ФЕЉТОН - ЧИЧА ДРАЖА У ВРТЛОГУ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ: Опако врзино коло је беспоштедно затирало српски народ

ЗАПРЕПАШЋЕН сам говором свог рођака адвоката др Душана Максимовића... А он је наставаио да ми препричава своја горка адвокатска искуства „Трагикомичан је био и случај ’министара’, како смо их називали ми као њихови браниоци.

Фото: Музеј Југославије

Реч је о групи пензионера који су се састајали у парку код Дечје клинике. Они су били разних струка и пратили су преко штампе и радија светске догађаје. Сваки је према својој стручности, а то је тврдила и оптужница, реферисао шта се у свету дешава и према томе су заузимали став. Председник је био један професор кога је с пуно поштовања бранио Миодраг Бата Поповић, док сам ја бранио једног бившег дипломату кога су теретили да је био министар спољних послова. Њихова организација, како су је називали у оптужници, деловала је по београдским друштвима. Тако су се и као сведоци појављивали људи из друштва, збуњени и преплашени што морају да сведоче. На суду се појавила и госпођа Делфа Иванић, књижевница.

Суд јој је замерио што је изјавила да је један оптужени причао како је тешка политичка ситуација наше земље и како је српски народ у тешкој ситуацији. Председник тог већа, који их је све огласио кривим и осудио на доста високе казне, био је Александар Поповић, председник Окружног суда. Разуме се да жалбе нису успеле. Ипак, ови ’министри’ нису издржали казне до краја. Причало се да су ослобођени после посете једног високог државног функционера. Ваљда је човек ипак схватио да је реч о сасвим безазленим људима, правим пензионерима који се теше међусобним уважавањем.”

СА КРАЈЕМ рата престало је херојско раздобље у којем је било довољно слепо веровање у некакву светлу будућност. Стално су нас опомињале силне жртве и патње толиких идеалиста. Била је неприхватљива и сама помисао да ће управо преживели учесници једног великог сна постати први грабежници, први кршитељи закона, први носиоци једне оријенталне корупције, речју, једне велике и добро смишљене преваре. Све су изиграли и обманули, чврсто решени да за себе и своје породице исплате своје уложене жртве. И то им је успело, а преварена већина постала је немоћни посматрач државне пљачке с којом се не може упоредити ниједан систем у прошлости. На све те ругобне појаве испрсиле су се пароле: „Човек, како то гордо звучи”, или: „Човек, то је наше највеће богатство”.

На један дрзак и циничан начин изговорио је те шупље фразе и највећи и први расипник ове сиромашне земље, савршено сигуран у своје послушне преторијанце и укроћене поданике. Запрепашћује број обневиделих! Никако да ту тајну до краја разрешим. Откуда та добровољност пристајања на самопонижавање, сагласност са тим да смо као Срби угњетавали друге народе? Чак и стидљиво казивање да смо због слободе других гинули могло је бити опасно, па и кажњиво. Као да су свуда намештене клопке у које су с лакоћом упадали представници великосрпског хегемонизма, тог највећег зла које је тада пронађено у Југославији.

СВИ остали имали су прилике да све своје мрачне и погубне поступке хитро и вешто сакрију иза своје угрожености, иза својих патњи у бившој држави, тамници народа у којој су доживели само зло и насиље. А на све те црно-беле слике одмах су пристали српски политичари, а чинили су то скоро сладострасно, као заносно истеривање ђавола у нека прадавна времена. За већину пронађених криваца било је права невоља што је за потпуни успех режије недостајао тај проклети ђаво. Било је људи који једноставно нису ни разумели шта се то од њих тражи, искрено су давали отпор не верујући докраја да су силом прилика постали само део једне игре, чији се крај могао предвидети. И тако, државни непријатељи ницали су на све стране, а једном покренути механизам за њихово проналажење и уништење морао је да ради без застоја.

Из тог периода највеће захукталости те државне машинерије свакако су најзначајнија два судска процеса: генералу Дражи Михаиловићу и загребачком надбискупу др Алојзију Степинцу. Јавност је са напетошћу ишчекивала како ће се пред народним судом држати тај заменик министра војске и морнарице, човек који је после првих борби с Немцима обуставио све војне акције, суочен с опасношћу потпуног истребљења српског народа због окупаторских одмазди 1 :100. То је био размер који је важио искључиво на подручју окупиране Србије. Првобитни савезник комуниста, Дража Михаиловић се убрзо претворио у њиховог огорченог противника и тако се у Југославији зачео прави грађански рат. Приликом повлачења својих одреда, крајем рата, одбио је да напусти земљу, иако је свима било јасно да су га напустили сви савезници.

ПРАТИО сам тај процес с узбуђењем које је расло из дана у дан. Често сам се после изречене пресуде питао где је била скривена суштина Михаиловићеве драме. Како је време одмицало, све су ми прихватљивије звучале његове речи изречене на суду да се нашао у вртлогу интереса и међусобних борби обавештајних служби. Тада је само за тренутак одшкринуо ону завесу иза које се скривао прави кошмар, опако врзино коло које је беспоштедно затирало српски народ. Други пут је, с много горчине, изјавио да се „народ претакао”, при чему је јасно упућивао на његову расцепканост, подељеност и крвну завађеност. И још је пред судом признао да он лично није могао да спречи самовољу, па и одметништво појединих команданата. Он једноставно није успео да створи јединствену и строго централизовану команду, какву је од првог дана имала комунистичка партија Југославије и њен врховни штаб. То су те три суштинске тачке које су одредиле судбину целог равногорског покрета, који је до краја истрајавао на свом југословенском опредељењу.

СВИМ овим невољама могла би се додати још и чињеница да је тај покрет, од почетка, био ослоњен на војнике, на оне професионалне једнако као и на оне који су себе сами произвели у четничке војводе и команданте. Покрету су од почетка недостајали политичари, представници партија од угледа и знања. Тај недостатак покушаће да исправи генерал Михаиловић са закашњењем, а све то у времену када су комунисти већ увелико на терену постављали организацију своје будуће власти и доносили чисто политичке одлуке о послератном устројству државе. Та визија њене будућности препуштена је завађеним југословенским политичарима у Лондону и она је тачно одражавала сву збуњеност људи чију су поцепаност увећавале свакодневне вести о бескрајним зверствима усташких власти на подручју Независне Државе Хрватске. И ти злочини, о којима су стизале сасвим поуздане вести, свесно су заташкани или су умањени на захтев хрватских министара у избегличкој влади. Пораз српских националних снага у окупираној Југославији истовремено је и пораз српских грађанских партија. Утолико је била тужнија и трагичнија судбина генерала Драже Михаиловића.

СУТРА: ТИТО ЈЕ СТЕКАО МОЋНУ ЗАШТИТУ СТРАНИХ СИЛА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - РИТУАЛНО ОТКРИВАЊЕ ВЕЛИКИХ ВОЈНИХ ТАЈНИ: За привредну пљачку Србије био задужен Франц Нојхаузен

24. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - СУНОВРАТ ПОРАТНОГ ПРАВНОГ ПОРЕТКА: На затвор осуђен министар Велизар Јанковић због трке коју је организивао Владислав Рибникар

30. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СУЂЕЊЕ НЕМАЧКИМ РАТНИМ ЗЛОЧИНЦИМА: У њиховим се рукама налазила судбина милиона људи, нису се кајали

23. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВЕШТИНА СКРИВАЊА ИСТИНСКИХ МИСЛИ: Криста Ђорђевић је у току рата ишла у Лондон, у тајну партизанску мисију

26. 06. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације