Теме које обрађујем долазе из душе: Редитељ Миша Терзић о “Тајкуну” и другим пројектима

Мирослав Миша Терзић, редитељ, о тајкунима, табу темама у нашем друштву, тесли као уметничком изазову и новом пројекту: Сви ти људи на крају жуде за тим мирним животом, а никада га неће дочекати

Фото: промо-приватна архива

ОВО би могла да буде прича о једном младом човеку, страственом филмофилу који је уписао режију на Академији за филм у Прагу, где су студирали Кустурица, Форман и други великани, али је због "ситуације у земљи, укидања стипендија", морао да се врати у свој родни Београд. Такође би могла да буде и прича о младом човеку који је по повратку у своју земљу, као добар син, завршио Правни факултет, али ноћи проводио сањајући филмске кадрове, зујање камере, атмосферу на сету... Снови су га ипак одвели ка томе да као "шраф" великог филмског пројекта, "Подземље", редитеља Емира Кустурице, "спушта и диже клапу" седам месеци. За то му је, како каже, било потребно много контаката и веза да би се уопште нашао у екипи филма. Кажу да је био највреднији "потрчко", био је најбржи када је требало смотати каблове, с највише ентузијазма је доносио воду, показивао "највећу глад" у свакој секунди у којој је велики уметник стварао своје ремек-дело...

После Кустурице, позвао га је Горчин Стојановић, па је у филму "Убиство с предумишљајем" био асистент режије. Ту је, очигледно, био крај Терзића правника и почетак Мирослава Мише Терзића редитеља, аутора два гледана филма која су разбила табу теме у српском друштву - "Устаничка улица" и "Шавови", али и веома гледане серије "Тајкун", која поново отвара једну од забрањених тема.

* Пре две недеље емитована је последња епизода серије "Тајкун", коју су пратиле велика гледаност и пажња и публике и критике, и вашег еснафа. "Тајкун" је серија која је узбуркала јавност, дотакла једну од табу тема. Да ли су се слегли утисци, да ли је "Тајкун" испунио ваша очекивања?

- Врло сам задовољан одзивом публике, али и њеном реакцијом на "Тајкуна", а такође и реакцијама својих колега које су пратиле серију, што ми је било веома драго. покушавао сам и да заборавим на "Тајкуна", јер сам с њим живео последњих осам-девет месеци. Кренуо сам да тражим неке друге теме и да пишем неке друге сценарије. Донекле сам дозволио да се све око серије некако само заврши. Пријао ми је рад на "Тајкуну", јер то је 70 дана интензивног снимања са дивном екипом, сјајним глумцима, изузетним људима и испред и иза камере. То је лепо и за мене значајно искуство. Мислим да је било важно да у овом тренутку урадим нешто такво, нешто што је дуже, што је веће, да видим да ли ја то могу. Резултат, према свим реакцијама, није изостао.

* Рекли сте једном приликом да је оно што подразумевамо под тајкуном погрешно, навели сте да та реч означава изузетно моћну, утицајну, богату особу. И додали да сте свог тајкуна желели да направите као човека са свим манама и врлинама, и да га, као таквог, публика прихвати и схвати. У нашој стварности врло је јасно кога доживљавамо као тајкуна, као и до чега је довеле "тајкунизација Србије".

- Тај појам је код нас погрешно преведен, у погрешној је употреби. Таблоиди су због звучности ту реч почели да користе у погрешном значењу. Постоје људи који се баве бизнисом и који су зарадили велики новац у либералном капитализму, какав је он данас. Да ли се нама свиђају та правила по којима они зарађују новац, ја то не знам. То су правила која су постављена. Мој лик је човек који је у одређеном тренутку био на правом месту, који носи велики терет, који није ни црн ни бео, који има своју мрачну страну, има разлога због којих би могао да одговара пред институцијама.

* Тај контроверзни бизнисмен, суптилни криминалац у белим рукавицама који користи "рупе у закону", жели у једном моменту да се смири, да живи тихо и повучено, да мирно спава. Да ли такви људи, према вашем мишљењу, то заслужују?

- Не знам да ли заслужују или не, то је огромна тема о којој можемо да разговарамо. Та идеја о нормалном животу после живота који су водили потпуно је илузорна, она је једноставно немогућа. Ко се ухватио у то коло не излази из њега тако лако. У ствари, не излази никада. А нарочито не својом вољом, просто, не можете да изађете из тог круга. Ушли сте у машину која нема врата за излазак. Сви ти људи на крају жуде за тим мирним животом, а никада га неће дочекати.

Фото: промо-приватна архива

* По примарној вокацији сте правник... Ко би требало да им опрости, а ко да им суди?

- Право и правда су увек били две различите стране истог новчића. Извесно је да им пре или касније суди тај исти механизам у који су ушли. Да ли имају опрост, искрено да вам кажем - нисам сигуран. Када уђете у тај механизам, понестаје вам основни систем вредности. Тај механизам зла има свој морал, или боље рећи неморал, има правила према којима сви морају да се понашају. Ко не научи да игра игру, а мало их је, не преживе.

* После снимања два филма, да ли је снимање серије био изазов? Читава продукција се сели са филма на телевизију. Да ли то отвара могућност да се прича исприча детаљније, прецизније, са више валера, да ли је и вама то била мотивација?

- Волим филм и наставићу да се бавим њиме. За мене је ово био један лични изазов, да испричам причу са много више детаља, потприча... Изазов јер сам трчао трку на 200 метара, а ова серија ми је била као да сам трчао полумаратон. Серија оставља много простора и могућности да разрадите ликове. Нешто што у филму не бих објашњавао детаљно, овде сам то морао, да би прича могла да тече. Био ми је изазов због габарита и текста, и величине ансамбла, и нисам био сигуран да ли ћу се снаћи. На срећу, испало је више него добро.

* У два филмска остварења, "Устаничка улица" и "Шавови", бавили сте се код нас још увек табу темама - ратним злочинима у првом филму, а у "Шавовима" сте отворили тему крађе беба, о чему се говорило у тек понекој ТВ емисији. Да ли мислите да сте успели да нешто заталасате и осветлите?

- Верујем да смо направили мало помака. Свакако смо ставили у жижу интересовања све те мајке, родитеље који су остали без своје деце, и дали им јак глас. Њих никада нико није чуо, били су потпуно скрајнути на маргину у неким вестима, новинама... После филма, доста се причало о томе, отворени су многи случајеви, што ми се чини да је помак. То што још увек нема резултата показује у каквом свету живимо. Мислим да не постоји права жеља да се ти случајеви реше. Ми имамо обавезу према неким европским институцијама да отворимо те случајеве, али овде не постоји жеља, јер да она постоји помакли бисмо се с мртве тачке. Овако, то је као јурење сопственог репа. Никога заправо није брига, осим тих родитеља, да се ти случајеви отворе и реше. Нико није желео да реши те случајеве до сада, и то је оно што је најстрашније у свему. Стављањем тог огледала пред гледаоце, поготову оне који нису веровали у то да је могуће да се тако нешто дешава у нашој земљи, на један сурово искрен начин, по истинитој причи, био је једини начин. Да ли смо успели, да ли смо лупили шамар, не знам, остаје ми само да верујем у то да до тога више неће долазити. Добро је што смо проговорили о тој теми, то је, макар, неки први корак на дугачком путу. Тако је и са "Устаничком улицом", причом о ратним злочинима и злочинцима. Увек се бавим темама које директно произилазе из "мог стомака". "Устаничка улица" је пронашла мене, а ја сам пронашао начин да се ту обрачунам са оним што мене мучи, и људе око мене, да не оставим нешто да моја деца истражују а да им у том истраживању нисам помогао.

Фото: промо-приватна архива

* Пре скоро деценију маштали сте о томе да снимите филм о Тесли?

- О томе сам мислио, маштао и покушавао... Хтео сам да направим фим о његовим љубавима, али некако сам стао, неке друге теме су ме више окупирале, али ко зна, можда се ја и вратим тој идеји.

НОВИ ФИЛМ О ВРШЊАЧКОМ НАСИЉУ

* ШТА је следеће што припремате за публику?

- Реч је о филму. Потпуно другачија екипа је у питању - Владан Арсенијевић је писац и Бане Трифуновић глумац. Почели смо да причамо о једној теми која је доста значајна и велика, и, нажалост, морало би да се прича о њој. То је филм о вршњачком насиљу, и то је све што бих засада могао да кажем. О томе морамо да говоримо. Опет је то тема о којој не говоримо довољно, а морали бисмо, јер се тиче оних наших малих и најдражих.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације