ФЕЉТОН - ДУХОВНИК И НАРОДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ: Сава је у ходочашћима у Свету земљу пропагирао равноправност аутокефалне православне цркве

У ДРУГОМ Савином ходочашћу у Свету земљу (1234. године), његово ширење угледа српске државе и њене православне цркве је и још јаче и шире, јер се Сава овај пут прво поново сусреће са старим пријатељем јерусалимским архиепископом Атанасијем, а потом и са александријским православним архиепископом Николом и египатским султаном Ал Камилом, који му обезбеђује водиче за обилазак Синаја.

Фото: Слика Ђорђа Крстића

Потом одлази у Антиох да се тамо сретне са антиохијским православним патријархом, а отуда поново свраћа у Никеју код својих пријатеља цара Јована Ватаца и његовог васељенског патријарха Германа. И из Никеје одлази у бугарску престоницу Трново да се види са бугарским царем Јованом Асеном и његовим архиепископом Јоакимом и ту на дан 14. јануара 1236. године и умире. У свим тим разговорима, Сава је симболично представљао српску православно хришћанску државу са свим њеним духовним и световним атрибутима какве имају и друге раније признате пуноправне чланице европске хришћанске екумене. А колико је Србија његовим напором у том свету узнапредовала се у току његовог другог ходочашћа у Свету земљу види и из чињенице да он тад има довољно и времена и ауторитета да и Бугарској помаже да се и она укључи у привилеговану европску друштвену заједницу, јер то својом историјом и те како заслужује.

ДА СЕ у потпуности разуме величина Савиног гигантског дипломатског доприноса међународном признању српске државности мора се пре свега узети у обзир да је он завршио христинизацију Срба тек у првој половини XIII века, али исто тако предано као што је Свети Павле христијанизирао Грке у I веку, или Свети Бонифације Германе у VIII.

Мада је код Срба појединачно христијанизовање већ отпочело по њиховом насељавању на Балкану у току VII века, први свеобухватни и правилни приступ том цивилизацијском процесу према свим Словенима су направили Свети Ћирило и Методије, са превођењем Светог писма, литургије и других црквених ритуала на њихов језик путем од њих састављеног глагољичког писма у претпоследњој деценији IX века. Нешто касније су то исто учинили њихови ученици у Охридској архиепископији Свети Климент и Наум, али овај пут посебно за Бугаре и Србе, замењујући глагољичко писмо једноставнијим ћириличним. Но и идеји проповедања хришћанства на варварским језицима, а још више и исписивању множине хришћанских догматских списа на њиховим језицима специјалним писмом прилагођеном фонетикама њихових језика су се одмах жестоко супротставили браниоци тријадне теорије о само хебрејском, грчком и латинском језику на којима се може писати и проповедати хришћанство, сурово гураног од латинских клерика на западу, али и од грчких традиционалиста на истоку, тако да су све до Савиног никејског тријумфа Срби у својим црквама слушали литургије на њима потпуно неразумљивом грчком језику.

АЛИ Савина интензивна христијанизација српске пастве није том народу донела само коначно разумевање хришћанских теолошких ритуала и списа, него и писмо које се релативно брзо проширило и на домене права, историје, поезије и књижевности. И само један век касније од Савиних духовних и дипломатских напора да српској држави обезбеди достојно место у хришћанској заједници признатих самосталних народа, цар Душан издаје свој уникатни Законик писан ћирилицом и на српском језику, што је једини правни докуменат те важности и обима у читавој Ренесанси окренутој Европи тога доба. Не заборавимо и да је чувена енглеска Магна карта енглеских барона принудно потписана од краља Џона Анжевинског у Ранимиду 1215. године била срочена на латинском језику, а и да су Французи тек од Наполеона у првој половини XIX века добили свој први свеукупни државни Законик.

Са коначним падом српске државе под Турке и турском успешном политиком да се у тој земљи уништи већина српских богомоља које су у XIII веку биле највећи расадници српске хришћанске писмености и културе, није ни чудно да су Савини највећи световни дипломатски успеси били међу првима који су пали у народни заборав. Јер док су у хришћанској Европи ницали универзитети и цветала наука, у поробљеној Србији се глуварило у бескрајној тами робовања у којој су се освајачи понашали онако како у Његошевом Горском вијенцу турски везир Селим каже у писму владици Данилу:

Свети Сава Немањић, Фото Фреска из 13.века у цркви Светих аопстола у Пећи

У фукаре очи од сплачине.

Пучина је стока једна грдна

добре душе, кад јој ребра пучу.

НЕСУМЊИВО је да је наважнија и најдубља спознаја у животу младог монаха Саве Немањића било то да свој нагон ка пустиножитељству замени са концептом општежитељства до чега је дошао када су он и његов отац, монах Симеон на Атосу кренули у акцију да ту подигну први српски манастир Хиландар. Колико год је дотле Савин утицај на оца био значајан да ратник и владар Стефан Немања раскине све световне препреке да би нашао мир у Господу, толико је и Симеонова присутност на Атосу и његово упорно залагање за изградњу Хиландара утицало на Саву да схвати да је апостолска мисија према полухристијанизованом стаду верника из његове родне груде и несебично духовно залагање за њихово колективно спасење далеко важнији христолошки подвиг од свог личног опредељења за исихастичко-пустињашки раскид свих световних веза ради спасења сопствене душе. Том завету је Сава Немањић остао веран целог свог живота и та духовна мисија му је помогла да и у његовим дипломатским и државничким активностима, а и у његовом народном просветитељству достигне висине најзаслужнијег српског светитеља.

Самим тим што је као привилеговани син српског владара још у младости вољно напустио све световне привилегије које су му по рођењу припадале и заменио их за атоску монашку ризу и што се тиме прославио свугде у хришћанском свету, давало му је у свим његовим дипломатским мисијама значајну психолошку предност, јер се он у току свих тих сусрета и преговора није борио ни за шта од личне користи, него једино за равноправно место свога народа под сунцем. А то што је и на дипломатском плану и својим народним просветитељством успео да постигне је већ преко осам векова очувало то место његовом народу у свету, јер да њега на почетку XIII века није било, данас би Срби као народ били у истој категорији са Асирцима и Вавилонцима, којих на светској историјској сцени више нема.

КРАЈ

Препоручујемо

Друштво

0 8

МАКЕДОНЦИМА АУТОНОМИЈА У ОКВИРУ СПЦ: Полувековна црквена криза на прагу решења, Сабор одобрио канонско јединство са МПЦ

17. 05. 2022. у 10:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ФАСЦИНАЦИЈЕ МЛАДОГ РАСТКА: Монашко име Немањића - Сава није била случајност

17. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ПРВИ УСТАВ НАЦИОНАЛНЕ ЦРКВЕ: На основу Савиног Законоправила, цар Душан је 1349. године урадио Законик

16. 05. 2022. у 18:00

Друштво

0 11

ВАРТОЛОМЕЈ ПОНОВО ЦЕПА ПРАВОСЛАВЉЕ: Делимичним признањем цркве у Скопљу Цариградска патријаршија нанела нови удар канонском поретку

11. 05. 2022. у 09:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације