ФЕЉТОН - СЛОВЕНАЧКО ТРПЉЕЊЕ И РВАЊЕ СА ХРВАТИМА: Словенци су краљевину волели мање од Срба, али више од Хрвата
ИАКО су и они ископали да су имали једног моћног кнеза и да су владали великим просторима, Словенци су имали историјску срећу. Стекли су своју државу, Словенију, на симболичним жртвама и без напрезања народа.
Словенци су испољили одлике великог народа, а то је – трпљење.
Сачекали су Словенци и крај Првог светског рата и српску војску која их је 1918. године избавила од аустријског старатељства, ограничила им етнички простор и омогућила да у прву Југославију уђу као конститутивни народ, раван Србима и Хрватима.
Поштовали су Словенци тај поклон: краљевину су волели мање од Срба, али више од Хрвата (што им није било тешко?). Мислили су интензивно на Словенију, али нису рушили Југославију. И кад је било актуелно да се краљевина реформише и да се Хрватска искључи из заједничке државе – да се „ампутира“ – Словенци су се смртно уплашили да се и они не нађу у том сосу. Одмах су скочили на „свога краља“, Александра Карађорђевића, тражећи да уместо „ампутације“ примени – „абдикацију“! Није их могла умирити ни мапа те будуће државе (аутор Стеван Мољевић), са којом би они коридором били везани.
ТО СВОЈЕ југословенство бранили су Словенци и кад су се Немачка и Италија 1941. године сручиле, на њу. Они су код Хитлера имали готово исти третман као и Срби. Зато су многи протерани и спас потражили (и нашли) у Србији. Пружили су окупаторима и отпор – имали су своје партизане.
Када се њихов први комуниста, Едвард Кардељ (1910–1979), између два рата, визионарски огласио да се коначни словеначки циљ не завршава у Југославији, многи (и комунисти) су били згранути. Словенци су и у другој Југославији додатно учврстили своју државност, али и стекли значајно проширење (измакли су им Корушка, Трст и Горица) настављајући у опробаном стилу. Не без разлога. Са Србима су бранили Југославију и тиме нервирали (нарочито) Хрвате. Због те лукаве тактике чак им је и један моћни Хрват, Иван Крајачић Стево, знао да запрети. „Словенци“ , говорио је друг Стево, „користе размирице Срба и Хрвата и увек, на њиховом шпорету скувају своју чорбу; мора им се просути шерпа!“.
Нису се Словенци због тога много узбуђивали.
Да ли је Кардељ у „последњој жељи“ оставио у аманет својим сународницима да се у кризним ситуацијама „чврсто држе“ Србије?
Да, јесте, тврдио је Дража Марковић, коме је то поверио Кардељев наследник, Стане Доланц (1925–1993). Да није рано пао Доланц?
БИЛО ЈЕ доста Словенаца, који нису веровали у југословенство, али ни у Словенију као државу. То су најбоље испољили они, који су живели у аустријској провинцији Корушкој. Кад им је било омогућено, после Првог рата да покажу национална осећања, кад су се на референдуму опредељивали између Југославије и Аустрије, њих 65 одсто се изјаснило за Аустрију!
То је био јединствен случај у свету, да национална мањина, кад добије прилику, окрене леђа својој матици.
Словенци су своју државну независност извојевали оружјем. Пуцали су и убијали војнике, регруте, који су им чували границу, а међу њима су најбројнији били (1991.), управо Срби.
Какав историјски апсурд?
Убијали су Словенци потомке оних, који су им те границе животима обезбедили!
ТАКО СЕ се једна генерација захвалила. Уместо спомен-обележја, остали су необележени гробови.
Словенци су победили, Срби су им све опростили, примали су их у загрљај кад су њихову колевку, Косово, признали као независну државу. Ту се дрскост није исцрпила; упорно траже да то учини и сама Србија.
Али, ту није био крај дрскости.
Кад је седам бивших социјалистичких држава било примљено у Европску унију, Словенија је међу њима имала највишу оцену. Кад су њене представнике питали – где су се научили да тако успешно трансформишу и воде државу – сви су одговарали:
У Београду!
Тако научене Словенце, ЕУ је одредила за старатеља Београду и Србији (шовиниста Кацин).
Они Београд, без стида, сада уче екологији и демократији, али им и отварају очи у погледу њиховог националног интереса.
Словенци су феномен малог народа. Освојили су цело тржиште бивше Југославије и тако постали модерна колонијална перјаница. Шта је ту преостало Србији и Србима ?
Да се сећају и евоцирају успомене.
ВРЕМЕ: последњи дан септембра 1965. године. Из Љубљане за Београд кренуо је гласовити Плави воз и у њему само пет путника; Броз и Кардељ са супругама и Мита Миљковић, тадашњи југословенски амбасадор у Француској.
Супруге су се препустиле постељама, а у салон-вагону другови Тито и Бевц су размењивали мисли. Позван је био и Миљковић, који се ту затекао као пратилац једне француске делегације – ветерана Покрета отпора које је и Тито примио. Амбасадору је издиктиран био задатак: да обезбеди посету друга Марка (Ранковића Александра) Француској. Том приликом треба уручити и Титов позив председнику Де Голу да дође у Југославију.
Ранковић се тада налазио на функцији потпредседника Републике и ова турнеја по Француској имала је за циљ да га популарише у земљи, али и у свету, јер је планирано да наследи Тита на функцији председника. Претходно је друг Марко самостално боравио у СССР-у где је стекао симпатије, а онда и у Грчкој. Док је обилазио Крф, острво од историјског значаја за Србију и Србе, Ранковићу је позлило. Страховало се да је добио и срчани удар, али се он брзо опоравио.
Посета Ранковића Француској била је договорена за јун 1966. године.
А Тито, друг Стари, тада је имао 73 године и говорило се да шапуће свом окружењу: да му је време и за пензију, СКЈ и Покрет несврстаних.
У време рата, кад му је глава била уцењена, партизане су тешили – да, ако Тито погине, нема смака, одмах васкрсава нови Тито!
Важи ли то и даље?
И заиста, из старе боце васкрснуо је нови маршалов дух!
ФЕДЕРАЦИЈА "ФЕДЕРИРА"
ДОК СУ једни седамнаест година млађег Александра Ранковића припремали за челну функцију Републике, Броз (нови дух) са својима започео је њену темељну уставну реконструкцију. Брзо су се искристалисале и две државотворне концепције. Једна – да настави да јача југословенска федерација (Ранковић) и друга (Брозова) – да федерација почива на трусном тлу, да не може издржати јаче потресе, да нам треба федерација која ће – „да федерира“!
СУТРА: ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ОДБРАНЕ ПОРАЗИЛЕ МОЋНУ ЈНА
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
БИЛА САМ ТРУДНА, А ОН ЈЕ БИО ГРУБ: Камера забележила Нолетову и Јецину свађу - снимак изненадио све
НОВАК и Јелена Ђоковић у емотивној вези су од 18. године, што значи да су пола живота провели заједно. Важе за један од најскладнијих парова, али и код њих се дешавају несугласице.
15. 12. 2024. у 12:00
Коментари (3)