СЕРВИЈУ НА БИСТРИЦИ БРАНИЛА И КЋИ КРАЉЕВИЋА МАРКА: "Новости" на остацима града Србица, на граници грчких покрајина Македоније и Тесалије

ГРАД Србица на реци Бистрици, почетна и крајња тачка, алфа и омега, српског успона у средњем веку на савременим грчким картама обележен је као општинско место Сервија. Цар Константин Порфирогенит је у 10. веку записао да је ово место још три столећа раније носило име по Србима који су ту живели.

Фото :Борис Субашић

Тада је српски народ у Србици на граници Македоније и Тесалије ушао у званичну писану историју православног Римског царства. На истом простору је, како каже овдашња тужна и прелепа народна прича, херојском смрћу кћери Краљевића Марка током османског освајања Сервије, окончана прича о српском царству.

Поглед са разрушене цитаделе, највишег нивоа утврђеног средњовековног србичког града сазиданом на обронку планине Шапке, од 1926. назване Пијерија, величанствен је. На северу, неколико стотина метара ниже, зелене се плодна поља и блиста нестварно маринско-плаво вештачко језеро настало седамдесетих година 20. века преграђивањем Бистрице, која је 1926. преименована у Алијакмон.

Фото :Борис Субашић

Немачки лингвиста и слависта Макс Фасмер у свом капиталном делу "Словени у Грчкој" извршио је детаљну пописну и етимолошку анализу географских назива - 2.142 словенског порекла, на територији Грчке уочи доношења словенофобног закона 1926. који их је обрисао са карата.

На западу од зидина цитаделе, испод две преостале високе куле, Девојачке и Душанове, стрмо се спушта кратка и дубока клисура. Према југу она се шири и њоме води земљани пут који је у прошлости био главна саобраћајница између Македоније и Тесалије.

Фото :Борис Субашић

Утврђени град Србица - Сервија, и његова српска посада, ромејски стратиоти (крајишнци), још од времена цара Јустинијана или Маврикија били су чувари овог стратешки најважнијег пролаза ка Солуну, Тесалији и Епиру.

Тврђаву је срушио ромејски василевс Василије Други након што је сломио словенско Самуилово царство, у страху да је Словени не искористе поново као стратешко упориште. Тврди град је обновио, 1345, тада још краљ Душан када је заузео Тесалију.

Фото :Борис Субашић

Пет година касније ромејски цар Јован Кантакузин дошао је да поврати Сервију и угледао је невероватан одбрамбени комплекс са зидинама дебљине четири метра. Једина сила која је у том тренутку имала новац, људство и стратешки интерес да закључа јужни пролаз ка Тесалији била је Српско царство. Одмах после освајања егејског басена, Душан је покренуо масовну архитектонску реконструкцију и осталих тврђава на новим границама царства: Соско, Петру, Дрепан, куле око Водене и Бера, а Сервија је била његова главна одбрамбена капија према остатку Грчке. Био је свестан да Византија само чека прилику да поврати југ уз помоћ турских плаћеника и уложио је огроман новац и ресурсе у највећи грађевински подухват тог времена на Балкану.

Управо зато се ка Сервији као кључној тачки упутио цар Јован Кантакузин са огромном војском састављеном од Ромеја и Турака. Тврђаву је бранио цезар (ћесар) Прељуб, Душанов витез и саборац из безброј битака, који је именован за гувернера Тесалије. Његова посада која се супротставила ромејској армији бројала је 500 српских војника.

О бици за Сервију је сведочанство у ратном дневнику оставио сам цар Јован Кантакузин. У ратном дневнику записано је:

"Сервија није мали град, смештен је на граници Елимеје и Тесалије, на веома стрмом терену, тако да из даљине изгледа као да буквално виси са стене на којој лежи. Опасана је троструким бедемом, због чега делује као три града подигнута један изнад другог. Са обе стране је заштићена дубоким провалијама и клисурама, а простор унутар зидина је густо насељен. Њено становништво је бројно и сачињавају га племићи, како грађани тако и војници, од којих је већина локалног порекла. Због стрмог терена, куће издалека делују као вишеспратнице. У прва два круга бедема живе грађани и војска, а у трећем - на самој Акрополи - столује гувернер. Улаз у град је са свих страна изузетно тежак, а напад на његове бедеме превише компликован. Због тога Преалимп (Прељуб) није имао никакве потребе да копа ровове око града, нити да подиже додатна утврђења, јер је сама природа терена била сасвим довољна за успешну одбрану... С обзиром на то да напад на бедеме није био могућ са свих страна, јер су биле непроходне и стрме, цар је наредио стрелцима да снажном паљбом отерају браниоце са грудобрана, како би војници под заштитом штитова могли да копају подземне тунеле (лагуме) испод самих бедема".

Фото :Борис Субашић

Док су византијски стрелци засипали стрелама српске браниоце, њихови саборци су хтели да изненаде Србе и вредно су копали испод градских зидина. Њихов тунел је избио унутар једне куће у другом кругу зидина, за коју су уходе јавиле да је празна. Ромејски војници нису рачунали да домаћица неће моћи да издржи у склоништу за цивиле и да ће доћи да преконтролише свој дом, који је вероватно као и свака жена брижљиво чувала и украшавала. Баш када су се опсађивачи окупљали на крају тунела да искоче и изненаде бранице, у кућу је ушла њена власница и вероватно разјарена због наметљиваца који су јој упропастили кућу подигла је страшну галаму. Браниоци предвођени Прељубом су истрчали из цитаделе и почела је крвава улична битка.

"Почела је да виче и позива у помоћ, те су опседнути (Срби) успели да дојуре и одбију оне који су се налазили у тунелу. Такође, и остатак опсадне војске био је приморан да прекине напад, јер је баш у самом јеку битке почела страшна провала облака. Она је потпуно онемогућила Византинце да нападају, јер су брзо почели да тону и да се даве у дубоком блату. Схвативши тада да је заузимање тврђаве немогуће, што због чињенице да је природна заштићеност Сервије захтевала далеко већу војну силу коју он тада није имао, што због тога што кише и сурова зима нису дозвољавале даље војне операције, цар се повукао", забележено је у царском ратном дневнику.

Ко посети тврђаву, видеће да је цар лагао да се оправда, јер је Сервија изграђена на стени и блата нигде нема. Такође, из његовог дневника произилази да су Прељуб и његови Срби били отпорни на пљусак и зиму, па су наставили да се боре.

Фото :Борис Субашић

После смрти цара Душана (1355) и ћесара Прељуба (1356) царство се брзо урушило услед унутрашњих сукоба великаша. Искористивши метеж, Душанов полубрат, Симеон Синиша који је управљао Епиром прогласио се 1356. године у граду Костуру (Касторији) за цара Срба и Ромеја, директно оспоравајући престо Душановом сину Урошу. Амбиције му је као мачем пресекао моћни српски војвода Радослав Хлапен који је као Душанов војсковођа већ чврсто држао Воден (Едесу) и Верију, а Симеоново напредовање је зауставио заузимањем Сервије. Душанов полубрат се повукао у Трикалу одакле је владао Тесалијом и Епиром, а на престолу га је наследио најстарији син, Јован Урош, последњи Немањић који је званично носио титулу цара Срба и Грка. Он је око 1373. добровољно абдицирао, замонашио се и отишао ина неприступачне стене Метеора.

По локалној легенди последњи бранилац и заповедник Сервије биле је једна Српкиња.

То изузетно вредно локално народно предање под насловом "Заузимање Сервије" је забележио етнограф Николаос Политис: "Сервију је од Турака успешно бранио 'хришћански краљ Марко Kрaлиц' (Краљевић Марко), а када је он умро, грађани су, из страха да Турци то не сазнају, чували смрт Краљевића Марка у строгој тајни пуне четири године. На његов трон је села његова ћерка, кнегиња-борац, која је облачила оклоп и предводила војску против Турака баш као њен стари отац. Турци су већ били очајни и хтели да прекину опсаду која је трајала годинама, када се пред султаном појавио један издајник, потурчени Грк, и понудио да освоји град у замену за Маркову ћерку. Он је скинуо турску одећу, обукао одору хришћанског монаха (калуђера) и дошао на капију тврђаве тражећи уље за цркве, али Маркова ћерка је прозрела превару и протерала га. Лажни монах је сачекао највећи хришћански празник - Васкрс. Током ноћи, наредио је турским војницима да вежу упаљене свеће (ватре) на рогове стотинама коза и пусте их ка капијама тврђаве. Хришћански стражари у мраку нису видели животиње, већ су због упаљених свећа помислили да је реч о хришћанској процесији верника који долазе на ускршњу литургију и отворили су капије града. Турци су тако упали и освојили Сервију. Када је Маркова ћерка видела да ће град пасти и да лажни монах долази да је зароби, скочила је са највише стене Акропољ држећи у устима само свој царски прстен. Народно предање каже да је из њеног тела потекло много млека од којег је никла лековита трава "галохорто" (млечна трава), и да и данас локалне жене које желе да имају млеко за децу долазе на то место, вежу руке на леђима и пасу ту траву".

Фото :Борис Субашић

Када је султан Бајазит освојио Сервију 1391. и назвао је Серфиџе (турски изговор имена Србица), она је задржала економски, али не и војни значај. Постала је седиште области - казе, а тврђава у дубини нове империје је служила као мајдан грађевинског камена. Само су куле последње одбране Прељуба и кћери Краљевића Марка одолеле разарању.

Мислио сам да тај Порфирогенитов и Душанов српски град уопште и не постоје у стварном свету, док га нисам открио на географским картама из 18, 19. и почетка 20. века као Сервију, Србицу, или на турском Серфиџе, крај реке Бистрице, понекад написаном и као Вистрица. Сви остали словенски топоними и хидроними, као и имена и презимена становништва измењени су за време етноцида током фашистичке диктатуре генерала Метаксаса између два светска рата. Српски заборав на Сервију био је још ефикаснији, она не постоји у колективном сећању.

Фото :Борис Субашић

МЕТАКСАС И ФАНАРИОТИ

МЕТАКСАСОВ етноцид био је наставак раније политике насилне хеленизације коју су још у Османском царству спроводили фанариоти. О томе сведочи књига Спиридона Гопчевића "Стара Србија и Македонија" из 1890. године:

"Сервија - грчко име за варош основану од Срба 636. године под именом Србица, коју Турци зову Селфиџе или Сервиџе - лежи прилично високо у планини. Од неких 3.500 становника данас су у претежнијој већини Мухамедовци (махом Турци, али и многи турски Срби и Грци), остали су Грци и Цинцари. Надао сам се да ћу у Србици наћи старих Срба, али се преварих. За време нашег кратког борављења тамо, не угледах ма баш ни једног чистог Србина, иако смо слушали да се нађе још понеки. По свој прилици и ово се односи на погрчене Србе, који можда још нису сасвим заборавили свој матерњи језик... Наш угоститељ приповедаше нам да међу селима која припадају Каза-Серфиџу има њих девет у којима још живе Срби... Кастаница, Криники, Скуљари, Витивјани, Восова, Кокова, Мокро, Лабаница, Рахово, Лическо и Глингова; Дуклишта, Садово, Дилиништа и. т. д. биће да већ припадају к Еласону".

Препоручујемо

Репортаже

0 1

ПЛЕСАЛИ МЕКСИКО,КОСТАРИКА, ПЕРУ, ШПАНИЈА И СРБИЈА: Међнародни фестивал фоклора "Шајка" у Кисачу

13. 07. 2026. у 19:40

Репортаже

0 0

СВЕТЛОСТ ЛИЛА ЈОШ ЈЕДНОМ ОБАСЈАЛА ЛОЗНИЦУ: Завршен девети ЛилаЛо фестивал у духу традиције, уметности и заједништва

13. 07. 2026. у 16:46

Репортаже

0 0

ТЕСЛА ИЗМЕНИО ЛИЦЕ СВЕТА: У Србији, САД, Кини и Европи обележено 170 година од рођења великог научника

10. 07. 2026. у 23:50

Репортаже

0 2

ЗАСТАВА КОЈА ЈЕ ДОЧЕКАЛА ЦАРА: Редак пример текстилне хералдике, стар 209 година, биће изложен у Градском музеју Вршац

10. 07. 2026. у 20:48

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације