ФЕЉТОН - НАПАДИ ИЗ САРАЈЕВА И ЗАГРЕБА НА СРБИЈУ: Партијски врх био је патолошки опседнут београдском штампом

ОПСЕЖАН рад од јесени 1982. и током целе 1983. на дисциплиновању штампе није властима донео апсолутну победу.

Душко Радовић је најчешће критикован, Фото Архив "Новости"

Поједини текстови су повремено подсећали власт да штампа није била потпуно контролисана. Чланак новинара Рајка Ђурића "Дуг према истини" у "Књижевној речи" марта 1984. бавио се односом КПЈ према троцкизму и рехабилитацији истакнутих активиста КПЈ који су тридесетих година страдали у чисткама. Гнев власти је изазвао начин на који је аутор интерпретирао те догађаје. Момчило Баљак га је оптужио да је "инсинуирао извесну повезаност тадашњег руководства КПЈ са ликвидацијом појединих људи у СССР-у" или бар њихову прећутну сагласност са политиком Стаљина и Коминтерне. Аутор је суспендован, а Председништво ЦК СКС је формирало комисију да испита околности објављивања чланка. ("Дуг према истини")

Партијско руководство је наставило да врши утицај на медије, повремено заоштравајући реторику против нежељених текстова који су се с времена на време појављивали. Штампа јесте била далеко од агитпроповске потчињености, али су критике на њен рачун и притисци били део политичког поткусуривања у борби за позиције у републици.

МЕДИЈИ су били полигон на коме су ГК Београда и Милошевић нападали део ЦК СКС задужен за идејна питања оптужбом за неодлучност и попустљивост. Друго, притиснуте офанзивом републичког руководства да се остваре надлежности републике на целој територији, посебно после Ставова Председништва ЦК СКЈ о односима у Србији, покрајинске власти су користиле писање штампе против своје политике и својих руководилаца да би скренуле борбу на тај терен. То је водило ка томе да је партијски врх у условима вишегодишње немоћи да реши економску кризу и заузда пад стандарда, у атмосфери великих подела политичких бирократија република и покрајина око свих суштинских питања развоја и судбине земље, у месецима оживљавања националних тензија на Косову и притисака на Србе, водио расправу око једног или два текста у ревијалним листовима или око једне или две књиге, јер су они засметали чуварима окошталих идеолошких постулата и принципа, које су одавно напустили управо они који су се иза њих скривали.

НЕЗАДОВОЉСТВО партијских званичника стањем у штампи и немоћ да га политичким средствима промене сасвим су се испреплитали. Власт је избегавала репресивне методе, а утицаји преко комуниста у медијима нису увек били ефикасни. Речи Добривоја Видића 17. јануара 1983. сведочиле су о незадовољству стањем у медијима, али и о немоћи власти.

Посебно је критиковао Душка Радовића и афоризме Александра Баљка (на пример "Очигледно је да имају поверења у свој народ, окренули су му леђа"). Једини афоризам са којим се слагао био је овај: "Путеви нам се разилазе, судар је неизбежан". (Добривоје Видић: "срамота је једна коју морам да кажем: нас брате има два милиона чланова Савеза комуниста Југославије, нас малтретирају на овакав начин можда тридесетак врло агресивних људи у Југославији. Па нека сам погрешио нека их је 300, да повећам за 10 пута, или 3.000 да повећамо још за 10 пута, значи - 3.000, а нас је и даље два милиона, а да не рачунамо све друге, што кажемо - организоване социјалистичке снаге. Срамота је у којој смо мери ми демобилисани према тој офанзивној, агресивној, малој структури која је убацила у наше друштво разне инциденте, и у друштву непотребне, расправе и полемике."

Слично је говорио и Слободан Милошевић новембра 1982, незадовољан што је штампа објавила да представништва у иностранству коштају 700 милиона долара, скоро десет пута више од цифре којом је он располагао. ("Мислим да се човеку заврти памет ( ... ) И ја кажем људи моји овај који је то написао он нема представу о којим се парама ради, с чим он манипулише (...) Реч је о томе да се трује јавност. Да се стално покушава да покаже да на свим секторима ми падамо и да на свим секторима ми не радимо како треба."

ПОВОДОМ једног новинског напада на Радишу Гачића, Иван Стамболић је у Председништву ЦК СКС 19. септембра 1985. претио партијском одговорношћу главним уредницима и захтевао од тужилаштва да предузме законске мере: "не занима нас новинарчић који пише (...) него главни уредници ће за то директно партијски одговорност сносити". Новинаре који су писали против руководилаца назвао је "хохштаплерима". Оштра реторика Видића, Милошевића и Стамболића је била показатељ односа према противницима, али и израз револта због немоћи да се штампа сасвим потчини у условима свесног избегавања власти да предузме најоштрије, репресивне мере.

Текстови у штампи или рад интелектуалаца у Србији, посебно ако су били уперени против политичара из других средина или се односили на догађаје из прошлости, били су непресушни извор напада из покрајина, Хрватске и БиХ на Србију и СКС, иако је српски врх водио континуирану борбу против опозиционих појава.

ДУШАН Чкребић је сведочио о сталној жељи политичара изван Србије за туторством над београдским медијима. ("Људи из југословенског врха и из неких југословенских република стално су бдели над београдском штампом и телевизијом и по томе својим аршинима мерили колико је српско руководство на тој њиховој општој линији. Њима је сметао Милан Вукос, па су тражили његову смену, а истовремено ми из ондашњег српског руководства нисмо ни знали, на пример, ко су директори телевизије Загреба, Сарајева или Љубљане и каква је њихова уређивачка политика, нити нас је то интересовало. Вести из Србије на ТВ Београд емитоване су тек после свих вести из федерације и партијског врха земље и то им је увек било мало, те су стално изражавали своје незадовољство, док је у другим републикама било потпуно обрнуто. Југословенски партијски и државни врх били су просто патолошки опседнути београдским средствима информисања, увек спремни на притисак и приговоре и то како у времену за Титовог живота тако и касније (...) Тако се у вези са тим Србија налазила годинама у неразумно неравноправном положају, безмало, под туторством руководећих људи из других република, у чему су се нарочито истицала руководства из БиХ и Хрватске, а информисање бивало стални разлог међусобних неспоразума.")

ЛЕДЕНИ ВЕТАР ДУВА ИЗ БОСНЕ

ПЕТАР Стамболић је на једној расправи тврдио да из БиХ "дува ледени ветар против сваке слободне мисли. На седницама ЦК Босанци су нападали српску штампу. Износили су да 50 одсто штампе која се чита у БиХ долази из Србије. Ја сам био за то да се ово мора имати на уму у Београду. У том правцу сам говорио, јер се на свакој седници могло очекивати да Микулић каже: 'Јеси ли читао НИН, на шта сам ја одговарао да нисам, а он се изненађивао.

Носилац тога је било цело њихово руководство'.")

СУТРА: ОПШТА ХАЈКА НА СРПСКУ ШТАМПУ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПАРТИЈА КОНТРОЛИШЕ УРЕЂИВАЧКУ ПОЛИТИКУ: Београдска гласила нису престајала да критикују функционере

30. 08. 2022. у 18:00

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - НОВИНЕ СУ ПОСТАЛЕ ОСАМОСТАЉЕНА СИЛА: Економска криза је удаљила партијски врх од стварног живота

29. 08. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ПАРТИЈА СЕ ПЛАШИ ИСТИНЕ О ПРОШЛОСТИ: Медији нису могли да сакрију показатеље економске кризе

28. 08. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - СОВЈЕТИ СЕ ПЛАШЕ СЛОБОДНИХ ЗИДАРА: Југословенска политичка полиција озбиљно се бавила масонима

27. 08. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације