НАШ ШАХОВСКИ НОВАК ЂОКОВИЋ: Велимир Ивић, 19-годишњи велемајстор који оживљава древну игру у Србији
ДОК је у Србији још трајала еуфорија Олимпијских игара, далеко од медијских рефлектора, наш млади шахиста Велимир Ивић (19), пласманом у 16 најбољих на Светском купу у Сочију, остварио је успех који би могао да скине прашину са код нас давно затурених шаховских табли.
После распада Југославије, шах је спорт у коме смо доживели можда и највећи суноврат.
Од статуса највеће светске силе после Совјетског Савеза, са играчима попут Светозара Глигорића, Борислава Ивкова, Драгољуба Велимировића, Љубомира Љубојевића, Алисе Марић... дошли смо до тога да шах и шахисти таворе на маргинама, без значајнијих резултата, до овог Велимировог, који је највећи појединачни успех у последњих скоро тридесет година.
Против момка који је у Сочи дошао као 293. на свету, а пласирао се у 16 најбољих, као најмлађи велемајстор на турниру, падали су један за другим: Франсиско Ваљехо Понс (30. на свету), Матијас Блибаум (61) и на крају Дмитриј Андрејкин (24). Заустављен је тек у доигравању, од Владимира Федосејева.
Довољно да код доста људи произведе асоцијацију на Новака Ђоковића, који је такође у 19. години почео свој поход ка врху, побеђујући доста боље рангиране од себе.
Да поређења са најбољим светским тенисером нису нимало случајна, показује и то што од спортиста највише цени управо Ђоковића, на кога се и угледа у оном аспекту његове игре који је од великог значаја и шахистима:
- Одмалена нарочито пратим тенис и то Новака Ђоковића пре свих. Код њега ми је фасцинантна ментална снага, та способност да се ментално регенерише и нађе фокус, без обзира на то колико је тешка ситуација у којој се налази. Он као да црпи енергију управо из тих најтежих ситуација које другима изгледају безнадежне. Ни сам нисам лош у том аспекту, али свакако да још има простора за напредак.
Нашем шахисти предстоји Европско појединачно првенство, које данас почиње на симболичном месту, у истом хотелу у Рејкјавику у којем су Борис Спаски и Боби Фишер 1972. године одиграли "меч столећа", у време када је шах био најважнија споредна ствар на свету, а шаховска табла истовремено и геополитичка. Времена су се променила, али игра која је комбинација науке, спорта и уметности и даље привлачи велику пажњу.
Уважавање најбољих
ВЕЛИМИРУ је наступ на Светском купу донео излазак из анонимности, па су и најбољи светски шахисти почели да га уважавају:
- Осим својих противника, нисам упознао друге светски познате шахисте у Сочију, али они мене јесу. Било ми је драго што је доста играча причало о мени, а до тада сам им био непознаница. Нарочито ме је одушевило када сам по доласку кући пратио пренос полуфиналног меча Магнус Карлсен - Јан Криштоф Дуда, а коментатор Пјотр Свидлер, осмоструки првак Русије и некада у најбољих пет светских играча, пет минута је говорио о мом невероватном наступу на Светском купу. И у шаху постоји доста сујете, али мени су сви искрено честитали, укључујући и моје противнике, јер су били свесни да сам их заслужено победио и да је улога фактора среће била минимална.
Већини деце је прва љубав лопта, а Велимиру је то од најранијих дана, откад га је отац упознао са правилима ове игре, била шаховска табла са фигурама.
- Било ми је шест година, врео летњи дан, нисмо излазили напоље, па је тата, који је у младости аматерски играо шах, пред брата, сестру и мене изнео стару шаховску таблу. У почетку нисам знао да играм са скакачем, био ми је компликован тај Г покрет, па сам неко време играо без њега и сви су ме побеђивали док се нисам навикао. Одмах сам се заљубио у шах и највише времена сам проводио крај табле, због чега ме је тата одвео у шаховски клуб.
Веома рано му је постало јасно да ће се шахом професионално бавити, већ када су почеле прве победе.
- На кадетском првенству Србије сам остварио максималан скор, девет победа у девет мечева, после сам на Балканијади освојио прво место са репрезентацијом, а на Светском првенству до десет година био шести. Тада се већ у мени родила визија да је шах моја будућност.
Не може да издвоји неког шаховског узора, али цени велике шампионе, нарочите оне који са њим деле агресиван начин игре.
- Међу три по мом укусу најбоља играча свих времена сврстао бих Бобија Фишера, Гарија Каспарова и Магнуса Карлсена. Прва двојица имала су агресиван стил игре, попут мене, а Карлсен је велики универзалац, способан да се прилагоди различитим стиловима. Када говоримо о нашим шахистима, као млађи сам често играо Мар дел Плата варијацију Краљеве индијске одбране, коју је "патентирао" Светозар Глигорић.
Раније је често било пресудно ко први дође до неке нове књиге о шаху, а у ери компјутера њих су потиснули програми за анализу и базе података са милионима одиграних мечева. И Велимир је типичан представник "компјутерашке генерације".
- За припрему углавном користим компјутере, то је данас неизбежно, због огромног броја доступних партија. Анализирам отварања противника и спремам план игре спрам тога, покушавајући да нечим изненадим. Ипак, не треба се превише ослањати на компјутер, већ и сам размишљати, пошто програм каже шта је у датој ситуацији најбољи потез, али не и зашто, тако да креативност и интуиција и даље могу да дођу до изражаја. Корисне су и књиге, нарочито у почетку, а од њих бих издвојио "Мој систем" од Арона Нимцовича, која ми је у млађем добу омогућила да савладам основе шаха.
Игра на интернету
Претходна година је протекла без турнира уживо, а вишак времена на располагању искористио је да унапреди своју игру:
- Највећи проблем био је тај што сам до Светског купа одиграо само два турнира за период од годину и по дана. То ме ипак није обесхрабрило, већ сам играо од куће, на интернету, радио на неким аспектима своје игре и спремао се за турнире за које нисам знао ни када ће бити.
Партије могу да потрају и до седам сати, шахисти знају да изгубе и по пет килограма док траје турнир, па је поред менталне издржљивости потребна и физичка.
- Сваког дана трчим, а играм и стони тенис и кошарку. Сигурно је да је физички аспект припреме битан, у Сочију сам за шест дана у просеку ефективно играо по пет сати, а још толико сам проводио анализирајући своје и партије противника пре и после сваког меча.
И у шаховском свету важи она чувена да је успех чини осамдесет одсто рад, а двадесет одсто таленат.
- Трудим се да шаху у просеку посветим шест до седам сати дневно, понекад и више. Ко се ослања само на таленат, неће моћи да до краја оствари свој потенцијал, нарочито што су сада базе података и програми доступни свима, па разлику често прави то колико времена неко проведе у припреми.
Највећи светски шахисти имају стручни тим на располагању, а и Велимиру је користио рад са једним стручњаком.
- Почео сам да радим са Иваном Соколовим, светски познатим тренером, који је бивши играч из топ десет. Са њим ме је повезао наш шаховски савез, баш пред Светски куп и то ми је значило за припрему. Ни компјутери нису од велике користи ако не постоји неко ко може да укаже на грешке.
Наш млади шахиста је у Сочију победио двојицу играча са рејтингом преко 2.700: Франсиска Ваљехо Понса (2.710) и Дмитрија Андрејкина (2.724), а близу је био и Немац Матијас Блибаум (2.669). То га је уверило да они из клуба 2.700 нису надљуди и да са њима може да игра у најмању руку равноправно.
- Са играчима те класе раније сам само три пута имао прилику да играм: од Федосејева и Артемијева сам изгубио, а са Андрејкином ремизирао. Посматрао сам их тада као недодирљиве, али сам у партије на Светском купу ушао опуштено, без очекивања, са јединим циљем да одиграм што боље могу и показало се да овакви играчи нису никакав баук. Не прилагођавам им се посебно, увек играм на исти начин, а то је агресивно, не чекајући грешке противника.
Енглески волим, руски учим
Обично се од шахиста очекује да буду и одлични математичари, али то код Велимира није случај. Омиљени школски предмет био му је енглески језик, а то се и могло видети из тога што је у Сочију своје партије течно коментарисао управо на овом језику.
У Сочију је само од првог противника, Американца Роберта Хунгаског, имао бољи рејтинг, а свака друга партија била је борба Давида против Голијата. Издваја два меча.
- Најнапетији је био меч шеснаестине финала против Андрејкина, тај-брејк, прва партија црним фигурама. Заробио сам му даму, па је морао да жртвује фигуру, изгледало је да ћу остварити лаку победу, али се све искомпликовало, одлучивало је последњих неколико секунди, а он је на крају направио грешку која га је коштала. Још бих издвојио партију против Ваљеха Понса, која је пробила лед, он је био први "велики скалп" који сам скинуо и то ме је уверило да могу да се носим и са играчима тог ранга.
Самопоуздање је порасло пред ЕП у Рејкјавику, а са њим и амбиције, али Велимир избегава да себи поставља краткорочне циљеве, како не би имао беспотребан притисак:
- Жеља ми је да се квалификујем за Светски куп 2023. године, на који ће се пласирати 23 најбоља играча из Рејкјавика. Надам се и трудим се да играм што боље, а резултат сам по себи не очекујем унапред. Лично никад нисам имао ни притисак да постанем интермајстор или велемајстор до одређене године, да остварим одређени рејтинг, јер то сматрам контрапродуктивним. Из уживања и опуштене игре, врло често долазе и највећи успеси.
Ипак, то не значи да нема дугорочне планове.
- Циљ ми је да се домогнем шаховског врха и да будем у десет најбољих играча на свету, то бих издвојио као своју амбицију у наредних пет година.
Разлоге за вишедеценијску сушу у шаховским успесима код нас проналази пре свега у недостатку финансијске подршке.
- Не улаже се претерано у шах, лично раније нисам имао никакву подршку од Шаховског савеза, све што сам постигао, постигао сам сам, уз помоћ родитеља. Срећом, ствари су сада кренуле у бољем смеру, са новим људима који су ушли у Савез. Они су ми и обезбедили сарадњу са Иваном Соколовим, а без њих и моја два шаховска клуба (ШК "Јелица ПЕП" и ШК "Пожега") не бих ни могао да платим 2.500 евра колико је потребно за учешће на ЕП у Рејкјавику. Финансијска подршка још није на нивоу на коме бих волео да буде и који би ми омогућио да се фокусирам само на шах, али напредак постоји и надам се да ће бити још боље.
Боби Фишер инсирација за “Дамин гамбит”
Велимир се труди да време испуни и другим активностима, па тако воли да прочита неку добру књигу или погледа филм, односно серију. Ту посебно издваја "Дамин гамбит", серију у чијем је средишту америчка девојчица из сиротишта која долази до врха у шаховском свету, а која је популаризацији овог спорта допринела толико да су претраге "шаховски сетови" на ибеју порасле за 273% после првих неколико епизода:
- Серија ми баш допала, шаховски део је веома реалистично урађен, тако да ни ми који се бавимо шахом нисмо приметили неке грешке, а главни разлог је тај што је као стручни консултант ангажован Гари Каспаров. Мислим да је као инспирација искоришћен Боби Фишер, пошто девојчица у серији побеђује редом руске велемајсторе, а управо је Фишер као Американац прекинуо вишедеценијску доминацију Совјета у време Хладног рата.
Препоручујемо
ДЕРБИ НА ЈУГУ ЕНГЛЕСКЕ: Како је борба за капитенску траку Тотенхема створила ривалство Брајтона и Кристал паласа
БРАЈТОН и Кристал Палас састаће се у утакмици 16. кола Премијер лиге, која се игра у недељу на Фалмер стадиону са почетком у 15 часова.
15. 12. 2024. у 09:00
ЦЕО БАЛКАН БРУЈИ О ОВОМЕ: Дејан Станковић чека дете - са новинарком?
Дејан Станковић не само да се развео после 23 године брака, већ - изгледа да чека и принову.
12. 12. 2024. у 19:19
"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи
БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.
14. 12. 2024. у 20:04
Коментари (0)