ФЕЉТОН - КРАЉ МУЧЕНИК КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ: Странку свејугословенску је покушао да направи Стојадиновић

КРАЉ Александар је после атентата проглашен мучеником који је погинуо за Југославију.

Краљ Александар у Глини, Фото "Википедија"

Његов допринос уједињењу је несумњив. Али када је требало нову државу развијати показало се да успешан ратник и командант из три рата није имао довољно слуха за сложене послове око развоја једне хетерогене државне заједнице. Мислио је да централистичким управљањем и чврстом руком може разрешити сложене односе међу народима, заведен тврдњом заслепљених идеалиста да је то један народ. Био је жртва идеје која се, уместо да буде развијана пажљиво и са много такта, претворила у заблуду.

Пред крај је и сам постао свестан да је лична диктатура била узалудна, да је она била погрешан начин грађења снажне и јединствене државе. Патријарх Гаврило Дожић је у својим мемоарима написао да му се краљ месец дана пред погибију жалио да шестојануарски режим није успео и да је намеравао да стиша разбуктале политичке страсти изменом дотадашњег државног програма. Тај намеравани заокрет осујетили су меци у Марсеју.

Иронија судбине је одредила да управо када је и сам схватио да је његова дотадашња политика водила у ћорсокак и да је потребно да се изврше суштинске реформе, да се „прслук до краја раскопча и поново закопча“, Александар је пошао у Марсеј у сусрет мецима који су пресудили и њему и Југославији. Пред полазак за Марсеј упутио је емисара Ивана Шубашића у Сремску Митровицу у којој је тамновао Мачек и поручио му да ће по повратку из Марсеја бити ослобођен и да ће се са њим, као и са осталима актерима југословенске драме о свему договорити. Иван Мештровић је касније тврдио да је већ тада Александар имао у виду поделу Југославије на две половине – српску и хрватску. Неки историчари то не схватају озбиљно, али шта год да је, једно је сигурно – краљ је био свестан да мора да мења и себе и земљу којом влада.

ЊЕГОВА личност и његово дело изазиваће све до данас много контроверзи, много опречних оцена и мишљења: изван Србије га сматрају за апсолутисту и диктатора који им је уједињењем подвалио јер је под плаштом Југославије стварао Велику Србију, док у Србији мисле супротно -- да је зауставио ширење и развој Србије стварањем вештачке творевине која је била чист промашај.

Александрови савременици су га, после одушевљења након ратних победа и успешног уједињења, ковали у звезде. Солунски процес је претио да сруши тај мит, али тек после уједињења, када су почеле несугласице и размирице међу политичарима, у којима се краљ постављао као врховни арбитар, почела је да опада његова популарност. Шестојануарском  диктатуром  краљ је коначно од себе одбио многе који су му веровали и од њега очекивали да буде стожер окупљања и сарадње различитих политичких опција.

Слободан Јовановић покушава да ослика и Александров карактер: „Доцније се запазила општа владарска неспособност Александрова за дубља и трајнија пријатељства. Број људи са којима је дуже остајао у присним односима био је необично мали. Могао је за час да окрене човеку леђа и то без видног повода.”

Професор Милорад Миле Павловић, иако је био близак са краљем, у својим белешкама га не штеди, нарочито када се бави његовим психолошким профилом: „Уопште, његова сујета била је неограничена. Веровао је да је виши од свих осталих који су му безмерно ласкали, што је њега опијало, па је и веровао да је најбоље оно што он смисли, што су те удворице користиле. Вера у себе и у своју месијанску улогу у стварању лепше будућности народа, та вера била је најизразитији осећај који је све стављао у залеђе.”

АЛЕКСАНДАР  Карађорђевић је био прави аскета. Мало је јео, мало спавао и много пушио. Када је непосредно после атентата у Марсеју извршена лекарска експертиза његовог беживотног тела присутни су били запањени стањем његовог организама. Није имао ни 50 килограма, а закључак је да је краљ већ био озбиљно болестан од канцера. Иначе је био ситне грађе и нарушеног здравља још од 1910, када је једва преживо трбушни тифус и после тога стално патио од стомака. Жустрих и нервозних покрета, није се штедео и трошио је своју енергију у толикој мери да је са 46 година, колико је имао у тренутку атентата, изгледао као старац.

За разлику од својих предака који су најчешће били празних џепова, Александар је у релативно кратком времену свог владања створио огромно лично богатство. Рекло би се да је своје финансијско царство градио спретније и успешније од државе којом је управљао. Само месец дана после краљеве погибије лондонски лист „Дејли мејл“ је написао да је Александар Карађорђевић најбогатији човек у Европи.

ИАКО  је још пре погибије краља Александра било неких назнака да се спрема заокрет у дотадашњој политици насилног југословенства у корист већих права националних заједница и њиховој аутономији, доласком Намесништва и кнеза Павла, као и нове владе на челу са Миланом Стојадиновићем ипак се није одмах кренуло у том правцу. Стојадиновић ће удруживањем своје Југословенске радикалне заједнице са словеначким и муслиманским странкама покушати да направи свејугословенску политичку странку којом би решио хрватско питање, па је и на оснивачкој скупштини нове странке изразио наду да ће се „створити атмосфера међусобног поверења, у којој ће се ипак лакше моћи да реши и хрватско питање“.

Испоставиће се да је то био само маневар јер је Стојадиновић, удруживањем са словеначким и муслиманским странкама, показао да жели да изолује Хрвате, али тиме је допринео да Хрватска сељачка странка постане једина политичка снага Хрватској, а њен вођа Владко Мачек неприкосновени вођа хрватског народа.

Владко Мачек је тек у рану јесен 1936. имао прилику да лично боље упозна кнеза Павла који га је позвао да га посети у његовом дворцу на Брду код Крања. У својиом мемоарима Мачек опсује овај сусрет, посебно утисак који је на њега оставио кнез: „Ја сам просудио да је човјек, иако с јаком натрухом аристократизма, апсолутно културан у еуропском смислу те ријечи. Видио сам одмах да, за разлику од свог покојног братића Александра, нема ни трунка српског шовинизма. Штовише, опазио сам код њега чак и неку становиту несклоност према србијанским политичарима. Кад смо примјерице разговарали о предностима монархије и републике, нисам ја ни најмање тајио свога републиканства, али сам концедирао да ја, па ни остали Хрвати, не бисмо имали ништа против монархије британског типа. Он се насмијешио и рекао: ’Будите увјерени да је и мени најсимпатичнији британски тип монархије, али вас питам да ли су -- и сада је навео неколико србијанских политичара —’да ли су то Британци?’"

ВЕЛИКИ ДОПРОНОС 

ИСТОРИЧАР Владимир Ћоровић сматра да је краљ Александар имао пуно разлога да буде поносан на све што је учињено и постигнуто у време његове владавине и првенствено његовим ангажовањем. Али његовим успесима су допринели и други „с којима се он није растао у љубави“. Ћоровић мисли да је „због такве црте лаког одбацивања људи“, краљ Александар „у својој владавини све више скретао ка аутократизму и морао је да прима одговорност и за ствари које су по природи његовог положаја морале да остану ван његовог домашаја.”

СУТРА: ПОЛИТИЧКА ТЕРЕВЕНКА МИНИСТАРА У БЕЉУ

Препоручујемо

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - КОРОШЕЦ У ПОЗАДИНИ АТЕНТАТА У СКУПШТИНИ: Србија није имала замену за Пашићеву снагу и ауторитет

10. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВРАТОЛОМИЈЕ СТЈЕПАНА РАДИЋА И ЊЕГОВЕ СТРАНКЕ: Радићева лојалност заједничкој држави је кратко трајала

09. 11. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације