МИЛОРАДОВИЋИ ПОНОВО У СВОМ ЖИТОМИСЛИЋУ: Грб племићке српске породице враћен у њену задужбину захваљујући Руском дому у Београду

ГРБ српских и руских племића Милорадовића вратио се у Манастир Житомислић у истоименом селу код Мостара, њихову задужбину из 16. века, захваљујући Руском дому у Београду, који је покренуо потрагу за артефактима који доказују дубоке историјске везе два народа.

Епархија Захумско-херцеговачка, википедија

РЕГИСТРУЈ СЕ И ЧЕКА ТЕ 5 ДАНА БОНУСА - БЕЗ РИЗИКА!

РЕГИСТРУЈ СЕ И ЧЕКА ТЕ 5 ДАНА БОНУСА - БЕЗ РИЗИКА!

 Изузетну симболику носи васкрсење племићког знака Милорадовића у страдалном Житомислићу који је у 20. веку два пута разорен до темеља у ратним сукобима и оба пута је васкрснуо из праха и пепела.

Епархија Захумско-херцеговачка, википедија

- Прича је почела пре годину, када смо у Музеју у Требињу, тражећи артефакте који повезују Србе и Русију у доба Петра Великог уочили малу фотографију плоче са грбом Милорадовића која се некада налазила у манастирском храму у који је донета крајем 19. века из Москве - каже Јевгениј Баранов, директор Руског дома у Београду. - Од оригиналне плоче није било ни трага јер је храм два пута рушен. Зато смо пронашли оригинални грб, дигитализовали га и направили идентичан ономе који је пре 130 година стајао на зиду храма. Иза грба је скривница где смо ставили руски магазин "Грбовед" из 1912. јер се у њему налази повест о племићким обележјима Милорадовића, од српских која су донели при доласку у Русију до краја 19. века када су одликовани титулом руских грофова.

Епархија Захумско-херцеговачка, википедија

Баранов је нагласио задовољство што су се постављањем грба "Милорадовићи вратили кући", у манастир посвећен Благовештењу Пресвете Богородице, саграђен 1563. на темељима старије цркве у селу Житомислићу, поседу српске племићке породице Милорадовића - Храбрена.

- Родоначелник братства Милорадовића - Храбрена, које је живело у пределима столачких Дубрава и Храсна, војвода Степан Милорадовић помиње се 1416, а у турским пописима из 1468. и 1477. помињу се синови "војвода Петар и браћа му Радоје и Вукић". Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и две камене судијске столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише: "Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар - наводе у манастиру.

Епархија Захумско-херцеговачка, википедија

Према руским документима још у време владавине цара Алексеја Михајловича, оца Петра Великог, у Москви су радила двојица Милорадовића, Стефан и Богдан, као "трагачи за рудом", данашњим језиком - геолози. У царској повељи упућеној војводи Самарину (1666) они се називају "књазови Милорадови", а презиме им је скраћено јер се тада у Русији завршетак "ић" сматрао посебном почашћу коју је додељивао само цар као награду!

Преко њих је двор Петра Великог ступио у контакт са Милорадовићима из војводске и кнежевске породице у Старој Херцеговини. Браћа Михаило и Гаврило су око 1707. били у Москви одакле су у манастир донели дарове двора Петра Великог чијим су указом, са братом Александром позвани у 1711. у руску службу, где су регистровани као племићи.

Исте године, у договору са руским двором, Михаило који је добио чин пуковника са владиком Данилом Петровићем Његошем и Иваном Лукачевићем Подгоричанином подиже устанак против Турака у Старој Херцеговини. Пропаст буне означила је 1715. почетак епског путовања "руских Милорадовића". Михаило, Гаврило и Александар, крећу у сеобу у Малорусију, данашњу Украјину, где добијају имања, постају старешине граничарских јединица и утемељивачи праве династије високих официра руске царске војске. Укупно 255 имена племића Милорадовића уписано је у родословне књиге Черниговске, Полтавске и Јекатеринославске губерније.

Епархија Захумско-херцеговачка, википедија

Генерал-лајтнат Андреј Степанович Милорадович (1726-96), унук пуковника Михаила Милорадовића, учествовао је у руско-пруском рату и у руско-турском рату, а 1779. је постављен је за губернатора Малорусије и аутор је њеног првог описа. Генерал пешадије Михаил Андрејевић Милорадовић 15. маја 1813. дарован је титулом грофа руске империје за заслуге у рату против Наполеона. Пуковник Александар Михаиловић Милорадовић (1827-1877) учествовао је као добровољац у Српско-турском рату 1876, командујући Руском добровољачком бригадом. Генерал лајтнант гроф Григорије Александровић Милорадовић посетио је и даривао манастир Житомислић 1883. и поставио плочу с породичним грбом на јужном зиду припрате. Његов син, гроф Александар Григоријевић Милорадовић, напустио је школовање у Пажеском корпусу да би као добровољац отишао у руско-јапански рат, где је два пута одликован за храброст, а по окончању сукоба вратио се у школу. Његовом смрћу 2. јануара 1952. године угашена је грофовска кућа Милорадовића.

Епархија Захумско-херцеговачка, википедија

РАСПЕЋА СВЕТИЊЕ у 20. ВЕКУ

УСТАШЕ су 26. јуна 1941. побиле цело осмочлано братство манастира Житомислић, а лешеве су бацили у Видоњску јаму на обали Неретве. Хрвати и Немци су крајем 1941. опљачкали манастирску ризницу, архиву и библиотеку и спалили конаке, а црква неким чудом није страдала. Крајем 1990. кости житомислићких мученика извађене су из јаме и положене, 3. фебруара 1991, у крипту изнад олтара манастирског храма. Половином јуна 1992. хрватска војска је запалила храм а затим рушевину разорила до темеља великом количином експлозива. Од 2003. почела је обнова манастирске Цркве, коју је по завршетку радова, у мају 2005. освештао патријарх Павле.

Епархија Захумско-херцеговачка, википедија

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације