ФЕЉТОН - ПРОМЕНА ПОЛИТИКЕ ПРЕМА АЛБАНЦИМА: Грци из Мале Азије масовно су пресељени у Тракију и јужну Македонију

ПРОБЛЕМ етничког састава појединих области поставио се и пред нас Југословене, а пре свега Србе.

Василије Крестић и Васа Чубриловић, Фото Архив САНУ

У почетку, Србија и Црна Гора теже да своје ширење употпуне и осигурају и етничким уједначавањем становништва. Тако се процес изграђивања државе у 19. в[еку] код нас допуњавао расељавањем Турака и насељавањем нових области нашим светом. Тако је за рата 1877–1878. очишћена јужна Србија од Турака и насељена светом из ових српских земаља. И ово питање сам обрадио у својој студији „Политички узроци сеоба на Балкану 1860–1880. године”. Притом сам дотакао и проблем Арбанаса. Ширећи се поступно према југу Србија се још за првог устанка 1804–1813. примакла областима на југу, где [су] се већ почетком 19. века налазила многобројна арбанашка насеља. Историски је доказано да су та насеља настала последњих векова, кад су те области у ратовима и устанцима од конца 16. века опустошене од Турака и насељаване Арбанасима.

– У овој својој студији подвукао сам значај арбанашког „клина”, што се са основицом на Дриму забио између Македонаца и Срба према северу – допирући почетком 19. века све до састава Јужне и Западне Мораве код Сталаћа. Подвукао сам значај чишћења области Топлице и Косанице од Арбанаса за рата 1877–1878. – за стварање шире територијалне везе између Србије и Македоније.

У ратовима 1912–1918. Србија се проширила преко Косова и долином Вардара – до изнад Солунског поља. Постала је права морав[ск]о-вардарска држава. У исто време одлуком конференције амбасадора у Лондону 1913. створена је Арбанија – самим тим поставило се и питање арбанашке мањине у Србији, после 1918. у Југославији. Већ по свом постанку – Арбанија се још 1913. везала [за] Аустроугарску и Италију, главне противнике југословенског уједињења. У борби против тог уједињења ишла је у Први светски рат стара Хабсбуршка монархија.

СРЕДИНОМ тридесетих година постао сам члан Института земаљске одбране у Београду. Тај институт је основан негде почетком тридесетих година. Директор му је био генерал Војин Максимовић. Секретар Института је био професор математике на Београдском универз[итету] Кашанин.  Познавао се са ген[ералом] Максимовићем још из добровољачког корпуса у Добруџи 1916–1917. године. Био сам члан Института по позиву – то ми је била у исто време и војна обавеза. Био сам задужен за проучавање међународних и међунационалних односа у Југославији. Радио сам у Институту негде од 1935. до рата 1941.

По закону члан Института је имао велика овлаштења. Институт му је давао задатке, али је и сам могао да избере неко питање и поднесе Институту о томе реферат. Имао је право да тражи преко директора Института одговор од надлежног министра народне одбране.

Прво питање, што сам ја обрадио и поднео реферат било је арбанашко у Југославији. Све веће повезивање мусолинијевске Италије са Трећим немачким рајхом и све више ширење утицаја Италије у Арбанији говорило је да се примичемо новом рату и да ће Арбанија послужити као главна база Италији за напад на наше јужне области у случају рата.

Поставило се питање какав став заузети према арбанашкој мањини у нашим јужним областима у случају рата са Италијом и Арбанијом и добијања тога рата.

У НАШЕМ јавном животу пре рата 1941. превладавало је мишљење да по сваку цену треба ослабити арбанашки етнички састав на Косову и Метохији и у Македонији – насељавањем нашег света у те области и исељавањем Турака и Арбанаса у Турску. У том смислу се радило између два рата. Планирало се потпуно расељавање Арбанаса са Косова и Метохије у случају победе над Италијом и Арбанијом у Другом светском рату. У том смислу сам и ја обрадио ово питање и поднео Институту земаљске одбране – као свој предлог решавања мањинског питања на Косову и Метохији. Ослањао сам се на моје студије о том питању и на праксу која се у то доба примењивала не само на Балкану – пресељавање Грка из Мале Азије у Тракију и јужну Македонију а Турака из тих земаља у Малу Азију и т[ако] даље. Мој реферат је полазио од претпоставке да ће у Другом светском рату Арбанија ићи са Италијом, и бити поражена. Међутим, ствари [су] се сасвим друкчије развијале. Италија је још пре почетка рата окупирала Арбанију, а у току самог рата, ова земља доживљава своју социјалистичку револуцију. Зато она довршава Други светски рат не као савезник Италије него наш. С тим се мењају основи наших односа па и наше политике према арбанашкој мањини у Македонији, и на Косову и Метохији. Зато сам и заузео сасвим други став према томе питању 1945, него што сам га имао 1937. године. О томе више говорим јер је арбанашка пропаганда из Тиране докопала се већ седамдесетих година овог мога мемоара, захваљујући небудности органа Војно-историског института, и употребила га не само против мене него и против политике владе Југославије према Арбанасима.

ОСЛОНАЦ НА АЛБАНИЈУ

КАД ЈЕ је Аустроугарска пропала и створена Југославија, проблем односа са Арбанијом није решен. Јер, сад се јавља Италија као главни наш противник на Балкану. Од самог почетка у јесен 1918. године она води противјугословенску политику. При том тражи ослонац у Арбанији. Узалуд је покушавала српска влада до 1918. а југословенска после 1918. године да осигура свој утицај у Арбанији преко тога да спречи иреденту и пропаганду међу својим Арбанасима. На концу је Ахмед Зогу – краљ Арбаније, приклонио се фашистичкој Италији.

Она је опет постала главни заступник великоарбанашких тежњи на рачун Југославије.

КРАЈ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације