ЛАПЧЕВИЋ ЗА "НОВОСТИ": Рукомет у Србији је мртав, потребно је променити систем из корена

Александар Илић
Александар Илић

21. 01. 2024. у 13:27

Рукометаши Србије нису успели да се пласирају у другу фазу Европског првенства, "орлови" су такмичење завршили са два пораза и једним ремијем. Цех је платио селектор Тони Ђерона, а прослављени репрезентативац Југославије и Србије и Црне Горе, Иван Лапчевић говорио је о новом потопу српског рукомета за "Новости".

ЛАПЧЕВИЋ ЗА НОВОСТИ: Рукомет у Србији је мртав, потребно је променити систем из корена

ФОТО: ЕПА

Један од најбољих левих бекова које је наша земља имала, рођени Александровчанин каријеру је почео у локалној Жупи, потом је шест година наступао за нишки Железничар, где је и стекао статус репрезентативца Југославије. Наступао је потом за Барселону, Гумерсбах, Веспрем, Пуерто Сагунто и Ромању, у којој је 2012. године завршио каријеру.

Лапчевић је носио дрес репрезентације у периоду када је наша селекција била у врху светског рукомета, окитио се бронзаним медаљама 1999. године у Египту и две године касније у Француској. Данас је дипломирани спортски менаџер и рукометни тренер, те је и те како квалификован да говори о стању домаће рукометне сцене на којој од сребрне медаље освојене 2012. године у Београду траје "пост" и чекају се бољи дани.  

Док многи прстом упиру у страног тренера - Тонија Ђерону, Лапчевић не мисли да је селектор кривац, већ супротно.

- Практично две деценије имали смо вртешку домаћих тренера. Мењали су се селектори као на траци. Није било резултата и створила се јако велика негативна енергија око репрезентације. Страни тренер донео је растерећење у погледу атмосфере, није био емотивно уплетен у ток свега што се раније дешавало. Управо то и усхићење са којим је дошао, било је освежење за играче и они су почели радо да се одазивају позиву селектора. Вратила се тиме енергија и тежина коју играње за Србију са собом носи. Све као да се одједном његовим доласком очистило. Такође, његова блага нарав је у том тренутку заиста умирила узбуркани српски рукометни свет, почео је разговор за "Новости" Иван Лапчевић.

Фото: Профимедиа

Деловало је да је Србија прерано прославила победу против Исланда, што је на крају пуно коштало "орлове"?

- Сећам се као да је данас било. Играјући за Железничар направио сам неку сличну грешку као (Петар прим.аут) Ђорђић против Исланда. Часлав Грубић, иако је много знао, готово се никада није мешао у ствари везано за тактику, терен и игру. Тада је направио изузетак и рекао ми - "када се развија контра-напад, никада, али никада се не скаче. У рукомету се скаче једино када се шутира на гол"! То су неке елементарне ствари рукометног тренинга које треба усвојити на време. Ипак и тај један технички елемент сам по себи није изузетак. Он је само део целине глобалног проблема недостатка стабилног система. Против Исланда то је био скок, против Црне Горе држање руку испод рамена у шуту из контре. Следећи пут биће нешто друго или нешто треће. Све у свему већ сам у једном интервјуу рекао да на великим такмичењима једна лопта одлучује победника, а не губитника. То је једна лопта за коју се треба борити и коју треба заслужити.

ФОТО: М. Вукадиновић

Већ дуго српски рукомет "болује" од недостатка резултата и система, сигурно је да постоји решење које би у будућности донело потребне резултате, шта је то што треба урадити?  

- И тада је био проблем, и сада је дефинитивно проблем. Систем који не функционише и који треба из корена да се промени. Шта све треба да се промени то је већ елаборат од стотинак страна и сигуран сам да има људи који могу стручно да га саставе, а исто тако има људи који могу да га спроведу у дело. Ипак, много већи и практично нерешив проблем је најбоље речено један бахат, неодговоран и нестручан приступ према рукомету као спорту од кога многе породице треба да живе и да се издржавају. Игром случаја био сам на једној седници Рукометног савеза Србије и то као делегат. Тада сам се чудио и крстио са обе руке. Сала је била пуна када је требало дискутовати о стварима које у спортском смислу уопште нису битне (да ли у скуштини треба да буде 70 или 50 делегата). Нисам могао да верујем тада чему присуствујем. Да ли ови људи имају свест у каквом је стању наш рукомет? Да ли је заиста то најважније питање у мору конкретних спортских проблема који су толико велики да гасе рукомет до тачке да уопште више и не постоји? Клубови се гасе, деца масовно иду на друге спортове, тренери немају више снаге ни средстава да се боре за ту децу, нико не гледа рукомет, нико не прати домаћу лигу, рукомет је мртав осим у тих пар недеља када се окупи репрезентација. Практично као спорт немамо ништа и из тог ништа испаде, да је најважније питање број делегата у скуптштини, и то скупштини која се састаје два, три пута годишње и готово да нема о чему да одлучује, рекао је Лапчевић, потом открио шта је била друга тачка на дневном реду тог дана и како се одвијала:  

- Друга тачка била је тог давног дана - "Развој рукомета од 2016. до 2020. године". Професор Воја Андрић је за говорницом препричавао визију док је три четвртине делегата било напољу, пушило цигаре, водило празне разговоре, и било задовољно што је прва тачка прошла онако како су желели.

ФОТО: Н. Скендерија

Лапчевић верује да рукомет треба да буде приоритет.

- И тада сам веровао да је спортско питање, да су клубови, играчи, тренери, њихов развој, план система спортског развоја једина важна тема о којој треба да се прича и на којој треба да се ради. Ако је икако могуће морамо да схватимо да није важан појединац. Није важно да мој друг, пријатељ, мој рођак имају фино место и статус, већ да се постави систем где ће свако ко хоће, ко може, ко уме, ко зна шта треба да ради, да буде ту... Систем где се свако пита, свако осећа добро и где је свако на свом, правом месту. Потребан је отворени систем који користи таленте великог броја појединаца. Много квалитетних људи нема нигде унутар рукомета. Они који јесу ту плаше се да их неко не замени. Уопште се не ради о томе да неко некога замени. Ради се о томе да за свакога има места. Тренутно то није случај. Систем који је постављен у Рукометном савезу Србије елиминише квалитетне људе.

После те седнице Лапчевић више није позиван на састанке РСС.

- Након присуства тој седници више никада нисам добио позив ни на једну седницу, ни на било какав други састанак, договор, ручак, вечеру, ни обично пиће. Причам све ово у своје име, али верујем и сигуран сам да има много квалитетнијих људи од мене и то не мали број, који би имали своје место заједно са свима који су сада у једном организованом систему, где би све пуцало од радне енергије и где би рукомет био оно што треба да буде, не сивило, чемер и јад, већ усхићење, радост и велики понос наше Србије.

ФОТО: ЕПА

Поновио је, уместо појединца, битан је систем.

- Људи у рукомету морају да схвате да смо у каналу. Нисмо у позицији. Немамо тај луксуз истицања појединаца, гурања појединаца, лобирања за појединце, лактања за појединце. Ово није појединачни проблем. Колективан је и тако му треба приступити. Ко год да буде предложен за новог селектора, у старту у Рукометном савезу добије огромну опозицију. Примера ради, уколико ја кажем "та особа треба да буде селектор", истог тренутка када то изговорим тај је добио велику опозицију. "Што тај, што не ја и мој побратим?" Онда наступају моћници у Савезу и пресеку "тај ће бити селектор". Они имају моћ, желе да сви то знају, али имају и ноћне море. На већ поменутој седници покушао сам да скренем пажњу на овај проблем, али наравно да је то тешко разумети, као и сада. Дакле, потребно је ојачати систем, самим тим и тренерску организацију која постаје снажан део тог јаког система. Потребна је (не као сада) - тренерска организација која ради савршено, размишља комбинује и избацује најадекватнијег тренера у кога верује и иза кога стане. Селектор подноси планове, извештаје консултује се, сарађује са њима и има сталну свест и одговорност према тим људима - тренерима који су одлучили да их он представља као селектор. Он не буде појединац-селектор, већ представник својих колега. Његов успех је  заједнички успех, баш како треба да буде. Рукомет није индивидуални спорт. То је колективни спорт и зато само колективна акција може да доведе до резултата.  Свестан сам да нисмо ни близу овог система, јер је за њега потребан један нови ниво свести који треба освојити, а он захтева спуштање ега и спремност да се подредиш заједници којојој припадаш.

ФОТО: ЕПА

Да ли би српском рукомету помогло да се у свим узрастима установи стандардни систем припрема и тренинга како би играчи при преласку из једне у другу генерацију наставили по истом принципу да раде?

- Систем би требало тако некако да изгледа, али искрен да будем, ни ја не знам како је сада. Знам да има ту неких људи, мање више годинама истих. Верујем да они напорно раде и да се сви труде. Како то раде нека остане њихова тајна. После оне поменуте седнице видео сам да готово никога не занима дугорочан план развоја рукомета у Србији, остаје ми да верујем да се све ради Ад хок од такмичења до такмичења. Тако ће и остати док челни људи не схвате да овај затворен систем треба отворити и колективно у слози и јединству изградити нови, шири распрострањенији, јаснији. То је систем који побеђује и где није битан појединац по имену и презимену, већ је битна заједница, колектив рукометних људи који функционишу беспрекорно и који на тај начин доносе радост и срећу у домове људи широм наше дивне Републике Србије, закључио је Иван Лапчевић разговор за "Новости".

БОНУС ВИДЕО: Ивана Вулета након светског злата

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (1)

АЛТА ЗА ДЕЧЈЕ ОСМЕХЕ: Пакетићи донели радост малишанима из Дома „Колевка”