Друштво

"САНСТЕФАНСКА АВЕТ" ЛЕБДИ НАД БЕОГРАДОМ: Србија као покровитељ Бугарског националног покрета

Пише: др Иван Ристић

24. 12. 2024. у 08:00

СРБИ И БУГАРИ су стари историјски познаници.

САНСТЕФАНСКА АВЕТ ЛЕБДИ НАД БЕОГРАДОМ: Србија као покровитељ Бугарског националног покрета

Њихови први контакти датирају из раног средњег века, када су се оба народа појавила на позорници балканске историје. Средином 9. века бугарски владар Пресијан покушао је да потчини Србе, али га је српски кнез Властимир, један од најстаријих познатих српских владара, спречио у томе. Најмоћнији владар у бугарској историји цар Симеон успео је да 924. године покори Србију, али је после његове смрти 927. године, српски кнез Часлав, иначе бугарски штићеник, обновио српску државу. Стара српска држава династије Властимировића била је под сталним притиском својих моћних суседа - Бугарске и Византије.

Под династијом Немањића настављен је ривалитет између Србије и Бугарске, у коме Србија стиче постепену предност. Освајања краља Милутина дала су замајац Србији, а победа српске војске предвођене краљем Стефаном Дечанским и његовим сином Стефаном Душаном у знаменитој бици код Велбужда, јула 1330. године, означила је почетак српске доминације на Балкану у наредним деценијама. Краљ, потоњи цар Стефан Душан склопио је савез са бугарским царем Иваном Александром из династије Асеноваца, што му је омогућило да оштрицу свога мача упери ка Византији и, користећи се њеним унутрашњим слабостима, освоји знатан део њених територија, прогласи царство и српску цркву подигне на ранг патријаршије, опет уз свесрдну помоћ бугарске цркве. Недуго после Душанове смрти 1355. године, нова опасност се надвила над Балканом – турска најезда. Крајем 14. века бугарска држава потпада под турску власт, док је Србија одолевала још нешто више од пола века, све до пада Смедерева 1459. године.

ПЕРИОД ВИШЕВЕКОВНЕ турске окупације оставио је тешке последице по историјски (политички, привредни и културни) развој Срба и Бугара. Бугари су, ипак, горе прошли. Они су припадали тзв. првом кругу, најближем централној власти у Цариграду, што значи да су били изложени већем притиску Турака од Срба који су насељавали гранична подручја турског царства, те много итензивније комуницирали са спољним светом, односно са хришћанским државама, суседима Османлија. Развијено народно предање, посебно оно везано за Косовску битку и култ кнеза Лазара, као и велика српска заједница у Аустријском царству, која је очувала политички, културни и верски идентитет Срба, допринели су да српска национална свест остане жива, и допринесе одржању тежњи за ослобођењем од турског јарма, које никада нису замрле, а постале су све израженије крајем 18. и почетком 19. века. Бугари су били у тежој ситуацији, њихова национална свест била је значајно уништена, па је и њихов национални препород текао спорије, те је неколико деценија каскао за српским. И у овом периоду, контакти између два народа нису замрли, пре свега на пољу културе. Тако је од почетка 18. века српска књига међу Бугарима била на другом месту (одмах после руске) по приступачности и популарности. Културни контакти ће се интензивирати током 19. века.

Срби су својим устанком из 1804. године запалили пламен ослободилачких покрета на Балкану. Устанак је имао снажног одјека међу становништвом у северозападној Бугарској (у Видинском пашалуку), док је устаничка војска оперисала и у бугарским областима.

* * * * * * * * * *

Кнез Милош масовно насељава бугарске породице

МЕЂУ БУГАРИМА је још снажнији био утицај Другог српског устанка. Кнез Милош Обреновић је уживао велики углед међу бугарским становништвом, посебно међу трговачком елитом. Руководећи се логиком – што слабија Турска, то јача Србија – кнез Милош је помагао бугарски национални и културни препород, највише штампањем бугарских књига. У периоду од 1833. до 1839. године чак две трећине бугарских књига штампано је у Србији.

Сима Милутиновић и Вук Караџић прикупљали су бугарске народне песме, а званичне „Српске новинеˮ читале су се у северозападној Бугарској. У слободну Србију кнеза Милоша масовно су се досељавале породице из бугарских крајева (1829. године је из видинског краја у Милошеву Србију дневно пребегавало 40 до 50 породица). Многи угледни Бугари ступили су у службу кнеза Милоша, док је кнез развио озбиљну обавештајну мрежу међу бугарским угледницима и родољубима. Циљ кнеза Милоша било је ослобођење Бугара, али и других балканских народа, и формирање њихових самосталних држава, а затим стварање неке врсте балканског савеза. Међутим, кнез Милош је, изнад свега, имао у виду интересе Србије, односно стабилизацију њене тешко стечене самоуправе, али и своје личне власти, па је добро одмеравао сваки свој потез. Тако је за време пубуна становништва у берковачком крају од 1836. до 1838. године, Србија остала по страни, али се код турске владе (Порте) заузео за хришћанско становништво у пограничним областима, и примио је берковачке бегунце после пропасти буна.

**Припадници у Бугарске легије формиране у Београду**

Кнежевина Србија се постепено развијала и политички емаnциповала, тежећи пуној самосталности и независности. У тим тежњама, никада није губила из вида своје балканско окружење, односно суседне народе, знајући да се до потпуне слободе може доћи само уједињеним напорима, односно општебалканским покретом против турских окупатора.

**Илија Гарашанин је посвећивао велику пажњу Бугарској**

БУГАРИ СУ УВЕК заузимали посебно место у пројектима, плановима и програмима Београда, чији је крајњи циљ било коначно ослобођење и уједињење српског народа. Тако је у првом националном програму Србије из 1844. године „Начертанијуˮ, чији је аутор био знаменити српски државник Илија Гарашанин, Бугарској посвећено посебно поглавље. Основни циљ Србије био је јачање утицаја у Бугарској, и замена руског утицаја српским. Гарашанин је сматрао да Русија, користећи то што Бугари „скоро никако немају поверење у своју сопствену снагуˮ, манипулише Бугарима ради реализације сопствених интереса (јер је Бугарска најближа Цариграду, који је био крајњи циљ руске политике), а то се неповољно одражавало по интересе Србија, која тежи самосталној политици, што Русији није одговарало. Да би се Бугари отргли испод руског утицаја, Гарашанин предлаже широку културно-просветну и политичко-обавештајну акцију према Бугарској, која би се састојала од следећих корака: 1) школовање младих Бугара у српским школама и богословијама, односно формирање бугарског учитeљског и свештеничког кадра под српским утицајем; 2) штампање бугарских верских и световних књига у Србији; 3) пропагандна акција међу Бугарима, чији би циљ био развијање поверења у Србију, и уверења да се Бугари могу у својим тежњама за ослобођењем ослонити на Србију.

* * * * * * * * * *

Тајно друштво за дизање општег устaнка против Турске

У НАРЕДНИМ ГОДИНАМА, Гарашанин је организовањем агентурно-пропагандног рада отпочео са реализацијом својих планова. Бугари су били укључени у рад Тајног демократског панславистичког друштва, основаног 1844. године у Београду на иницијативу дубровачког Србина Матије Бана. Према тајном документу „Устав политичке пропаганде имајући се водити у земљама Славено-турскимˮ из 1849. године, а који је имао за циљ да оперaционализује циљеве националне политике зацртане у “Начертанију”, Бугарска је припала тзв. северном пределу (целокупна територија обавештајно-пропагандног рада била је подељена на зоне, односно ‘’пределе’’), којим је руководио Тома Ковачевић, непосредно потчињен Гарашанину. Циљ је био да се уз помоћ посебних агената и поверљивих људи међу Бугарима развија и шири дух отпора, као и идеје о скором устанку уз помоћ српске владе; да се становништво организује и буде спремно за евентуални устанак; да се прикупљају информације војног, политичког и економског карактера. До 1850. године организација на терену је већ била успостављена. Активан тајни рад Србије свакако је допринео избијању великог народног устанка у видинском санџаку 1850. године.

Србија није могла да интервенише, јер није била спремна за рат. С друге стране, међународне околности за једну ширу акцију биле су неповољне, због револуционарних дешавања у Европи 1848/49. године.

**Краљ Милан Обреновић је страховао од "велике Бугарске"**

ВРХУНАЦ СРПСКОГ покровитељства над бугарским националним покретом и сарадње бугарских родољуба са Србијом десио се за време друге владе кнеза Михаила Обреновића (1860-1868). Овај велики визионар отишао је корак даље у реализацији планова о општем устанку на Балкану. Сада је општа европска клима ишла на руку оваквим плановима. Вођени принципом народности (један народ – једна држава) широм Европе букнули су устанци за ослобођење и национално уједињење. Десетине тајних револуционарних организација (пољских, мађарских, италијанских, српских, грчких, бугарских) плело је своје мреже у свим деловима Балкана. Њихови агенти су крстарили међу становништвом, припремајући терен за дугоочекивани велики устанак. Кнез Михаило је Србији наменио улогу Пијемонта – предводника ослобођења балканских народа. Георги Сава Раковски, један од оснивача бугарског национално ослободилачког покрета и поборник сарадње балканских народа, окренуо се Србији, свестан дефанзивног положаја Русије после пораза у Кримском рату. Своје идеје изнео је у „Плану за ослобођење Бугарскеˮ (1861), по коме је у Србији требало организовати пук састављен од бугарских добровољаца, који би у погодном тренутку покренуо устанак у Бугарској и заузео историјску престоницу Трново.

Српске власти су прохватиле ову идеју. „Српски одборˮ за националну пропаганду и припрему устанка на Балкану, формиран у Београду 1862. године, припремио је планове за подизање устанка у Босни и Бугарској. У Београду су формирано Привремено бугарско начелство (нека врста бугарске владе у избеглиштву), војна формација Прва бугарска легија, а покренут је и часопис „Дунавски лебедˮ.

**Ђуро Матановић и Георги Сава Раковски, оснивач бугарског националног покрета**

БУГАРСКА ЛЕГИЈА је учествовала у српско-турском сукобу око Београдске тврђаве (1862). Међутим, српско-турски сукоб није резултирао општебалканским устанком, што је изазвало разочарање бугарских револуционара, а ентузијазам Раковског је ишчезао. Он је чак почео да износи и неке антисрпске ставове. Део бугарских емиграната нашао је уточиште у Дунавским кнежевинама (данашња Румунија), те се тежиште бугарског националног покрета помера из Србије. Под утицајем Русије, организација бугарских емиграната у Букурешту („Добротворна дружина") усваја „Програм о политичким односима Србо-Бугара/Бугаро-Срба или њиховим срдачним односима". Основу овог програма чинила је идеја о образовању јединствене српско-бугарске државе (касније назване „Југословенско царствоˮ), на челу са кнезом Михаилом Обреновићем и јединственом Народном скупштином. Србија је прихватила споразум (у Београду је формирана Друга бугарска легија), али је Илија Гарашанин одбио да га потпише, сумњајући у капацитете бугарског емигрантског одбора из Букурешта. Пошто је српско-турски спор решен дипломатским путем 1868. године (предаја градова), ова идеја је заборављена.

* * * * * * * * * *

"Велика Бугарска" руско предсобље за Цариград

СА УБИСТВОМ кнеза Михаила и променом геополитичких и регионалних околности 1870-их година, идеје о балканском савезу за једно дуже време бивају закључане у фиокама балканских државника.

Устанак који је против Турака избио у Херецеговини (1875), убрзо се као пламен проширио читавим Балканом, отварајући кризу у међународним односима. Овај скуп процеса и догађаја, са круцијалном последицама по геополитику Балкана, које осећамо до данас, познат је као „Велика источна кризаˮ. У Бугарској је дошло до великог устанка 1876. године. Сурова одмазда турских власти над устаницима, праћена масакрирањем становништва, изазвала је бес европског, нарочито британског јавног мњења. Тако је пред Европом отворено „бугарско питањеˮ. Последице ратова Србије и Русије са Турском (1876-1878), означиле су ново раздобље у српско-бугарским односима. Русија је своју победу у рату са Турском крунисала стварањем „велике Бугарскеˮ, познате и као „Сан-стефанска Бугарскаˮ, по мировном уговору између Русије и Турске закљученом у Сан Стефану 3. марта 1878. године.

Ова творевина, која је захватала етнички простор суседних народа, требало је да послужи Русији као ‘’предсобље за Цариград’’, односно за руску акцију на Балкану. Обухватала је северну Бугарску (без северне Добруџе), Тракију (без Ђумулчине и једренске области) и целу Македонију (изузев солунске области и Халкидикија). Од области које је ослободила српска војска, у њеном саставу нашли су се Врање и Пирот са околином. Али због међусобне суревњивости великих сила било је јасно да ова руска творевина неће дуго опстати.

**Потписивање мировног уговору између Русије и Турске у Сан Стефану 3. марта 1878.**

УБРЗО СУ НА Берлинском конгресу њене границе знатно ревидиране, а њена територија преполовљена. Пирот и Врање са околином припали су Србији. Македонија је остала у турском поседу. Бугарска је подељена на две области: Кнежевину Бугарску, са значајним степеном аутномије, и Источну Румелију, која је остала чвршће везана за Цариград. Иако никада није заживео, пројекат „санстефанске Бугарскеˮ суштински је одредио бугарски национални програм и будуће тежње, постајући нека врста националне фрустрације, али и опсесије бугарских интелектуалних и војних елита у наредним деценијама.

Руско стварање ‘’велике Бугарске’’ и прикључење овој творевини српских етничких области у Поморављу и Понишављу, које је ослободила српска војска, изазвало је велико разочарање у Београду. У годинама које су следиле ‘’санстефанска авет’’ је наставила да лебди над званичним Београд. Кнез Милан Обреновић (од 1882. године краљ) и његова околина веровали су да је (уједињена) ‘’велика Бугарска’’ смртно опасна за Србију, и да угрожава и сам биолошки опстанак српског народа, јер би га лишила јединог преосталог правца ширења и комуникација – у правцу југа.

11. 12. 2024. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

ДИГНУТИ НАТО АВИОНИ ПОСЛЕ НАПАДА НА УКРАЈИНУ: Хитно се огласио Зеленски, имао поруку за Путина (ФОТО/ВИДЕО)

Свет

0 11

ДИГНУТИ НАТО АВИОНИ ПОСЛЕ НАПАДА НА УКРАЈИНУ: Хитно се огласио Зеленски, имао поруку за Путина (ФОТО/ВИДЕО)

РУСИЈА је покренула масовни ваздушни напад на Украјину на божићно јутро по грегоријанском календару.

25. 12. 2024. у 11:16

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

Свет

0 18

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07