ФЕЉТОН - ВЕЛИКА СЕОБА ЕВРОПСКИ ФЕНОМЕН: Србе предводили патријарх Арсеније III и гроф Ђурађ Бранковић

КЊИЖЕВНИК Вељко Петровић (1884-1967) је писао да сеоба није била „Велика”, тај придев јој је „прилепљен”. Он је проценио да толико народа, 40 хиљада породица, није могло кренути и за неколико месеци доспети са албанске границе до Мориша, имајући у виду тадашње путеве и густину становништва.

Фото: Портрет Уроша Предића

Тај народ није био „велик бројем”, али јесте – капиталом, у новцу, стоци, у стварима од вредности, велик по томе што је био једно „организовано друштво свих класа”, у коме је било образованих и писмених људи, познавалаца и западне и источне цивилизације. Велика сеоба је, за Петровића, приказана као да се „читав један народ” покренуо да тражи „нову отаџбину”, а да то није било тачно и да ова „неистина” шкоди српском националном праву, националном и историјском карактеру Војводине.

Велика сеоба и њен предводник Арсеније III, као и гроф – деспот Ђурађ Бранковић, доспели су у жижу интересовања тек средином 19. века, нарочито у време проглашења Српске Војводине и поништењем тог чина. А директан повод је био објављивање Хронике несуђеног деспота Бранковића. Његова истина заболела је Цркву, а расплакала младу световну генерацију. Млади романтичари су Хронику доживели као „евангелије прошлости народне”, исписане сузама и ухваћене „трудним знојем”. Бранковић је оптужио патријарха и „клир” као „безобзирне грабљивце”, најодговорније што Срби у Угарској нису стекли своја посебна станишта, а преко њих и аутономна права.

И САМ патријарх је признао, на индиректан начин, да је ту био грешан. У писму цару Јосифу I 1703. После тринаест година избеглиштва патријарх је захтевао, уз остало, и:„Да власт не сме спречавати ниједном Србину право да иде у Беч да свим Србима, једном заувек, дозволи да могу похађати католичке школе и универзитете...”. Срби, који су у Немачкој завршавали медицину, нису се могли запослити у здравственом систему, а нису имали право ни на приватну праксу. Према патријарху више није било милости ни разумевања.

У његовој критици предњачио је омладински песник Милан Кујунџић Абердар, који је објавио и спев – „Српски патријарх или...”, а следили су га истим жаром – С. Никетић, Г. Витковић, Ј. Томић... Припомогао им је и времешни Ђура Јакшић својом драмом – „Сеоба Србаља”. Велика сеоба је целог живота прогањала и Јакова Игњатовића (1822-1889) чији преци су се налазили у њеној колони. За Игњатовића је сеоба била „нешто хаотично”, али да је у том стању владао „српски дух”, дух који је те досељенике „држао у свези”; они су носили „државну идеју”, њихово пресељење је било – „феномен у Европи”.

ПАТРИЈАРХ је, за Јакова, учинио „грдну политичку погрешку”; био заведен, опсењен бечком политиком, извукао из Србије „језгро народне снаге”. Игњатовић се родио и живео у Сентандреји и сâм живео са избегличком душом. Тврдио је да ти његови сапатници нису били вољни да се боре за српску Војводину, њих је прогонила само завичајна тежња, маштали су о томе како да се врате и обнове Душаново царство. У том заносу редовно их је претицала смрт, као и самог Јакова, првог српског модерног романописца.

И „Сеобе Милоша Црњанског (1893-1977) многи сматрају најбољим његовим и српским романом. Често се Црњански враћао, обилазио станишта српских битисања по Угарској, односно Мађарској. На хвале Мађара да су „спасли” и „чували” Србе, закључио је: „У Угарској је живело 400 хиљада Срба. На крају, није тамо остао нико, а исто толико Мађара остало је да живи у Југославији”.

Срби код Београда прелазе у Угарску Фото Цртеж Франца Јузе

Цркви, њеним поглаварима и историчарима, најболнији ударац је задао уважени историчар Стојан Новаковић (1842-1915). У Великој сеоби Новаковић није нашао ништа „што би одговарало озбиљности прилика, или би се могло одбранити”, али јесте: „никад ваљда нису учињене грђе погрешке у јавној радњи нашој”, наше – „најнесрећније дело”. За Новаковића није било тешко „домислити” да се одустане од сеобе, лакше је било чувати своја седишта него се сместити и одржати у туђој држави и иноверним насељењем.

КАКО је Стојан Новаковић оценио патријарха и грофа Бранковића? Грофу је, каже, било „поглавито стало” за деспотством, а патријарху „за самовлашћем”. Аустрија је те њихове слабости успела лако да окрене у своју корист. Бранковић се сматрао као деспот и владалац земље коју је „тек ваљало освојити”, мало мислећи на сукобе који су отуд извирали. Иако је његова политика била „врло детињаста”, она је уплашила „частољубивост” патријархову.

Истраживачи и писци из окриља Цркве замерили су Новаковићу да је олако, без довољно историјских извора и под утицајем романтичара, изрекао осуду патријарху која није била утемељена. И сам Новаковић је своје оцене ублажио, закључком: „Догодило се, што се догодило, лакше је нама критиковати, него што је њима било предвидети шта ће бити”.

Владика шумадијски Сава у обимној књизи посвећеној 300-годишњици Велике сеобе 1690. за патријарха Арсенија III Чарнојевића је написао: „Он је један од великана Српске православне цркве и народа, њему је место иза Св. Саве и патријарха Макарија Соколовића”. У чему се састојала величина овог духовника који се у судбоносном моменту нашао на челу Велике избегличке колоне?

„У његовој великој љубави и ванредној присебности духа, снази разума, одлучности пуној такта и неуморној радиности, разумео је знаке времена у коме је живео”, појаснио је владика мотиве зашто је трећег Арсенија сврстао на треће место највећих личности које је изнедрила Српска православна црква.

ЈЕРУСАЛЕМСКИ патријарх Доситеј Нотара писао је Арсенију III „Ви сте сачували своје стадо од противника свете православне вере, и, по светом Јеванђељу, спашавао си и спашаваш овце од вукова”. У поруци овог патријарха упућеној српском патријарху 1696. године, писало је још:

„Ви сте се приближили апостолима Павлу, чак и Петру, Ви ћете бити слављени као тринаести апостол”.

Аутор: Јов Василијевич, Музеј Српске православне цркве, Београд

Испољавао је Арсеније вулканску снагу и упорност, али у одлучности је била његова снага, његов значај, његов историјски смисао. Из избегличких колона, као и у кризама збуњеног народа, призиван је предводник Чарнојевићевог кова, одлучности. Зауставио је овај Чарнојевић болну акцију Римокатоличке цркве вођене ка унијаћењу православних Срба у царевини. Духовник коме је и политика помагала да одбрани веру. Кардинал и бискупи Угарске тражили су од цара Леополда I да хитно обузда моћ патријарха коју је стекао; моћ да бира и посвећује епископе. То право у Угарској припадало је само римском папи, па су и крстили Арсенија – „Угарским папом”.

СУТРА: Ратоборни духовник

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН – СРПСКИ РАЗДОРИ И ЗБЕГОВИ КРОЗ ВЕКОВЕ: Прва масовна унијаћења Срба

07. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СЕОБЕ КАО СУДБИНА ЦЕЛОГ НАРОДА: Још пре Велике сеобе из 1690. покретања народа су била честа

06. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРПКИЊА БИЛА ВЛАСНИЦА ЗАГРЕБА: Срби, уз све муке које су их сналазиле, успевали су да сачувају језик и ћирилично писмо

04. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ОСЛАЊАЊЕ НА ДВЕ СТОЛИЦЕ: Како то да се нико није огласио потомком митског хероја Марка Краљевића

03. 06. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације