ЖЕНАМА ЈЕ ВАЖНА ЦАКА, НА ТО ПАДА БАШ СВАКА: У Кусатку са Милорадом Јанкићевићем и његовим надама да ће пронаћи животну сапутницу

ИМА очи боје неба. Покрет младића. Окрет, попут Церара на "коњу", оних година када га младост није питала за старост.

Фото М. Марковић

Али, још ниједна није упливала и остала у тој боји неба. И ниједна до сада није ускочила у победничко седло с "коњаником". Да му буде љубав. Друг... Жена до краја живота. Па, ако још нешто буде... нека буде. А, од живота... нико не зна колико је остало и када ће крај.

Није нашао љубав по мери. Тражио јесте. Многе су долазиле. Неке се враћале и по неколико пута. Дођу "на мед". Кад им ојачају крила, одлете. Сад кад му је, мислимо, више од љубави потребније да нађе "стуб куће", он и на прагу седме деценије живота трага за љубављу. Уверен је да ће је наћи.

ЕXТРА БЕТ - КВОТА ДО 500 НА ЈЕДНОМ МЕЧУ

- Кад је нађем, пелене ће овде да се вију и оџак да пуши - каже нам Милорад Јанкићевић, село Кусадак код Смедеревске Паланке. - Што? Не бих био ни први ни последњи да у овим годинама добијем наследника.

Фото М. Марковић

Кусадак, село железничара. Нема куће која није имала неког да у Железницама оне бивше, велике земље није зарађивала за хлеб. Градило се село тада. На мапи, једно од просперитетнијих тог времена. И данас, после готово три деценије, уз помоћ државе и локалне самоуправе, бори се да опстане. Да надомести пропуштено, после промена двехиљадите, када је све што је фундамент српског развоја, гурнуто на маргину наше, испоставиће се, свеукупне несреће.

ЕXТРА БЕТ - КВОТА ДО 500 НА ЈЕДНОМ МЕЧУ

То није довољно. Село се раселило и расељава. Огњишта се гасе. Слике које нас прате у овом, некад живом селу, потресају. Десетине домаћинстава у коров зарасла. Одзива нема.

Фото М. Марковић

Наш глас је тупи удар у зидове старих земљаних кућа "ћерпичара" које се под теретом ћерамида препуштају земљи. Тону, нечујно и болно.
Милорад Јанкићевић је тек плочица мозаика Кусатка.

- Могао сам и ја, било је безброј прилика, да као контролор на железници добијем неки стан... У Паланци, Београду, Смедереву... Нисам то желео. Не кајем се и не одустајем да имам наследника да у кући упали свећу - прича нам.

- А мало сам био и лењ, признајем. Бирао сам девојке, к'о крушке, добра плата у Железници. Ја домаћин. Свега имам. Могло ми се да бирам. И сад бирам. Може ми се...

Фото М. Марковић

Прича нам да свака дође, али ниједна неће да се "при'вати посла од кревета".

- Ваљају се, туна, ни јаја да испрже не знају. Једна огладнела, ја кажем: ене ти фрижидер пун, гнезда пуна. Не, она тражи да једе куповно...

- Па, је л' једе?

- Ма, иди, једе, само гута сухомеснато...

Раскошна крошња смокве. Родиле ко луде, модро-плавим плодовима. И крушка водењача "јерибасма" се савила. Бунара - два. Овај, артејски за који је платио готово десет хиљада евра, мангупи, каже, нису подесили у "цвик" прстенове, па вода није за пиће. Иза је непрегледно домаћинство. У штали шест крава, млекуља. У обору свиње, беле као лађе.

Около стадо оваца. И тридесетак кокошака и петлова раскошних боја. Дневно је у гнездима више од двадесетак јаја. А само је један петао првак. Он је газда. Он је онај који гази.

- Угледао се на домаћина - каже Првослав Чолић, комшија пристигао из знатижеље.
Милорад се вајка...

- У селу ми кажу: Што то ћераш само младе? Ћерам, јер ми срце и све остало то тражи. Па питају: што не нађеш неку приближно твојим годинама... А ове мојих година... већ су одавно у црквеном забрану.

- Колико сам их имао досад? Не бројим. Само ми Кубанка Вилди срце заробила. Не могу да се ослободим тих успомена - прича нам Милорад.

- Из Боговађе, кад је тамо стигла као избеглица, верујем јој да јесте, све сам учинио да буде моја. Није! Удала се за неког у Церак - Виногради. Ишао сам да је видим.

- Јеси ли је барем штипнуо, мало - смеју се Влада Банковић и Првослав Чолић, комшије.

Владимир, Милорад и Првослав, Фото М. Марковић

Дошли на ракију и дуван код Милорада. Кажу:

- Милорад не пије и не пуши... Ми ћемо то у његово име. Још само да имамо снаге за оно што он има, а ми немамо. Живели, ваља се.

Идемо даље...

На њиви, испред, механизација. Нема шта нема! Комбајн, косилице, трактори, прскалице против корова, млинови... Цистерне за наводњавање. Виле (механичке) за скупљање сена. Моталице. Ма, чудо једно.

- Нисам покосио, па све зарасло у траву - правда се Милорад.

- Добар си ти. Само да ти у траву не зарасте оно...

- Неће, не. Ево пре неки дан дошла ми она из Аранђеловца. Била код мене две недеље.

Фото М. Марковић

Каже: Милораде, ти си исти као пре петнаест година...

- Је ли мислила на вашу духовну снагу - питамо, а одговара Првосла Чолић:

- Јок, бре! Каква духовна снага! Наш је Цака (тако Милорада зову одмалена) познат по другим даровима природе. Зато му долазе, мало буду и оду. То је та "крес" варијанта. Знате, не мора неко да буде леп. Да има душу. Најважније је да има оно... То је у нама, изанђалима и расходованим, угашено. Он се сачувао. Има снагу. Он зна да је важна цака, жена свака. Нису му џаба дали тај надимак "Цака"... И није наш Милорад проблем, можда јесте јединствен "као појава". Ни млади се на селу не жене, не удају. Нас изанђало оно време, њих ово. Интернет и друге ђаволије.

Обраћа се Милораду:

- Кажи тајну те твоје младости и кажи колико си их љуљао... Шта је са оном докторком Зорком? Иваном? Олгом?

- Није Олга, она је Олгица... Нисам бројао... већ сам рекао, а тајна је цака на ту пада жена свака.

- Да нам покажеш кревет, где си обарао...

- То не може. Није спремљено...

Проломио се смех. Не верују Влада и Првослав.

- Има нека, тамо, чека... Ма, има, има. Мора да има...

У имању Милорада Јанкићевића загосподарио је смех. Владимир Банковић, нежења при крају шесте деценије који се никад, кажу у селу, не смеје - умало паде са столице.

- Зашто се, Владо, до сада ви нисте оженили - питамо га.

- Који ће ми то... Ево Цаке, даде све да се ожени, ниједна неће на село. Па он ударио до Кубе да тражи. Иди, бегај.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације