УТИЦАЈ ПРЕЧАНСКИХ СРБА НА УСТАНИКЕ: Ратни планови за уједињење свих Српских територија

ИДЕЈА О СТВАРАЊУ националне државе је први пут званично изражена на Смедеревској скупштини у децембру 1805. године, а војни успеси који су следили давали су јој крила. Идеја демократизације заробљеног српског друштва се преплитала са идејом економског ослобођења.

Митрополит Стефан Стратимировић са сремским устаницима , Фото Музеј Србије, Историјски архив Крагујевац, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Фејсбук" и "Википедија "

У ослобођене крајеве устаници су уводили нову организацију политичког, друштвеног и економског живота која је омогућавала отклањање разноврсних дискриминација као израза феудалне потчињености турском освајачу. Значај правности државе се огледао у озакоњењу укидања турског годсподства у политици и економији, али и у озакоњењу експропријације земљишта којом је српско сељаштво по први пут постало његов легални власник.

Карађорђе је више делима него писаним траговима указивао на своје идеје о обнови српске државе као широко обухватне заједнице српске нације. Иако се обично наводи да иза себе није оставио никакав писани програм националног ослобођења и уједињења, бар један документ се може сматрати првим конкретним, иако не и детаљним, планом уједињења више српских земаља у независну државу српског грађанског друштва, која би била под покровитељством Русије. Реч је о Карађорђевом писму црногорском митрополиту Петру I, датираном 16. 4. 1806. године. У њему, Карађорђе и Савет, позивајући се на заједничку народност Црногораца и Србијанаца, траже да митрополит посредује у измирењу Србије и Босне или да војно помогне устанике у Србији у подизању општег устанка у Босни и Херцеговини "на обшчеје свију Сербаља избавленије".

УСПЕХ, У КОЈИ Карађорђе није сумњао, омогућио би да се створи "вјечни и неразрјешими сојуз гражданства" Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, уређен "како што нам Бог заповиједа, који је у нас једну исту сербску крв улио и једним нас благочестијем просвјетио, тако да живимо и да будемо једна браћа, једно тијело, једно серце и једна душа и љубезни сограждани".

Митрополит Петар I Петровић Његош ( илустрација из француских новина), Фото Музеј Србије, Историјски архив Крагујевац, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Фејсбук" и "Википедија "

Да се желело и планирало да српска држава буде независна види се из речи председника Савета Симе Марковића који је 31. 3. 1807. године, након одбијања Ичковог мира и склапања савеза са Русима, изјавио турском изасланику: "Србија себе сматра потпуно независном".

Планови устаника се нису сводили само на ослобођење и уједињење Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, него и других српских територија (земаља), што најбоље показују њихове војне акције. Поред тога што су се спојили са црногорском војском 1809. године и вишекратно продирали у Босну и Херцеговину, изводили су војне активности од Косова, па све до Вардара и, врло вероватно, до Скопља.

Утицај "прекодунавских Срба" на устанике, у првом реду утицај митрополита карловачког Стефана Стратимировића, Саве Текелије и Доситеја Обрадовића који је спевао химничну песму "Востани Сербие", подгревали су жеље и планове устаника да пламен ослобођења пренесу и у Аустроугарско царство. То потврђује и устанички мемоар од 27. 8. 1807. године, упућен руском цару у коме се децидирано тврди да устаници "имају намеру да се, у договору са Србима у Банату и Срему, ослободе турског и немачког јарма".

* * * * * * * * * *

Руси против стварања славено сербског царства

У ТОМ ВРЕМЕНУ настаје још један мало познати државотворни план о стварању "славено сербског царства", који је, по много чему судећи, уз мало више ратне среће по Србе и Русе, могао и да заживи. План су скројили, одмах по избијању руско-турског рата 1807. године, црногорски митрополит Петар I, архимандрит Симеун Ивковић и Степан Санковски. Славено сербско царство са престоницом у Дубровнику би се састојало од Црне Горе (којој би се присајединили Подгорица, Спуж, Жабљак), Херцеговине, Брда, Боке, Далмације и Дубровника, а нешто касније и Србије и Босне. Титулу српског цара носио би руски цар, "президент" царства би такође био Рус, а цетињски митрополит би био његов помоћник и носио би титулу руског кнеза. План је скован врло вешто погађајући руске виталне стратешке интересе изласка на Јадран, а привлачио је Русе и понудом о вазалству руском цару, и без сумње је имао не само пуну руску подршку, него и иницијацију. На крају, Руси су ипак били склонији стварању српске аутономне покрајине у Турској него обнови српског царства.

Свечано отварање Велике школе у Београду 12. септембра 1808. год.Доситеј показује руком према Ивану Југовићу, Фото Музеј Србије, Историјски архив Крагујевац, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Фејсбук" и "Википедија "

Њима се, и поред свега примамљивог у плану, никако нија допадала српска амбиција независности, а још мање устаничко маштање о продору ка Цариграду. Из тих, и других сличних разлога, такође није подржан још један српски план о обнови српског царства, који је званично предочен Русима 1808. године од стране српске делегације у Јашу коју је предводио Иван Југовић. Као творци овог плана помињу се вожд Карађорђе и Младен Миловановић. Царство би се требало састојати од Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, старе Србије и Срба у Аустроугарској . Његово успостављање је било незамисливо без руске подршке која је изостала.

Даљи развој српске државне идеје везан је за Милоша Обреновића. Други устанак донео је слободу практично само Београдском пашалуку, па је све до 1833. године кнез Милош мало-помало померао границе да би Кнежевина Србија тек тада досегла величину ослобођене Србије Првог устанка.

СВОЈУ ВИЗИЈУ ослобођења и уједињења свих Срба у јединствену, макар вазалну државу, кнез Милош је везивао за приближавање европским силама, а отклоном од Русије, о чему су белешке оставили француски дипломати, грофови Адолф Караман и Боа Ле-Конт, и енглески дипломатски агент и публициста Дејвид Уркварт. Француски дипломати су сваки за себе забележили жељу кнеза Милоша да оснује српско царство које би сачињавали Србија, Босна и део Албаније.

Савремене примедбе да је кнез Милош имао централистичку визију заједничке државе отпадају већ зато што околне српске и уопште славенске територије, сем Црне Горе, нису имале своју државност и саме су инсистирале на присаједињењу Србији: "К томе од Босне, Херцеговине, Црне Горе, Албаније, Македоније, Бугарске, долазе ми и посланици и гласови да је све радо са мном пристати и присајединити се. На све ове стране послаћу и ја моје људе и приуготовићу их све онамо к востанију", писао је кнез Милош депутатима скупштине старешина почетком 1833. године. Са своје стране, француски дипломата Боа Ле-Конт је давао гаранције Кнезу Милошу да ће Француска у случају распада Турске подржати присаједињење Босне Србији у јединствену краљевину.

Стари планови из Првог устанка, да српска национална држава обухвати и Црну Гору, Македонију и Бугарску били су и остали и Милошеви планови. Бугарска се, тада и касније, увек помиње "пре свега" због традиционално утемељене државотворне визије обнове српског царског простора који је обухватао и Бугарску. Нема података да је кнез Милош икад размишљао о некаквој југословенској држави. Његова визија будуће државе се сводила искључиво на српску државу, независну уколико је могуће, вазалну уколико се мора, у којој би од јужнословенских народа сем Срба једино место нашли Бугари, како из споменутих, тако код кнеза Милоша и из стратешких разлога.

ОСВЕТА ТУРЦИМА НА КОСОВУ

ОД СВИХ нововековних планова за обнову српске државе путем уједињења српских земаља свакако је ипак најинтересантнији и најбизарнији план босанског капетана Хусеина Градашчевића који је у те сврхе ујединио Бошњаке и православце из Босне и Херцеговине и осветио цара Лазара у бајковитој бици на Косову 1831. године у којој је тешко поразио огромну султанову војску. Било је то време чуда и великих људи у Срба, у условима мале воље великих сила да се српски државотворни планови остваре.

Препоручујемо

Друштво

0 6

НАДБИСКУП БЕЗОЧНИ ФАЛСИФИКАТОР ИСТОРИЈЕ: Извештај Алојзија Степинца Папи Пију XII у мају 1943. године

08. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 9

ЛАЖНИ МИТ О УЧЕШЋУ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ: Степинац од аустријског војника до југословенског бискупа

07. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ХРВАТИ ОСПОРАВАЈУ КРИВИЦУ СВОГ "БОЖЈЕГ ПРАВЕДНИКА": Питање беатификације и канонизације Алојзија Степинца

06. 12. 2023. у 12:18

Друштво

0 0

НАДБИСКУП СМРТИ НИЈЕ БИО СОЛУНСКИ ДОБРОВОЉАЦ: Алојзије Степинац – злочинац или светац – неканонизовани блаженик

05. 12. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације