива Новости

То доказује и тајни скуп дванаест српских кнезова у јануару 1803. у манастиру Боговађи, који су се пред духовним очевима буне, архимандриту Хаџи Рувиму и игуману Хаџи Ђери заклели да ће подићи устанак. Дахије су то сазнале и покушале да у јануару 1804. погубе све потенцијалне вође буне и постигли супротан ефекат: Срби су одлучили да умру као слободни људи.

- Није се имало друго шта чинити до почети рат на све стране, те силом учинити крај насиљу. На то прегоше сви до једнога - записао је Фон Ранке. - У Шумадији се најпре састану три поглавара народна Ђорђе Петровић, назван од Турака Кара-Ђорђе, Јанко Катић и Васа Чарапић... Њих тројица се договоре да не чекају џелате и сеизе дахинске да их повежу па да тако изгину, него кад је већ мрети, да изгину као слободни људи. Уз њих приста још много њих, све махом људи, који су мислили да је грехота умрети, а не заменити се душманином. Хајдуци то једва дочекаше те присташе и они. Међу њима су били највише на гласу Главаш и Вељко. Оне зиме је Вељко у некога чувао овце и оженио се. Сад потражи оружје и хајдучко одело. Кад га види жена, цикне: "Тешко мени, где пођох за хајдука!", а он је утеши рекавши јој: "Не бој се, сви су сад хајдуци"... Тако почне српски устанак. За тренутак је била цела земља у рукама оних који су смрти били намењени.

vikipedija, архива Новости

Први српски устанак је покварио планове великих европских хришћанских сила које су планирале рат против Османског царства и поделу његових балканских територија. Оне су помагале српску борбу само у границама сопствених интереса, па је први устанак пропао 1813. без одсудне битке јер су Вожд и многе војводе и кнезови побегли из Србије, после потписивања руско-турског мировног споразума. Витални српски народ није одустао од борбе и изнедрио је нове вође које су под књазом Милошем Обреновићем 1815. на Цвети подигле нови устанак и поразиле Османлије оружјем. Ослободилачки рат је настављен на дипломатском и просветном бојном пољу. Књаз Милош је пруском племићу, официру, путописцу и обавештајцу Оту Дубиславу фон Пирху омогућио да обиђе целу Србију 1829. и пренесе невероватне информације Европи. Прус је у извештају који је доцније објављен и као књига нагласио речи књажевог секретара Цветка Рајевића: "Ви нас затичете у почетку нашег развића. Већина установа од нас чека оживљавајућу реч, долазак хатишерифа, па да се остваре. Што је најважније, школе већ показују добар почетак. На пројекту основног закона (устава) ради се. Сваки је у овом народу помагао да се слобода извојује и то ће бити једно од основних гледишта по томе".

vikipedija, архива Новости

Прича о људима који сами стварају државу и планирају устав у коме ће сви ти ствараоци бити једнаки по правима звучала је фантастично у царствима где су још увек постојали робовласништво и његова варијација, кметство, а помињање једнакости пред законом је било незаконито. Срби су, као и обично, показали да су непредвидиви: већ 1830. и 1833. добили су султанске хатишерифе којим је Србија постала аутономна и самоуправна кнежевина Османског царства, а на Сретење 1835. је пред око 14.000 људи у Крагујевцу обнародован Устав Књажевства Србије у коме пише: "Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима Србским, како у обрани, тако и у казни на свим судовима от најмањег до највећег" и "Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао".

фото: Википедија

Због ових одредби Османска, Хабзбуршка и Руска империја заборавиле су међусобне сукобе и извршиле заједнички притисак за укидање српског устава који је сматран опасним због "заразне слободоумности". Књаз Милош га је после 55 дана званично суспендовао, али најважнији ефекат је постигнут.

- Иако је Сретењски устав стављен ван снаге у мају 1835. Србија је раскрстила са феудализмом укидајући све феудалне обавезе сељацима. Сва имања била су откупљена од Османлија и исплаћена, а сви становници Србије су били слободни људи. Тиме је завршена Српска револуција - каже др Тимотијевић.

vikipedija, архива Новости

НАДИОНАЛНА САМОСВЕСТ

ДИНАСТИЧКА и идеолошка историграфија 20. века је умањивала значај Сретењског устава, али правници су сачували знање о његовој револуционарној вредности.

- Највећи светски ауторитети и даље робују нетачном стереотипу да се код Срба право није појављивало као битан фактор националне свести. А ствари стоје управо супротно. О томе сведочи чврста решеност Милоша и српских интелектуалаца да се правни систем уреди по узору на најбоља правна достигнућа тога времена, и то почев од устава и кодификација, што недвосмислено рефлектује јасну спознају о значају права за националну самосвест и самосталност. Због тога ни Сретењски устав не треба сагледавати као изоловани правни акт, већ као део једног снажног законодавног замаха који је започео тридесетих година 19. века, који је кулминирао доношењем првог самостално састављеног Устава 1835. и прилично специфичног Српског грађанског законика из 1844. године - указао је знаменити српски правник проф. др Сима Аврамовић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације