Редитељ Ђорђе Станимировић о серији која је одушевила Србију: "Преживети Београд" је АНТИДЕПРЕСИВ домаће кинематографије

Још откако смо погледали прву епизоду серије “Преживети Београд” продукцијске куће Contrast Studios чврстог смо уверења да се домаћем серијском програму није догодило ништа боље од ове лагане, питке, а ипак, на свој начин озбиљне и поучне приче о уметности преживљавања живота.

Фото: Принтскрин Youtube

Лагано упловљавајући у животе четири главне јунакиње – Ружице, Невене, Марине и Људмиле (Нина Нешковић, Тамара Шустић, Ленка Петровић – Ана Вучић, Бојана Стојковић) и њихових компањероса, пратећи како им судбина из епизоде у епизоду заплиће и расплиће нити, присетили смо се времена када смо били у њиховим годинама. Припадамо оним генерацијама које су одрастале уз “Беверли Хилс“, “Мелроуз плејс“, “Звоно као спас“, “Несташне године” и многе друге тинејџ серије које су нас полако припремале за предстојеће животне изазове.

Управо ту енергију – топлу, позитивну, конструктивну, пуну наде и оптимизма, упркос контроверзним темама којима су се и те серије бавиле, препознали смо у причама које нам је до сада донела “Преживети Београд“. На две епизоде од великог финала које нас чека следеће суботе 27. јуна од 21.00 на ТВ Пинк, у разговору са Ђорђем Станимировићем, редитељем серије која је за кратко време очарала публику у Србији, запитали смо се у ком тренутку је домаћи ТВ програм запао у ту депресивну фазу, и да ли је безнађе заиста постало наша реалност.

- Управо нам “Преживети Београд” доказује да није. Да нисам почео да радим на овој серији, у неком тренутку заиста сам могао да поверујем да је разлог за толико серија и филмова који нашу стварност третирају без оптимизма и амбиција, у ствари у публици. Заиста бих пристао на ту теорију да се публика променила и да су гледаоци жељни таквих тема и слика. Међутим, “Преживети Београд” ту исту стварност посматра много светлије и топлије. За проблеме наших јунака нудимо решење, не дозвољавамо да све тешкоће живота превладају могућност да се са истима бори и победи. У томе и јесте филозофија “Преживети Београд” – сада је тешко, али хајде да опет буде лако и добро – закључује Станимировић на почетку разговора за портал “Филм и ТВ” преневши нам дашак те животне снаге којом на сваком кораку одишу јунаци његове серије. И заиста – није тешко веровати да може бити боље.

* Чиме сте се водили у креирању стварности серије “Преживети Београд”?

- Пре свега, велики утицај је имала сама прича коју је у првих 20 епизода осмислио наш прослављени сценариста Ђорђе Милосављевић, а коју су касније наставиле његове млађе колегинице. Водили смо се идејом да немамо права да живот гледаоца још више затрпавамо тешким темама, јер је реалност већ довољно тешка и тамна. Управо супротно томе, задатак “Преживети Београд” је у томе да понуди олакшање. Донели смо причу о једној групи младих људи која је на почетку живота. Судбине им се спајају у великом граду и непознатој средини, а задатак им је да је преживе. Да бисмо описали ту њихову борбу служили смо се личним искуствима и доживљајима нама блиских људи, који су кроз све ситуације које видимо у серији и сами прошли. Такође, нисмо бежали од тема као што су алкохол, дрога, љубав, па чак ни секс, али смо сваком од тих проблема приступили са неком позитивном енергијом. Без жеље да гледаоце гурнемо у депресију, већ да им сугеришемо да решење увек постоји. У томе и јесте разлика наше и многих других серија које третирају проблеме младих. Чак и након што је Ђорђе сценарио препустио колегиницама које су причу довеле до краја, никада нисам дозволио да скренемо са тог правца. Трудио сам се увек да их “умекшам” и да не дозволим да серија изгуби ту светлост којом је привукла гледаоце.

* Који су били највећи изазови рада на овој серији?

- У време када се развијала идеја о “Преживети Београд” у Цонтраст Студиосу био сам ангажован на неким другим пројектима. Када су ме питали да ли сам расположен да режирам серију по сценарију Ђорђа Милосављевића који важи за једног од наших најбољих сценариста, ни тренутка се нисам двоумио. Иако сам већ радио на разним другим пројектима као редитељ и помоћник редитеља, ово је заиста био мој први самостални пројекат и са ове тачке драго ми је да сам почео са серијом као што је “Преживети Београд”. Било је то невероватно искуство од почетка до краја. Једна потпуно другачија прича која је и нама иза камере, баш као и глумцима, у време када све серије и улоге изгледају доста слично, као да се само следи неки калуп, понудила један потпуно нов свет. Откако смо почели да радимо на “Преживети Београд” ја сам живео ову серију. На кастингу за главне улоге било је 3.000 младих глумаца. Одабрати осам главних није било нимало лако. Било је ту сјајних младих глумаца, и већини оних који су ми се учинили квалитетним, а који се, нажалост, нису уклопили у екипу коју смо одабрали, обећао сам бар неку ролу. Тако се бар 20 њих појавило у “Преживети Београд“, а памтим још многа лица којима ћу сигурно дати шансу у неком од наредних пројеката. Имамо сјајне младе таленте из Црне Горе, одличну школу у Бањалуци, а у Македонији као да се сви рађају са геном за уметност. Предивна искуства носим из ове серије.

* Младим глумцима у серији леђа су чувале неке озбиљне старије глумачке величине…

- Мој услов када сам формирао глумачку поставу серије “Преживети Београд” био је да равнотежу овим младим глумцима, у бочним улогама чине старији познати глумци. Тако сам имао прилику да радим са великом Миром Бањац, сјајним Игором Ђорђевићем, Нелом Михаиловић, Даром Џокић, Миленом Павловић, Борисом Пинговићем, Небојшом Миловановићем и многим другима који су упркос томе што нису имали водеће улоге сви делили исти став – да им је серија “Преживети Београд” после дуго времена понудила неко ново другачије глумачко искуство. Имали су прилику да се опробају у ролама које нису биле типске. Стварајући ликове водили смо се тиме да обухватимо све типове људи, карактере, менталитете и стереотипе који се могу срести у животу и да им онда подаримо неку њихову посебну причу. То је у суштини тајна ове серије. У животним причама наших јунака лако је препознати се. Иначе, једна од специфичности ове серије је у томе што смо у свему држали до веродостојности. Водили смо рачуна о сваком детаљу. Снимали смо у студентском дому да би све деловало природно. Многи од студената били су статисти у серији, али са многима сам, такође, разговарао о сценарију, о томе колико је нека ситуација реална, шта би требало урадити другачије. Били су моји најбољи консултанти.

* После 38 епизода ближимо се крају дружења са Ружицом, Невеном, Марином, Људмилом, Жанком, Стеваном, Јабланом, Кокијем, Џонијем и другим јунацима “Преживети Београд”. Хоће ли вам недостајати? Да ли је могуће да им нећете подарити наставак?

– Када је реч о овој серији то је једна заокружена прича. Наставка у смислу нове сезоне сигурно неће бити. Међутим, жеља ми је да за неко време, пошто за тиме постоји и интересовање публике, али и самих глумаца који ми свакодневно пишу да би волели да наставе ову причу, можда, урадимо неку нову верзију. Да видимо куда ће неког од јунака живот одвести даље. Баш као што је Џои из серије “Пријатељи” живот наставио засебно у новој серији. Да то буде неки спиноф “Преживети Београд“, али као потпуно засебна прича. Да на тај начин “Преживети Београд” постану српски “Пријатељи“. Али то је план за неких годину или две. Тренутно радим на три нова пројекта. Од тога, две серије већ су написане, и ускоро почињу њихова снимања. Једна је ситком од 40 епизода, и њу почињемо да радимо већ на јесен, а другу која је озбиљна епоха и доноси нам причу о настанку, развоју и пропасти једне грађанске породице у период од 19. до краја 20 века, упоредо са формирањем и нестајањем једног времена чији смо сви били део, почећемо да снимамо на зиму и она би требало да се емитује на Јавном сервису. Занимљиво је да су оба дела заснована на романима. Трећи пројекат још је идеја, али требало би да буде заиста посебан јер ће на њему бити ангажована глумачка екипа која се до сада није скупила на једном месту.

* Како гледате на тренутну продукцију домаћих серија и филмова. Може ли квантитет изродити квалитет?

- Снима се много и то је добро. Коначно људи из наше бранше имају прилику да живе нормално. Међутим, ако бисмо говорили о неком креативном напретку који нам је донела та масовна производња, он је у домаћој кинематографији изостао. Уметници су запали у клише и сви теже ка томе да испрате неки тренд који нам долази са запада, из америчке продукције, који је потпуно неприродан у нашој средини. Да ли је могуће да нам је потребно десет крими серија и тешких животних драма? У том смислу српска продукција није много напредовала. Не морају све серије да буду крими приче. Добро је што је изродио многа млада нова лица међу глумцима, сценаристима, режисерима и продуцентима, али мора да постоји нека селекција квалитета. Такође, када је реч о буџету, с обзиром на то да средства уложена у неки пројекат посматрам као време потребно за снимање, чини се да неке серије за једну епизоду на располагању имају и до седам снимајућих дана, док смо ми, рецимо, за епизоду “Преживети Београд” имали једва пола од тога. Захваљујући томе што Цонтраст Студиос има своју опрему уштедели смо много, али смо постигли и огроман успех несразмеран улагањима. Да смо имали буџет као неки хитови емитовани последњих година, не знам где би нам био крај. Када би се производило мале мање пројеката, али са већим и рационалније распоређеним средствима, имали бисмо више серија врхунске продукције на наш и понос гледалац.

Извор: filmitv.rs

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације