ДА ЛИ СУ ЛЕКА ИЛИ СРБИЈА БИЛИ МЕТА НА БРИОНИМА: Реиздање забележака Александра и Славке Ранковић осветљава детаље о прислушкивању Тита

СМЕНА Александра Леке Ранковића наБрионском пленуму 1966. године један је од најдраматичнијих политичкихломова у историји социјалистичке Југославије. Оптужен је за наводноприслушкивање Јосипа Броза и других руководилаца, да се, заверенички ипучистички, борио за власт и место Титовог наследника. Није му билодозвољено да се брани. Тај догађај сматра се једном од историјскихпрекретница, недовољно расветљеном до данашњих дана, која је у великојмери одредила ток југословенског 20. века.

Vukotic media

Готово шест деценија касније, затворена седница Централног комитета Савеза комуниста, на изолованом острву усред Јадрана, када је са политичке сцене отишао, уз Едварда Кардеља најближи сарадник Јосипа Броза Тита, поново је у фокусу захваљујући књизи "Србија је била мета". У њој су спојене две књиге - "Дневничке белешке" Александра Ранковића и "Мој живот уз Леку" Славке Ранковић. Књига некадашње партизанке, доктора економских наука и Лекине супруге први пут је објављена 1999. у малом тиражу и - никад више. Три године касније, објављене су Ранковићеве дневничке белешке. Ни ова књига никад више није одштампана. У књизи "Србија је била мета" налази се и интервју њиховог сина Слободана Ранковића, а уместо сувог извештаја војно-техничке комисије о прислушкивању објављен је текст Светка Ковача, некадашњег шефа Контраобавештајне службе ЈНА.

- Верујем да ће ова књига пробудити нову знатижељу за одговорима на питања шта је било и шта је истина о "афери Ранковић" - наводи издавач Манојло Вукотић, који је приредио ово издање. - Та смена је била веома важна за будућност Југославије. Брионска фарса је једна од највећих Брозових и комунистичких измишљотина. Она упечатљиво показује да беспризорност, владалачке амбиције, властите сујете, сплетке, кадровске комбинаторике нису имале границе. Ранковић је на Брионском пленуму био затрпан лавином лажи и интрига, а онда су му аболицијом опроштене све те оптужбе. Не усуђујем се да тумачим зашто су ови рукописи објављени много касније него што су писани, нарочито Ранковићев и зашто никада после нису доштампани.

Vukotic media

Затвореник и главни полицајац, Титов кум и партијски прогнаник, Југословен ком приписују српски национализам, човек који је деценијама ћутао - све то је био Лека Ранковић. Радник, илегалац, затвореник, партизан, народни херој, министар, потпредседник СР Југославије, словио је за стуб безбедносних служби и десну руку Јосипа Броза. "Пао" је без суђења, без могућности да се брани, без доказа који би издржали озбиљну проверу.

- Током покретања и трајања афере прислушкивања није пронађен ниједан аргумент да је Ранковић прислушкивао Тита - пише Светко Ковач. - Насупрот томе, постоје докази да је Ранковић прислушкиван од 1. јануара 1966. а могуће и пре тога, и то прислушкивањем његових телефонских разговора озвучавањем стоне лампе која се налазила у његовој радној соби, а што је открила његова породица много година касније.

Ковач наводи да је две године припремана ликвидација Ранковића из политичког и јавног живота требало да се реализује његовом компромитацијом у службама безбедности, партијским и државним круговима и у јавности:

- Да би се то реализовало, Тито је предложио да се формирају две комисије, једна која ће имати политички карактер и друга техничка. За прву су одређени руководилац и чланови, за другу нису. Тито је на том састанку рекао да дуго сумња да га прислушкују. Потенцирао је да није прислушкиван само он као шеф државе него и "остали руководиоци и другови" и да се на тај начин "улазило у њихов најинтимнији породични живот". Титова оцена да је "Секретаријат унутрашњих послова двадесет година радио под руководством друга Марка (Лека), Ћеће и других, али није под контролом Централног комитета", указала је на главне носиоце прислушкивања: Удбу, Ранковића и Светислава Стефановића Ћећу. Дакле, све је познато, само две комисије да то верификују.

Vukotic media

Техничка комисија формирана је 16. јуна 1966. наредбом Тита. Комисија је званично установљена да се открије и пресече рад неке стране обавештајне службе, али, како истиче Ковач, убрзо се показало да су разлози другачији:

- Техничка комисија је већ 21. јуна написала први извештај и доставила га председнику СФРЈ. У том извештају се констатује да је "утврђено да је на једном телефону у резиденцији председника извршена уградња блок кондензатора, па је тако припремљен за прислушкивање". Наведено је да се ради о телефону који је био монтиран у спаваћој соби Јованке Броз. Питање је како је комисија прво пронашла прислушкивач у Јованкиној соби. Наводно њихову пажњу привукла су оштећења на телефону. Мало је вероватно да то не би видела Јованка, посебно ако се има у виду чињеница да је сумњала да је прислушкују.

Ковач наводи и да је необично то што је уништен телефонски кондензатор, што комисија није видела да ли су повезане парице које иду из Титове у Ранковићеву резиденцију, него је то утврђено тек 20. августа:

- Постојале су две верзије извештаја техничке комисије. Први који је достављен само Титу и други који су добили Броз, Црвенковски и Гошњак. Оне се разликују по садржају, оценама и закључцима о појединим проблемима. У обе верзије се констатује да комисија "није утврдила нити разјаснила најважније чињенице и податке" из њене надлежности. Највећа разлика је што у првој пише да је "озвучење рађено са знањем председника Републике", а у другој верзији да је то урађено по наређењу Ћеће. Прву верзију потписали су сви чланови комисије, а другу само генерал Мишковић.

Vukotic media

Шеснаести јун 1966. дошао је као гром из ведра неба, написао је Ранковић. Помрачење умова наступило је у 17 сати. Седница је трајала нешто више од једног сата. Сви су претходно били консултовани, само Ранковић ништа није знао.

- Тих првих мрачних дана сазнао сам да сам још пре седнице стављен у тиху, делимичну изолацију и под контролу посебно одабраних органа КОС - писао је Ранковић. - Сазнање о тим чињеницама било је болно и увредљиво за мене, а срамно за оне који су одлучили о примени тих мера. "Подаци" о фамозном озвучавању и прислушкивању Тита и других руководилаца свестрано су коришћени за реализацију свеобухватнијег плана. Акција је преко мене била уперена против Тита и његових погледа на извесна питања нашег друштвеног развоја. Примењена је тактика брзог искоришћавања Титових заблуда и његове повређене сујете. Требало је тотално компромитовати органе државне безбедности и кадрове те организације, а најпре је требало обрачунати се са мном. Када се то постигне, онда ће све друго бити лакше.

Vukotic media

Ранковић је описао последњи разговор са Титом:

- Морам рећи да ме је Тито први пут за ових 30 година заједничког рада у Партији и руководству, примио хладно, одмерено, безвољно. Био је незаинтересован за било какав разговор о суштинским питањима, свеједно да ли су се она односила на мој случај или на опште стање. У једном тренутку упитао ме је шта се то дешава у казнено-поправном дому на отоку Голи, и одмах додао да је Ћећа тамо установио шверц великих размера. Одговорио сам да такве ствари из тог ресора одавно не пратим. Једино што знам да се многе републичке установе баве такозваним шверцом са иностранством. Титова равнодушност је очигледно потицала што је за њега мој случај био завршен. Тада ми је први пут било јасно да више никад нећу бити позван на неки разговор.

Ранковићев син Слободан сматра да је његов отац постао "опасан" за Тита и СФРЈ јер се по утицају приближио Брозу, а био је највећа препрека јачању утицаја република у Југославији што је тада било веома актуелно.

- Не бих занемарио чињеницу да је, као прави "кадровик" партије и државе, такође сметао неким моћним људима у тадашњем врху власти. Међу њима је била и супруга Јосипа Броза.

Vukotic media

Лека се после смене на Брионском пленуму није појављивао у јавности, ни домаћој, ни страној.

- Добро је знао да би сваки његов покушај да јавно наступи био не само најгрубље спречен, већ да би директно довео у опасност и њега и све нас. Било је то време када смо стрепели за његов живот - изјавио је Слободан Ранковић.

Vukotic media

Од Брионског пленума до последњих дана Ранковић је сваког јутра одлазио до оближњег киоска да купи новине. Ово је била једина маршрута на којој је био сам. Није се раздвајао од свог рукописа. Своје белешке у кожној ташни носио је са собом кадгод је ишао на пут. Породица је водила бригу о његовом рукопису као о посебној драгоцености. Лека је несумњиво имао велико поверење у писца Добрицу Ћосића када је одлучио да једино њему, у пролеће 1983. преда копију својих бележака. Договорили су се тада да се поново сретну у Лекином родном Дражевцу, у септембру, када се врати из Дубровника. Нису се више видели. Ранковић је умро 19. августа те године у Дубровнику. Породица је неколико месеци касније замолила Ћосића да чува копију у случају да се са оригиналом нешто деси. Јер, претила је опасност да неко провали у кућу и узме записе, као што се већ десило са Лекиним ордењем.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације