СТРАХ ОД ОТВАРАЊА СРПСКОГ ПИТАЊА: Дух Устава из 1974. најдиректније је угрожавао југословенску државу и генерирао државну кризу

ПРАВО вета, дато републикама и покрајинама у поступку промене Устава и доношењу најважнијих савезних аката, поништавало је суштину федерализма

Фото Архива

ПОЛИТИЧКИ систем успостављен Уставом из 1974. учинио је Југословенску структурну кризу дубљом, тежом и безизлазнијом. Технике пригушене уставне борбе, примењене у поступку доношења највишег државног правног акта, недвосмислено су показале да је наслеђе бољшевичке КПЈ и даље веома живо. Мешање СКЈ у све сфере друштвеног живота и њено најнепосредније управљање државним апаратом говорило је у прилог тези да је Југославија била и остала партијска држава. Устав из 1974. није умањио политичку моћ СКЈ. Општа друштвена стагнација разоткрила је да процес дестаљинизације није до краја изведен. Показало се да либерализација друштвених односа, коју заговара Партија у годинама 1952-1972, није, истовремено, и његова демократизација. Партија никада није исказала спремност на корениту реформу свога бољшевичког карактера.

Стане Доланц, Фото Архива

Сламање државног етатизма у Федерацији било је пропраћено његовим устоличавањем у републикама и покрајинама. Самоуправљање није успело да одигра интегративну улогу у југословенској држави и друштву. Демонтажа федералне државе, третирана као процес "одумирања државе", упоредо је текла са јачањем федералних јединица које добијају све атрибуте државности. Процеси реформе друштва, државе и политичког система пресецани су у зачетку. Залагање за дезангажовање државе у привреди никада није дало резултате. Апсолутна власт остала је до Брозове смрти недељива, након чега је "дистрибуција моћи" пребачена у републике и покрајине. Једнопартијски систем до краја свог постојања није изгубио на ауторитарности и недемократичности.

Партијски комитети никада нису престали да буду центри политичке моћи. Представници ЈНА су, преко Територијалне одбране и Општенародне одбране, "делегирани" у све органе власти република и покрајина. Идеолошка оптерећења према неистомишљеницима жилаво су опстајала. Притисци на медије никада нису престали. У политичком и јавном животу није било простора за другачије мишљење, а самим тим, ни за људе са интегритетом, властитим мишљењем и ставом.

Јосип Броз Тито потписује Устав из 1974. године, Фото Архива

То је кризи давало изразиту моралну димензију. Дух Устава из 1974. најдиректније је угрожавао југословенску државу и генерирао државну кризу. Право да савезне законе извршавају органи федералних јединица брзо се претворило у осам различитих тумачења и примена закона. На делу је био "ратоборни федерализам" у коме је моћ вета пружала могућност свакој федералној јединици да питања од значаја за федерацију, ставе у контекст односа међу републикама. Када је у питању Србија њени закони готово да нису обавезивали никога у покрајинама.

Душан Алимпић, Фото Архива

Право вета, дато републикама и покрајинама у поступку промене Устава и доношењу најважнијих савезних аката, поништавало је суштину федерализма. Савезни акти добијали су уговорни карактер. Непроменљивост Устава институционалним путем "окамењивало" је постојеће стање. Југословенска држава престала је бити политичка заједница својих грађана и њихових националних, територијалних, политичких, економских, идеолошких интереса. Суштину насталих промена речито је дефинисао Е. Кардељ истичући да Југославија није класична федерација али ни конфедерација, већ "самоуправна заједница народа и народности" заснована на заједничким интересима утврђеним "самоуправним и демократским уставним споразумом међу републикама и покрајинама".

* * * * * * * *

СРБИЈА ЗАВИСНА ОД ПОКРАЈИНА

АСИМЕТРИЧНОСТ, коју је југословенска федерација имала од тренутка свога настајања, почела је да добија на значају у оном часу када су покрајине изједначене, по правима у федерацији, са републикама и постале конститутивни елеменат федерације. У Србији су успостављена три судска система. Законодавна надлежност покрајина изједначена је са републичком а републике лишене могућности да утичу на примену својих закона на територији покрајина. Криза у стварању правних норми, изазвана њиховим гомилањем, порађала је неефикасност система. У осетљивим питањима доношења закона, промене републичког устава, избора и разрешења чланова Председништва СФРЈ и делегата у Већу република и покрајина, република је постала зависна од воље својих покрајина које су, уз остало, имале право вета и биле "комплетиране" за остваривање властитог суверенитета.

Јосип Броз Тито у Дечанима, Фото Архива

Покрајине су суштински постале независне од Србије а република, опет зависна од својих саставних делова. Неједнакост грађана пред законима била је посебно изражена на Косову, где је српска популација била изложена систематском терору. Судови нису били самостални и независни од политике и утицаја локалних структура моћи. Све то је утицало да 16. јануара 1975. Председништво Србије затражи ревизију Устава из 1974. Захтев је био образложен ставом да је Устав разјединио републику и да једино Србија у СФРЈ није остварила "своје историјско право на националну државу у југословенској федерацији". На питању делотворне промене уставно-правног положаја Републике радила је група правних стручњака коју је ангажовало Председништво Србије.

Тихомир Влашкалић, Фото Архива

ЦИЉ ОСНИВАЧА државних структура Србије био је да Република поврати и ојача своју власт над покрајинама. Тој теми било је посвећено и десетак седница партијских структура републике и покрајина. "Плава књига" је поставила питање на који начин, у условима који подстичу дезинтеграцију Србије, српски народ "може да врши своје историјско право на једнаким претпоставкама као други југословенски народи". Током 1977. целокупни материјал о проблемима који настају на релацији република - покрајине (кадровска питања, народна одбрана, планирање, судство, безбедност и друго) уобличен је у строго-поверљиви елаборат познат као "Плава књига".

Појава тог експертског материјала отворила је спор државних и партијских структура у републици. Опседнуто страхом од отварања "српског питања" и политичке кризе коју је оно могло произвести партијско руководство Србије је садржај "Плаве књиге" оценило неприхватљивим. Уместо јачања власти републике над покрајинама партијско руководство је остало на курсу потискивања и централистичких и партикуларистичких тенденција у Србији. У постојећем спору арбитрирао је Јосип Броз. На састанку са представницима СК Србије (Т. Влашкалић), СК Војводине (Д. Алимпић) и СК Косова (М. Бакали), одржаном 27. јула 1977, Броз је нагласио да не треба мењати уставна решења о положају покрајина. Тада нико јасно није истакао да покрајине нису и не могу бити републике као и да покрајине имају своју републику и своју државну заједницу - Социјалистичку Републику Србију.

Махмут Бакали, Фото Архива

Неуспео покушај промене уставно-правног положаја Србије био је пропраћен критиком заговорника те идеје. На удару власти, сада са других позиција, биле су тезе о Србији као заштитнику југословенске интегралности, "посебној бризи" Србије за судбину Југославије, највећој одговорности Србије за "правилан развој" земље. Залагање за "интегралну" Србију означавано је остатком и спасавањем идеје о "великој Србији". У условима "пуне националне слободе" изразом неповерења према другим народима означаване су тезе о материјалној исцрпљености уже Србије, "поцепаности" републике, покрајинама као државама у држави, жртвама које је српски народ поднео за Југославију али и оне које су означаване сепаратистичким и у којима је истицано да је Србија сама себи довољна. На удару су били и "теоретичари" који су сматрали да једино конституисањем југословенске нације Југославија може бити одржана као држава.

ЈОСИП БРОЗ је октобра 1979. Јосип Броз је, пети пут, посетио Косово. Његови домаћини су га упознали са "повољном политичком с

итуацијом у покрајини", својим успесима у "марксистичком уздизању и идеолошком оспособљавању чланства", "афирмацији и обогаћивању националне равноправности", подизању свести становништва и спремности за одбрану земље. За "националистичке тенденције" речено је да их има али су по учесталости и карактеру изједначене са "испадима" у осталим деловима Југославије. Указано је да албански национализам и иредентизам наступа на платформи "Партије рада Албаније и албанске реакционарне и фашистичке емиграције на Западу". Посебно је наглашено да националисти нису успели да придобију "шири број људи" и да се њихови наступи "најоштрије осуђују од најширих маса радних људи и омладине".

Јосип Броз Тито на Косову, Фото Архива

Са албанским национализмом изједначен је српски, који "иступа у спрези са реакционарним снагама у Српској православној цркви, са реакционарном српском емиграцијом на Западу, као и националистичким снагама у СР Србији, које све скупа у својој реакционарној антијугословенској активности особито теже да спекулишу са Косовом". Броз је говорио о значају "братства и јединства" и потреби да оно буде не само сачувано већ и даље унапређено. У складу са тим тражио је бескомпромисну борбу против сваког национализма посебно оног који тежи да изазове "незадовољство Албанаца" и унесе раздор међу вишенационално становништво Косова.

* * * * * * * *

АЛБАНЦИ ТРАЖЕ РЕПУБЛИКУ МИЛОМ ИЛИ СИЛОМ

ЈЕДАНАЕСТОГ дана марта 1981, нешто мање од годину дана након смрти Јосипа Броза, на Косову и Метохији избили су масовни немири албанског становништва. Био је то трећи по реду удар албанског сепаратизма на југословенску федерацију. Након демонстрација из 1968, албанска политичка олигархија је тринаест година предано радила на промени положаја Косова и стицању статуса Републике. Уставна решења из 1974. омогућила су покрајини готово потпуну изолацију од Србије. У истом временском периоду држава је перманентно улагала у привреду и инфраструктуру Косова. Од укупно уложених средстава само је 8% било прикупљено у покрајини, 65% био је новац из фондова републике и федерације, 27% чинили су кредити (домаћи и страни). Бржи привредни развој је ипак изостајао а незадовољство акумулирано.

Лазар Колишевски, Фото Архива

Демонстрације су отпочеле истицањем пароле "Услови" (Kuštet) да би, ускоро након тога, било истакнуто: "Косово - република", "Косово - Косоварима", "Албанци смо, а не Југословени", "Уједињење са Албанијом", "Трепча ради Србија користи", "Живео марксизам-лењинизам - доле ревизионизам", "Ми смо деца Скендер-бега, војска Енвер Хоџе", "Ослободите наше другове", "Доле буржоазија", "Нећемо тенкове - хоћемо Републику", "Хоћемо републику милом или силом". Пароле су обелодањивале читав један политички програм, непријатељски оријентисан према Југославији и Србији. На улицама Приштине и осталих косовских градова (Подујево, Глоговац, Вучитрн, Липљан, Ђаковица) демонстрирало је недељама више десетина хиљада Албанаца. Демонстрације су пратили физички обрачуни власти и демонстраната што је приморало Председништво СФРЈ и Председништво ЦК СКЈ да 2. априла 1981. донесу одлуку о "проглашењу кризне ситуације на територији САП Косово" а затим и "ванредног стања на подручју општине Приштина".

Статус републике, који су 1981. тражили демонстранти, доносио је Косову важни атрибут који као покрајина није имало - право на самоопредељење до отцепљења. Прекид државно-правних веза са Србијом и везивање Косова и Метохије за готово непостојећу федерацију, отварало је перспективу спајања са Албанијом. Политички врх СФРЈ осудио је демонстрације и назвао их "контрареволуцијом". С. Доланц је страним и домаћим новинарима говорио о спрези најреакционарнијих снага света - "и фашистичке, и најдогматскије" које стоје иза демонстрација и спремности државе да нормализује живот на Косову свим потребним средствима. На седници Председништва СФРЈ и Савезног савета за заштиту уставног поретка, одржаној 29. априла 1981, Лазар Колишевски је гушење демонстрација, које је тражио и подржао политички врх Косова, означио "демонстрацијом снаге и одлучности да бранимо уставни поредак наше земље". Он је албански иредентизам и национализам, чији је коначни циљ припајање Косова Албанији, означио основним узроком нестабилности у покрајини.

Демонстрације у Приштини, Фото Архива

Колишевски је "политику Албаније" и њено "неометано свакодневно пропагандно деловање" сматрао "извориштем националистичке еуфорије". Говорио је о пропустима, недоследностима, слабостима које је учинила држава у идејно-политичкој, културној, образовној, економској и другим сферама. Сматрао је да истинску равноправност Албанци могу да остваре само путем јачања "заједништва, солидарности и поверења са српским народом и осталим народима и народностима САП Косово и са српским народом у СР Србији". Колишевски је скренуо пажњу на "погрешне и крајње реакционарне тезе" - "што слабија Србија, то јаче Косово", "што мања аутономност Косова у склопу Србије, то је снажнија Србија", "слаба Србија, јака Југославија". Постојање "мамутског Универзитета у Приштини" (51.000 студената) и малобројност радничке класе (178.000) били су, за Колишевског, још неки елементи који су потхрањивали албански национализам.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ИЗАЗОВИ С КРАЈА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА: Марта 1989. Србија је повратила суверенитет и државност у целој републици

26. 05. 2021. у 16:00

Друштво

0 4

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - "НА БЕОГРАД" ОРИЛО СЕ ЉУБЉАНОМ: Корени словеначке србомржње старији су од једног века

20. 05. 2021. у 16:30

Друштво

0 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УБИЈАНИ МЕТОДОМ МЕТАК У ПОТИЉАК: Србија је жртвовала пријатељство са Италијом, а Словенци су узвратили зверствима!

22. 05. 2021. у 10:30

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОДОБРЕЊЕ ЗА ЛИКВИДАЦИЈУ ВОЈНИКА: Како је преговарао Анте Марковић, тадашњи председник СИВ

21. 05. 2021. у 10:30

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТРАСИРАЊЕ ПУТА ЗА НЕЗАВИСНОСТ: Како су текле припреме словеначког руководства за излазак из Југославије

20. 05. 2021. у 11:30

Друштво

1 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КОНФЕДЕРАЦИЈА ИЛИ ОТЦЕПЉЕЊЕ: Разговори интелектуалаца под окриљем пен центара Словеније и Србије

18. 05. 2021. у 18:28

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације