ТИТО ЈЕ ЗАЈАШИО ГОТОВОГ КОЊА: Повратак генералног секретара у земљу пратили су озбиљни инциденти

ДОШАО коначно у земљу, Тито је затекао Партију већ организовану, с вођствима сређеним и у свим земљама Југославије, и очишћену од "непријатељских елемената".

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Али није тачно да је он имао само да уседне на готовог коња. За такво што потребан је и добар јахач. А он је то био. И не само то. Тито је, иако у Паризу, па самим тим и без већег и трајнијег учешћа у делатности Партије у земљи, био веза с Коминтерном и давао правац, бар утолико што смо стално осећали његову подршку и у важним питањима добијали његово мишљење. Иако одсутан, он је био централна личност, већ и због тога што се знало и осећало да ће то и остати и што смо радећи увек у позадини имали мисао да то буде у складу с његовим интенцијама.

Његов долазак није унео велике промене. Није то ни могао. Али их је унео. И то једну битну и најважнију: отада је Централни комитет, ново вођство, редовно функционисао. И до тада смо се састајали, по важнијим питањима, али је у раду Централног комитета било и нечег од скупа људи из разних крајева, који се додуше слажу, али нису и нераскидиво и свакодневно повезани у раду. Од Титовог доласка нестало је ове "федерације". Тако се морало догодити и по самој природи ствари. Иако је Кардељ прећутно сматран у Титовом одсуству главном личношћу и у неку руку Титовим замеником, секретар ипак није био, и то секретар с изузетним овлашћењима. С доласком секретара Партије сви послови и сви чланови Централног комитета окренули су се к њему. Али је Тито и као функционер и као човек знао да окупи и послове Централног комитета и чланове Централног комитета и да их чврсто узме у руке. Потреба за већим централизмом, која се већ поодавно осећала у вођству, нашла је своје остварење с доласком Титовим.

Титов повратак био је праћен и једним озбиљнијим инцидентом између мене и њега, који се одиграо на првој седници Централног комитета, у Загребу. (Седница Централног комитета КПЈ одржана је у другој половини марта 1940. и на њој је Тито поднео реферат о свом раду у Коминтерни и дешавањима у њој.)

Већ смо били чули да је он љут, управо огорчен што му нисмо послали пасош у Цариград, него је тамо морао да чека читава два месеца, излажући се опасностима, и да најзад пође у земљу с пасошем који је био добио у Москви. Једино је Београд, тада, израђивао пасоше.

Али како је Кун (Ђорђе Андрејевић Кун, српски сликар) био стрпан у логор, ми нисмо имали мајстора који би израдио печате, и тако се, уз друге тешкоће, читава ствар развукла.

Титова жена, Херта, такође је допринела својим произвољним закључивањем да је Тито, још онако наоштрен из Москве противу "троцкистичких" "завера" и "саботера", посумњао да се ради о намерној подвали. (Херта Хас, 1914-2010, Титова супруга, после рата радила у Савезном извршном већу) Гледајући уназад, могао бих рећи да кривице до нас није било, иако се могло бар радити више у тражењу човека који би пасош направио.

Састанак је текао мучно, иако је Кардељ био већ донекле стишао Тита. На крају састанка, Тито је поставио ствар, директно оптужујући мене. Истовремено је тражио да се разјасни и ко је дао пасош Петку Милетићу. Кардељ ме опрезно узео у заштиту: могло се ипак нешто активније урадити, иако се не ради о саботажи. Милутиновић му се придружио. Ранковић је ћутао, али се осећало да ће ме он најупорније бранити, ако Тито буде ишао до краја.

Огорчен, нисам се бранио. Али су ми, кад сам на крају хтео да говорим, удариле сузе на очи, од љутине и бола. Загушио сам се, с муком повезујући речи. Био сам у том тренутку решен да напустим и Партију и све друго. Сви су осећали да ја могу учинити нешто такво и почели су да ме стишавају.

* * * * * * * * * * *

Сукоб са "Старим" око грубих грешака у преводу "Историје СКП(б)"

КАД СЕ САСТАНАК завршио и кад сам, већ стегнут у себи, охлађен и утолико сређенији, кренуо напоље, Тито ми се придружио и позвао ме да прошетамо. Он се, иначе, ретко кретао по Загребу, јер је могао наићи на неког знанца. Али тада је кренуо. Мислио сам да хоће да ми се извини и у мени је почела да се открављује она ледена стегнутост. Али он то није учинио. Почео је једноставно да разговара са мном о свачему, понајвише о мом личном животу и приликама. Повремено се благо смешио. У свему томе било је нечег веома људског и топлог, и кад смо се растали, не проговоривши ни речи о инциденту, отишао сам радостан као дете, чији је отац схватио да га је неправедно казнио, иако то пред њим неће да призна. И Ранковић и Лола Рибар били су веома задовољни кад сам им касније у возу о томе причао.

Ја сам био задужен и да водим благајну Централног комитета. То је био мучан посао, за који нисам имао смисла. Пишући на цедуљицама, које је требало крити, псеудониме и суме, мени се све било смрсило и кад сам, најзад, предао тај посао Милутиновићу, никако ми није излазила тачна сума - час више, час мање. Милутиновић је овај посао обављао као од шале. Али док сам ја још водио благајну, украо ми је лопов, у илегалном стану, 11.000 динара. Тај лопов био је касније откривен и признао је у полицији крађу, разуме се да је покрао власника стана, јер о мени није имао ни појма. Новине су донеле и вест о томе. Али ни поводом те крађе, ни при предаји благајне у којој је било мање новца него на признаницама, код Тита се није појавила ни сенка сумње... Никада. Наш однос као да се променио од оног сукоба око пасоша, бар што се тиче политичких сумњичења...

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Избио је између Тита и мене још један, важан, али не мрачан спор - поводом Историје СКП(б). Ја и Прица поправљали смо - у 1940. и почетком 1941. године - превод Титов издат у Москви, а који је био врло слаб. Тито се љутио на наше поправке, јер да је он у Москви одговоран за превод и да су му "троцкисти" у штампаријама намерно правили штампарске грешке. Рекао је: Ту не сме ни слова да се мијења - за то горе, у Москви главе лете!

Историји се приступало, и код нас, као свезнајућем, безмало мистичном откровењу.

АЛИ ЈА САМ му указао на грешке: често и веома грубе, па се сложио преко воље и примио наше поправке. Тај мој и Прицин превод је штампан илегално у Карловцу, али само пола књиге, јер је штампање рат претргао. Та половина је касније извучена отуд и повезана.

Ја сам и касније, у рату, имао с Титом много ситних сукоба и љутњи. Али оне нису никад биле тако мрачне и сумњичаве. То су били судари пргавих људи у мучним околностима ратних прилика. Никада у њима није било с његове стране никаквог политичког сумњичења, а нити је у тим личним сукобима, каткада врло оштрим и због безначајних ситница, он испољавао своју власт. Власт је он задржавао само у политичким споровима и у томе је био непопустљив, чак и нетрпељив. Но своје грешке није признавао ни у оним личним ни у политичким споровима, него је прелазио преко свега, али увек, после свега, ако је био крив, стављајући ћутке на знање да је и он "увидио ствар" и да треба отпочети нормалне односе.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

У свим тим личним споровима, између нас двојице се све од оног сукоба задржао један посебан, нарочит однос, у коме је било понајвише нечег између оца и сина. Нечег сличног било је и у односима између њега и Лоле Рибара. Као што је и у односу између мене и Лоле било нечег између старијег и млађег брата. У односима с другим друговима, Тито је могао бити политички и ближи, и био је ближи, на пример с Ранковићем, али с мање ових скоро породичних, "крвних" веза. Из моје и Лолине употребе израза "Стари" за Тита, настао је и тај Титов надимак у ужем кругу другова.

* * * * * * * * * * *

На Петој конференцији делегати спавали послагани као сардине

НОВО ВОЂСТВО, у које је у јесен 1940. године уведен и Раде Кончар, било је једнодушно не само у политичким питањима, него састављено од људи који су се и у личним односима све више стапали и прожимали интимним пријатељством. Пред њим се налазио читав низ задатака, понајвише организационе партијске природе, које је оно веома брзо и складно обављало. Требало је довршити сређивање организација, а Тито је имао идеју да се одржи и партијски конгрес - држим да се Коминтерна с тим није сложила, мада је до тога стварно дошло, сазивом V конференције. (Пета земаљска конференција Комунистичке партије Југославије одржана је у Загребу од 19. до 23. октобра 1940).

У Коминтерни се већ било променило мишљење о нашој Партији. Одлазећи, Тито је рекао Димитрову - то ми је овај причао 1944 у Москви, да је он, Тито, уверен да ће опрати част своје Партије, коју су "фракционаши" и "непријатељи" били упрљали. Димитров му је добацио да се не хвали и да гледа скромније на своје могућности. Тито је, међутим, с правом осећао и у себи и иза себе револуционарну плиму која је нарастала у Југославији.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Најпре је требало одржати покрајинске конференције. Једна за другом оне су сазиване у току пролећа и лета - у Србији, у Словенији, Црној Гори и Далмацији. Ја нисам присуствовао, заузет другим пословима, ни на једној од ових конференција, сем на српској, београдској. Нисам присуствовао ни на земаљском саветовању, одржаном у јуну 1939 године у Словенији, на Шмарној Гори, које је имало велики значај у уједињавању и даљем чишћењу и учвршћивању Партије. (Одржано је 9. и 10. јуна 1939. Шмарна гора је планински врх са неколико кућа и налази се изнад Тацена, тада насеља северозападно од Љубљане.) На њему је био и Тито, и резултати који су на њему констатовани, давали су не само њему слику о Партији, него су му били и ослонац у Коминтерни...

ОСЕЋАЛО СЕ КАКО иза сваке од ових конференција и снага и улога Партије крећу набоље и како се партијски механизам усавршава и уиграва. Пред сазивом V конференције и иза ње, у Загребу смо се стално налазили Тито, Кардељ и ја. Формално, то није био никакав секретаријат, али је играо ту улогу, с тим што није радио колективно, него је све важније одлучивао Тито, односно неки од нас двојице, Кардељ или ја, ишао би код њега чим би сматрао да је нешто важније. Но у том раду су Тито и Кардељ били ближи - Кардељ је и иначе у Титовим очима био важнија личност.

Нас тројица непосредно смо припремали, уз помоћ Рада Кончара, организацију V конференције. Сав посао око ње обављен је под Титовим вођством. Тито и Кардељ су узели и политичку страну конференције, а ја сам радио с Кончаром на организацији. Но уочи саме Конференције, када је требало сачекивати делегате и организовати храну и друго, главни посао око тога пао је на Кончара, будући сам ја морао заменити Мошу Пијаде у реферату по националном питању, јер је његов био сасвим слаб, а мој реферат о агитацији и пропаганди узео је, такође на брзину, Борис Кидрич.

На V конференцији било је сто пет делегата и они су увођени ноћу, по групама, у вилу
коју је Тито био раније закупио. Десио се, ипак, и један инцидент: на једну групу, док је ишла дуж пруге, неки чувар је, наводно, испалио у ваздух метак, али је ова успела да умакне. За време рада конференције нико није излазио, сем Тита и његове жене, који су се, као и обично, одвозили аутомобилом. Спавали смо на патосима, наслагани као сардине, у тескобним просторијама које су се потпуно само ноћу ветриле. Пазило се и на то да не буде галаме и аплауза.

* * * * * * * * * * *

Преувеличани резултати загребачког тајног партијског скупа

САВ РАД КОНФЕРЕНЦИЈЕ одисао је једнодушношћу и борбеношћу. Избио је свега један сукоб: између мене и Шарла (Шаторова), делегата из Македоније, иначе дотад члана бугарске партије. (Методије Шаторов Шарло, 1897-1944, био је на челу Покрајинског комитета КПЈ за Македонију 1940-1941) Он је тражио да се у став по националном питању унесе истеривање Срба колонизованих у Македонији, јер да су сви они жандарми и сл. Ја сам оштро устао противу тога, не опирући се да се то примени на жандарме, али непомирљив да се употреби израз Срби. Цитирао сам у своју помоћ и Стаљина, у питању руских колониста на Кавказу. (Стаљин се одлучно супротстављао предлозима о протеривању руских колониста.) Спор је почињао да бива оштар, кад се умешао Тито, дајући мени подршку изјавом - да ми на то морамо гледати с класне тачке гледишта и да не можемо бити за то да пролетери гоне пролетере.[...]

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Избор Централног комитета извршила је комисија, у којој су били Тито, Попивода и још један друг - мислим Цана Бабовић. У ствари, они су потврдили оне које је Тито предложио. Ја сам се опирао да уђем у Политбиро - у жељи да ми остане макар мало слободног времена за књижевни рад. Новост је била у томе што је изабран и Пленум, који се није састао никада, све до напада Стаљиновог на нашу Партију, с пролећа 1948 године.

Дотадашњи Централни комитет претворен је у Политбиро, будући да  није ни било Пленума.

У саставу Политбироа нису извршене никакве измене: Тито, Лесковшек, Кардељ, Ранковић и ја били смо већ одраније у форуму, Милутиновић и Кончар тек су били уведени, први већ 1939. године, а други на самој Конференцији, иако је већ долазио на састанке Централног комитета и знало се да ће бити изабран. То је био Политбиро, сем Кончара и без Маринка, који је Коминтерна Титу потврдила већ 1939 године. [...]

ЧЛАНСТВО У ЦЕНТРАЛНОМ комитету је и иначе, све до V конгреса, остало нејасно, а састанци самог бироа нередовни и веома ретки. Четворка Тито-Кардељ-Ђилас-Ранковић се усталила у рату и иза рата, самим заједничким радом и истоветношћу погледа. Она није никад, све до V конгреса 1941, била изабрана као неко посебно тело - тада је од ње формиран Секретаријат као најуже тело. Но она је деловала већ пре рата, од 1938. године.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Мени се увек чинило да су идеолошки, односно политички, резултати V конференције били преувеличани у службеној партијској пропаганди. Не мислим ни овде да говорим о њима.

Истакао бих - као и у односу на друге догађаје - само оно што је нама тада или посредно иза тога било очевидно. [...]

С Титом је из Москве допутовао и совјетски обавештајац "Ваздух" (Копинич), с радио-станицом, тако да смо имали с Москвом и редовне везе. (Јосип Копинич "Ваздух", "Валдес", 1911-1997, совјетски обавештајац, учесник НОБ-а.) Коминтерна је била обавештена о нашем раду. Тито је био донео нешто новаца из Москве. Коминтерна је давала редовну месечну помоћ и нашој Партији. Али отада, од Титовог доласка, свака новчана помоћ престала је самим тим што није било никакве техничке могућности за њено остваривање. [...]
Унутра, у Партији, V конференција значила је коначно нормализовање прилика у Партији и потврду рада дотадашњег вођства. Она је - то смо очекивали, а то се и потврдило - морала значити нов подстрек и партијцима и симпатизерима, и уливање у њихову свест да је Партија већ постала несавладљива снага. Морални и подстицајни значај V конференције су непроцењиви и у томе је - рекао бих - била њена жива и историјска вредност.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Било је још једно, веома важно постигнуће V Конференције. Ми смо знали да ће објављивање о раду Конференције изазвати не само бес, него и запањеност полиције, односно деморализацију која ће морати да се осети у редовима наших противника и њихову увереност у озбиљну снагу комуниста. Друкчије речено, знали смо да ће све то утицати и на политички активне слојеве, скрећући им пажњу на то да на комунисте већ мора да се рачуна као на реалну силу. Очекивали смо, због тога, и пораст вере и симпатија за нас у народу.

Сва та наша очекивања су се оправдала.

Препоручујемо

Друштво

0 7

СРПСКО ПИТАЊЕ КОНСТРУКЦИОНА ГРЕШКА ЈУГОСЛАВИЈЕ: Стварна улога Комунистичке партије у судбини заједничке државе

10. 09. 2024. у 21:00

Друштво

0 3

ЦИЉ ЈЕ БИО ДА СЕ ОТАРАСЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Словенци одлучили да напусте Конгрес пре доласка у Београд

10. 09. 2024. у 15:00

Друштво

0 1

САВЕЗ КОМУНИСТА ОДЛАЗИ У ИСТОРИЈУ: Ванредни четрнаести конгрес СКЈ сазван на захтев из Војводине

10. 09. 2024. у 11:00

Друштво

0 10

БУРНА РЕАКЦИЈА СРБА НА ХРВАТСКУ НЕДОСЛЕДНОСТ: Преуређење државе значило је отварање "Српског питања"

04. 09. 2024. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације